Илија Петровић: Ко Србима подмеће фашизам

У покушају да сазнам ко је др Александар Секуловић чије сам име поменуо у једном текстићу о рехабилитацији Драже Михаиловића, нагазих на сајт некаквога Хелсиншког обора у Србији. А тамо, као власница слови извесна особа коју сам упознао 1994. године, у дану док је двојицу Влаха и тројицу Шопова подучавала, одвојено, како да се прометну у нове нације, а Србину из Србске Крајине препоручила да се око тамошњег хелсинковања договори „у Осијеку, пошто је то њихово подручје“, и која се, гле чуда, препознаје по латинском предметку „bi“, на србском „дво“, смишљеном да у датој сложеници („Бисерка“) укаже на двоструко „значење другог дела“. Па, кад је већ тако, онда „мисаона производња“ поменуте особе да је цела србска историја „једна велика лаж“, да „Србија нема правог приступа делу историје који се односи на Отоманску империју“, да је „из непознавања чињеница створен мит о Косову, о српском херојству и небеском царству“, да су Срби геноцидан народ, те да се „Срби не желе идентифицирати с геноцидом као најстрашнијим злочином“, има сва обележја „другог дела“ сопствене личне сложенице.

У непосредној вези са тим, разложним треба сматрати што је онај на самом почетку поменути Секуловић (од 1974-1979. саветник за политичка питања у кабинету ЈахачаСаЧелаКолоне, од 1979-1983. „нешто“ у Амбасади у Риму, од 1985-1990 начелник у Сектору за међународне односе Централног комитета главног Савеза комуниста, потом адвокат), потпредседник самозваног Савеза антифашиста Србије, организације замишљене да буде противтежа Савезу бораца Народноослободилачког рата Србије који је, како то тврде самозвани антифашисти, „одступио од идеала Народноослободилачке борбе Југославије, …не осуђује неофашистичке појаве и тенденције у данашњој Србији и претворио се у парадржавну организацију која је сагласна са политиком и ставовима владајућих кругова Србије који баштине вредности и идеје квислиншког четничког покрета“, нашао поменути обор да тамо, 3. марта 2017. године, истресе своје смеће под насловом „Геноцидност је кроз историју била битно обележје српског национализма“ (хттпс://њњњ.хелсинки.орг.рс/сербиан/актуелности_т277.хтмл).

А тамо, србски национализам – србско народњаштво, србско родољубље, љубав коју Срби гаје и исказују према сопственом народу – он је именовао као неофашизам! Да би му то деловало уверљиво, он је домислио како се „проблем неофашизма у Србији не може разумети без увида у укупну друштвену климу, у стање друштвене свести“, те да тај наводни неофашизам у Србији „одређује правце друштвеног кретања, моделира друштвену свест, управља јавном и политичком сценом, васпитава у свом духу младе генерације – једном речју, апсолутни је командант у друштву“.

Из Секуловићевог писарског смећа вире и „мисаони“ отпаци да је „неофашизам у Србији само један од вентила преко којег српски национализам емитује своје поруке“, да његови „антифашисти“ воде непрекидну борбу „против историјског ревизионизма и рехабилитације четништва“, да су, мада помало закукуљено, „неки кругови у суседству и у Европи осудили рехабилитацију четника и Драже Михаиловића“, да је Србска православна црква један од главних твораца србског национализма и „рехабилитације четништва које је уствари било војно крило српског национализма“, те да су „екстремни национализам и неофашизам“ овладали младим људима благодарећи наводној истини, односно лажи да уџбенике из историје пишу „ортодоксни националисти који приповедају да су четници изгубили зато што су били борци против комунизма а нема ни речи о њиховим геноцидним злочинима и тесној сарадњи са окупаторима“.

Ако неофашизма и има негде „у окружењу“, има га не у Републици Србској јер је Секуловићу мрско да је помене, већ „у српском ентитету БиХ… где сви ратни злочинци српске националности уживају велики углед и поштовање“.

Пише баш тако, као да му није познато да његови „антифашисти“, у складу са наредбом Врховне партизанске команде од 27. децембра 1941. године, нису ратовали против фашистичког окупатора из простачког разлога „што је окупатор и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом нашу целокупну организацију“ и што би свака патризанска „борба против окупатора унапред (била) осуђена на пропаст“.

Нису Секуловићеви „антифашисти“ ратовали ни „са усташама… с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас. Наш задатак није у томе, да се организује борба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпуно ослабили сасвим узалудно завршну фазу борбе за наше ослобођење када ће нам снага бити најпотребнија“. (Када се већ помињу усташе, ваља знати да је, после пробоја Сремског фронта, партизанским јединицама било наређено да не улазе у сукоб са усташама у повлачењу, а кад су се нашле пред пред катедралном црквом у Ђакову, да на њу не смеју ни метак испалити, иако су у њеном звонику била постављена митраљеска гнезда; „мудре хронике“ ћуте о томе како су та гнезда „неутралисана“. Иначе, Брозовим војним стратезима, жељним да покажу како и они „знају“ да воде рововски рат, било много важније да у Срему изгине што више србске деце – Антун Милетић помиње 80.000, а Новица Војиновић чак 180.000! – него да сломе отпор немачких и усташких јединица и пробију њихове одбрамбене линије, па се тако догодило да је Толбухинова армија почетком априла 1945. била ближа Берлину него поменути стратези Ђакову).

Они су, Секуловићеви „антифашисти“, по сопственом признању, ратовали против србског народа и његове легалне војне „структуре“ на челу са Дражом Михаиловићем чији је „оштри дух јасно увидео право стање ствари и знао јасно и разговетно да прикаже југословенским народима поготово српском са ким и у ком правцу југословенски партизани воде борбу. Поред овога његова личност и храброст окупила је око себе свеукупни српски народ и све најбоље борце; због чега морал, поуздање и вера у победу слабе сваког дана код наших борбених јединица, а тим пре што су сви резултати наших до сада вођених борби са четницима, забележени код ове команде (врховне партизанске – ИП) као посве равни нули“.

У том су „нулском“ погледу Секуловићеви „антифашисти“ били у праву јер и званични немачки подаци казују да је немачка војна сила у окршајима по Југославији од 1941. до 1945. године имала мање од 30.000 погинулих, рањених и несталих војника, па се може поставити питање с ким су то антифашистички партизани ратовали безмало четири године.

Довољно је овде поменути само два партизанска „антифашистичка ратна подухвата“.

Први: устанак који су комунисти подигли 7. јула 1941. године у Србији, започео је убиством двојице србских полицајаца на сеоском вашару у Белој Цркви, код Крупња. Тих дана, а и касније, све док пре истека те године нису избегли преко Дрине, они су, уместо против немачког окупатора, водили рат против жандармеријских патрола и станица (прва је, 9. јула, нападнута и разоружана жандармеријска станица у Радљеву, код Уба) које су и у послератној „ослободилачкој“ терминологији означаване као непријатељи. Истовремено, нападане су општинске куће и пореске службе, као и стратешки најосетљивије тачке: железничке станице, поште, железничке пруге, ТТ линије, тунели, рудници, мостови, уништаване су матичне књиге (како би се затрли трагове о србским породичним везама јер је „Комунистички манифест“ проповедао укидање породице), а повремено би убили покојег Немца не би ли они за једнога свог убијеног стрељали сто Срба, а за рањеног педесет, као што се то збило са Крагујевцем после партизанског наводно војног деловања (уистину терористичког заснованог на идеологији) код Љуљака… – тако да се, скоро искључиво, тај вид „ратовања“ одвијао и наредних месеци. Из Хронологије ослободилачке борбе народа Југославије 1941-1945, коју је Војноисторијски институт из Београда објавио 1964. године, и у којој се из дана у дан могу пратити борбене и друге активности ратног победника, може се видети да је до краја децембра 1941. године било преко двеста шездесет напада на жандармеријске станице, приближно двеста диверзија и саботажа на саобраћајницама, а тек нешто мање од сто напада на немачке снаге. И може се видети да су Немци примењивали одмазду не само за убијене или рањене немачке војнике, већ и за саботаже, тако да је у том периоду, према ономе што је Хронологија „признала“, убијено најмање 18.979 цивила и спаљено на хиљаде сеоских домова.

И други: комунистичко-усташка сарадња „најлепше“ је представљена логором у Јасеновцу, који је под посебном комунистичком заштитом остао „активан“ до краја априла 1945. године, и у време кад су сви Хитлерови концентрациони логори били угашени; оне партизанске команданте, као Николу Демоњу – на пример, који су предлагали да се Јасеновац нападне и неутралише брзо је стизао метак у потиљак, да би после тога били проглашавани за народне хероје. Заслуге за тако „дуг живот“ Јасеновца припадају, пре свега, Владимиру Куперштајну, познатијем као Бакарић, али се не зна у чије заслуге спада нестанак педантно вођеног списка од преко милион побијених логораша, који је партизански поручник Исидор Леви после заузећа Јасеновца предао команди у Новској. Та појединост посебно је важна због тога што је она касније омогућила хрватским властима и такозваним историчарима да устврде како је Јасеновац, у ствари, био „туристичка дестинација“ и да су Срби тамо само случајно могли налетети главом на маљ или грлом на каму. Али је важан и у још једном смислу: недавно се показало да се та најстрашнија кланица србског народа не налази ни на једном попису сличних фашистичких стратишта. Комунисти су, дакле, успели врло брзо да „заташкају“ Јасеновац, да га сруше, поравнају и претворе у излетиште или, можда, игралиште за голф. То је, коначно, послужило Стеви Крајачићу, једином човеку од Брозовог неограниченог поверења и његовом изасланику на послератном откривању споменика у Јасеновцу да, уз пијану псовку, констатује „да су Хрвати тамо ипак побили премало Срба“.

И, сад, и Секуловић и Бисерка придружују се Стеви Крајачићу у изреченој жалопојки и теше га наказним „открићем“ о србском фашизму и србској геноцидности.

Ако би неко и покушао да их обоје оправда за такав однос према националном бићу из кога су изникли, то само може бити њихова самомржња у којој живе учаурени незнано откад.

Или, можда, њихова жеља да својим болесним фикцијама толико затрују србски народ не би ли се и даље ћутало о „антифашистичком“ труду да се затре све што је србско, као што се чинило, примера ради, у Херцеговини од 1941. до 1958. године, о чему је пре десетак година, на преко триста педесет страна, објављено стотинак сведочанстава „из прве руке“.

За ову прилику, тек неколико краћих „антифашистичких“ исечака:

а. „У једном налету усташа из Бјелимића заједно су се борили устаници и партизани. Ово логично, природно савезништво, какво су Срби од почетка прижељкивали, кратко је трајало. У јеку борбе, члан партизанског штаба Боро Радан, Мостарац, искористио је прилику да мучки с леђа убије Мирка Бјелицу који је усташама и комунистима био трн у оку. Било је чудно што је дата наредба да се, одмах послије тог убиства, партизани повуку умјесто да држе положај. Није постојао ниједан разлог за такав маневар, што се видјело већ после пола сата када су се и партизани и устаници вратили на првобитне положаје. Бјелимићке усташе су се повукле, а са собом су однијеле одсјечену главу Мирка Бјелице (кога) смо сахранили без главе…. Зна се да је Миркова глава однијета у муслиманске Крушевљане и да је тамо набијена на колац… Према неким непровјереним озјавама, глава Мирка Бјелице послата је у Загреб, самом усташком поглавнику Анти Павелићу“.

б. „Усташе су биле заустављене у покољу те, прве године рата и окупације. Али, злочин над Србима као да је зла коб судбине. Почетком 1942. године, поред Нијемаца, Италијана и усташа, на српски народ кидисаше и комунисти. На Трусину стиже партизански Ударни батаљон са вођом Владом Шегртом и одмах они почеше Србе завијати у црно. Бирају и убијају најугледније… Прва мета су им предратни жандарми, официри, солунски добровољци школовани Срби, угледни домаћини, а рекло би се највише устаници који су народ одбранили од усташа“.

в. „Партизани 1942. године у Добреље дотјераше 39 везаних Срба из источног дијела гатачке површи. Међу њима била су и два дјечака. Славко Зимоњић, ученик седмог разреда гимназије из Гарева и Шпиро Николић из Дулећа, који је имао само 12 година. Постављају их за стријељање. Један комунистички стајешина пита везаног Андрију Зимоњића из Гарева код Гацка: „Кога прво да убијемо, тебе или сина“. Молим вас, убијте прво мене, преклиње Андрија. Смјешкајући се комунистички џелат му довуче сина Славка и стави му га у крило. Уби, затим, дјечака у очевом крилу, на очевим грудима“.

г. „Миро Попара, Петар Драпшин и Ненад Васић, та комунистичка тројка која се истакла по злочинима над недужним српским народом… набиједе, тако априла 1942. године, партизанског курира, неког момка Скочајића из Невесиња да је закаснио са поштом… Зато га пошаљу да ‘носи пошту’ у Давидовиће. Пошаљу му још једног човјека да буде с њим у пратњи. И на путу између Давидовића и Дивина, код мјеста Кржева гомила, пратилац испали куршум Скочајићу у потиљак“.

д. „У јуну 1943. године у нашем селу успостављена је четничка власт… Зима на прагу, влада глад, празна кућа, а мора се прехранити деветоро људи… Нијесмо имали шта да једемо. И док су у селу били четници, мој старији брат Славко се мотао око њих. Доносио им је воду, ложио ватру под казаном, све само да би се некако прехранио. Малољетан, мршав, исцрпљен од глади, био је само кост и кожа. Пушку му нико није нудио, нити је он могао да је носи. Али концем 1943. године вратише с партизани из Босне. Код нас у Бежђеђе упаде јединица којом је командовао неки Копривица… Сјутрадан у нашу кућу дођоше два партизана, свезаше и одведоше мојег брата Славка. Нелагодно нам је, несрећа је њих и видјети, али опет се храбримо да је Славко још дјечак… Повучен и миран по природи, утучен је још глађу, измучен немаштином, јадом и чемером… Партизани га… уведу у кућу Новице Радуловића… На огњишту већ пламти ватра. Комунисти дјечака везаше уз ражањ. Као брава кад пеку, укрстише му ноге и руке. Главу и врат везаше жицом за ражањ. Пружили га преко ватре на совама, окрећу га и пеку жива. Неко допаде нашој кући и јави мајци Госпави. Она, сирота, потрча као без душе… Туче се у груди, чупа косе и вришти пред њима, моли да јој дете скину са ражња. Ногама растура ватру и сама диже ражањ. Већ су улетјеле и неке комшије. Славко који је остао без свијести, још је давао знаке живота. Глава му је била већ сва изгорела, а очи искапале. Са голог тијела спала је кожа. Висе паламари отпуклог меса са изгорелом кожом. Славко Иванишевић, тешка сиротиња, жељна хљеба, испустио је своју детињу, невину и напаћену душу у најстрашнијим мукама. Зна се ко је командовао овим стравичним злочином комуниста, али не могу поганити уста именом онога ко их је на то постакао, а сви мјештани знају да је био близак рођак, комшија отпадник, комунистичка улизица и шпијун, лажов и убица“.

ђ. „Нашу јединицу одмах отјераше да заузмемо Невесиње од Нијемаца. Командир једне чете био је Пашалић са Козаре, раније велики усташа… Тога дана, црног 14. фебруара… за само сат времена, партизани ‘ослободиоци’, без разлога, суда и пресуде, на различитим мјестима у граду убили су мучки седамнаест невесињских дјевојака, из најугледнијих невесињских породица. Убијене су углавном у ходу, хицима у потиљак… Многе од њих нијесу још биле ни пунољетне… Јадне мајке су сакупљале своја чеда по граду. Носиле су своје дјевојчице на импровизованим носилима… до црквеног дворишта. Мајке су ту, једну до друге, сахраниле дјевојке, само увијене у чаршаве, без сандука… без опела, без плача… Усташа Пашалић је… испричао да је његова јединица извршила онај покољ дјевојака у Невесињу“.

е. „Свјетски рат је већ био завршен. У селу Гају у Колешку седам момака Андрића је нешто радило повише куће…. У рату нијесу били дорасли било којој војсци, нити су такли оружје… У раду су се тргли тек када их је изненада опколила теренска партизанска јединица. Наредише им да дигну руке у вис… Комунисти дјечацима повежу руке на леђима. Потјерају их за Криводо. И само петсто метара даље, на мјесту Подине, зауставише се. Везане младиће ту побију маљевима, а боли су их и бајонетима. Сјекли су им прво уши и удове. Јауци жртава су се чули до куће Андрића. Породица их је пронашла у страшном призору“.

ж. „Једној жени партизани одведу мужа од куће, она се осмјели, па оде право у кућу Видака Чоловића који је своју кућу у Крекавицама претворио у партизански штаб. Пита за мужа, а они кажу да он није код њих. Тог момента неки комуниста изађе из друге собе и жена кроз отворена врата спази мужа, свезаног и разапетог, као Христос на дасци за мучење“.

И тако даље, у недогледне „антифашистичке“ злочине оних који су, по ус­та­шкој дефиницији, „поста­јући комуни­сти пре­стали бити Срби“. И у нашем времену остали такви.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!