Istorija

Ilija Petrović: Jasenovac – najčuvenija hrvatska pobeda

Više od milion imena

Ko se Boga ne boji i ljudi ne stidi, taj svoje najgore zločine može veličati kao pobede.

Pre nepunih petnaest godina (beogradski Kurir, 11. decembar 2006, 5), mogli smo od Stipe Mesića saznati da su „u Drugom svjetskom ratu Hrvati dva puta pobijedili i mi nemamo razloga nikom se ispričavati… Mi smo dva puta pobijedili, a svi drugi samo jednom. Mi smo pobijedili 10. travnja (10. aprila 1941. godine, na čelu s Antom Pavelićem – IP), kad su nam sile osovine priznale Hrvatsku, i pobijedili smo poslije rata (uz Josipa Broza – IP), jer smo se našli… opet s pobjednicima“ .

I pogrešio je, dakako, budući da su Hrvati izvojevali mnogo više pobeda, od kojih je najčuvenija ona u Jasenovcu, u kome su, i za račun „pobjednika“ brozovske ideje, „pobijedili“ više od milion „borbenih“ logoraša, skoro sve Srba.

Više od milion, naravno, budući da beogradska Duga od 22. 2. – 7. 3. 1986, na 6. strani citirajući Potvrdu komande mjesta Novska od 5. juna 1945. godine, kojom „Potvrđujemo primitak dokumenata koji su bili zakopani u logoru Jasenovac koji je pronašao drug Isidor Levi i predao ovoj Komandi, a koja dokumenta sadrže spisak pobijenih lica u logoru Jasenovac“, objavljuje i svedočenje partizanskog poručnika Isidora Levija da je u tim spiskovima bilo više od milion imena.

Mimo toga, mora se reći i da su Hrvatima nepravedno zaboravljene pobede iz Tridesetogodišnjeg rata (1618-1648), koje su u Nemačkoj postale poslovične: „Sačuvaj nas, Bože, kuge, gladi i Hrvata“, a o kojima pišu, primera radi, Dragoslav Stranjaković u knjizi Najveći Zločini današnjice : Patnje i stradanje srpskog naroda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj od 1941 – 1945, Gornji Milanovac 1991, 24, Veljko Đ. Đurić u knjizi Ustaše i pravoslavlje : Hrvatska pravoslavna crkva, Beograd 1989, 91-94. i Dragoljub Petrović u knjizi Zlovremenik, Podgorica 2011, 197.

Tek što su se prethodnih tridesetak redaka pojavili na jednom u međuvremenu ukinutom sajtu, kao lični stav, više potpisnikovih prijatelja blago je zamerilo što je o hrvatskim zločinima u Jasenovcu od avgusta 1941. do kraja aprila 1945. godine pisao premalo, skoro stidljivo, šturo, nedovoljno, a jedno nepoznato lice telefonom je pitalo da li je pozivanje na svega trojicu autora dovoljna potvrda za sve ono što se priča o jasenovačkim žrtvama.

Do istine naučno

Naredni redovi, ne samo zbog toga što se neće baviti „tehnologijom“ hrvatskih zločina (ni onih opisanih1631. godine u Švedskom oružju i u Pismima iz Cerbsta, po naški: Srbišta, gde blag primer daju „dva vojnika ŠkojaĆ su našla jedno malo dete gde dreči ležeći na ulici, svaki ga je do njih uzeo za nožicu i po sredi raščupao“, ni bilo koji od onih „57“ trovekovljem usavršavanih i primenjenih u ustaškom vremenu), ne mogu biti potpun odgovor ni na zamerke, ni na postavljeno pitanje, ali mogu biti preskroman pokušaj da se ukaže na jedno davno započeto, na brzinu prekinuto (iz navodnih strateških razloga) i nasilno odbačeno naučno istraživanje o jasenovačkom logoru i hrvatskom genocidu nad srbskim narodom (da se ne bi remetila Brozova parola o takozvanom bratstvu u jedinstvu).

Naime, 1964. godine formirana je tročlana komisija (Vida Brodar, stručni saradnik Instituta za biologiju Univerziteta u Ljubljani, Anton Pogačnik, asistent Antropološkog odseka Biotehničkog fakulteta u Ljubljani i dr Srboljub Živanović, asistent Zavoda za anatomiju Medicinskog fakulteta u Novom Sadu) čiji je osnovni zadatak bio „da rukovodi otkopavanjem izvesnog broja sondi koje bi mogle da pruže približno karakterističnu sliku i uvid o sadržaju masovnih grobnica“ na području ustaškog logorskog kompleksa Jasenovac ustanovljenog na celih 240 km/2, za koji je Artur Hefner, nemački oficir zadužen za slanje radne snage u Nemačku, zapisao da, „bez obzira na javnu propagandu, ovo je jedan od najstrašnijih logora, koji bi se mogao porediti jedino sa Danteovim Paklom„. Osim toga, komisija je trebalo da, po mogućnosti, ustanovi na kojim se lokalitetima nalaze masovne grobnice, te da utvrdi „približan broj žrtava sahranjenih u grobnicama, njihov pol, uzrast, životno doba i eventualni uzrok smrti, odnosno način na koji su žrtve pogubljene“.

Ključna je činjenica da su se u toj komisiji našli isključivo mladi antropolozi, pošto su iskusni univerzitetski profesori iz tadašnjih jugoslovenskih republika, malo pravdajući se starošću, a više u strahu od onoga što bi ih moglo snaći ako otkriju previše, izbegli da se u nju uključe. Nije bez značaja ni podatak da je ceo istraživački posao morao biti završen u jednom izuzetno kratkom roku, pošto je već naredne godine trebalo da se započne s izgradnjom Spomen-obeležja Jasenovac.

Istraživanje u Gradini

I tako, komisija se 22. juna 1964. godine našla u Gradini, na najvećem jasenovačkom gubilištu, ili stratištu (na Čalinki, uz nasip, teško pristupačnom mestu na kome je zakopano preko 360.000 ljudi, uglavnom Srba), i odmah pristupila poslu: otvorena je sonda (broj 112 B) veličine šest puta dva i po metra, a tokom narednih triju dana došlo se do dubine 180 santimetara.

Već posle dvadeset santimetara naišlo se na sitne komade kreča, koji su u dubini bili sve krupniji. „Na dubini od 74 cm pojavile su se stvari koje su žrtve imale sa sobom… Na osnovu nalaza pojedinih predmeta, kao npr., većeg broja kišobrana, ostataka šalova, cokula i sandala, štrumpandli (podvezica za čarape) itd.“, zaključeno je „da su žrtve dovedene verovatno u prohladno i kišovito doba godine, najverovatnije u jesen“; možda i u proleće.

„Prvi ostaci skeleta nađeni su na dubini od 1,05 m, i to nekoliko ženskih skeleta. Ispod tog nivoa nalazi se opet materijal – lične stvari. Nadalje od 1,40 m do 1,80 nalazi se sloj kostiju debljine 40 cm. Skeleti su ležali pretežno potrbuške, ređe bočno, a samo je jedan skelet nađen da leži na leđima, i to onaj koji je nađen na samom vrhu. Ukupno je nađeno 197 skeleta na površini od 15 m/2 sonde. Pošto je sloj iznosio oko 40 cm u proseku, to znači da je bilo ukupno 22 skeleta na 1 m/2“.

S obradom nađenih skeleta nastavljeno je i 25. juna, tako da se, na kraju, moglo konstatovati da su od ukupnog broja nađenih skeleta, 123 bili ženski, 14 muški, a za preostalih 61 (od čega 51 dečji, do četrnaest godina) pol se nije mogao odrediti.

Po starosnoj strukturi, najviše skeleta (58) nalazilo se u grupi do dvadeset godina, od toga 51 do četrnaest! U grupi od dvadest do dvadeset pet godina, od 33 skeleta samo je jedan bio muški, u grupi od dvadeset pet do trideset pet godina 56 skeleta (pet muških), a od trideset pet do pedeset godina 28 (samo tri muška). Iznad pedeset godina bilo je šest ženskih skeleta, a isto toliko bilo ih je neodređene starosti. „Na osnovu boje kose i oblika dlaka, može se zaključiti da se radi o stanovništvu koje je nosilac svetle komponente“, što znači da „tu nije bilo Jevreja ni Cigana. Ostaci tekstila i stvari govore da se radilo o našem seoskom življu, a velika količina materijala koji su nosili, pokazuje da su žrtve dovedene direktno do mesta pogubljenja i da nisu bili prethodno u logoru. S obzirom da su skeleti ležali potrbuške, a uzrok smrti su bile povrede nanesene tupim predmetom… (jasno je da su) žrtve ubijane na ivici jame“.

Najveći deo obrađenog materijala predat je muzejskoj zbirci u Jasenovcu, a pet lobanja (odabranih po neobrazloženim merilima, da li antropološkim, da li nekima drugim) poslato je u Zavod za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Sarajevu.

Dvadeset trećeg juna otvorena je sonda veličine tri puta četiri metra, u kojoj je, na dubini od 1,60 m, nađeno četrdeset osam skeleta, (svi u jednom nivou), od čega jedan ženski, četiri dečja i dva neodređenog pola. Dvadeset ih je bilo između dvadest pet i trideset pet, a petnaest između trideset pet i pedeset godina. I ovi su skeleti ležali potrbuške ili bočno, osim jednog koji je ležao na leđima.

Narednog dana otvorena je još jedna sonda, i ona dimenzija tri puta četiri metra: u njoj je nađeno dvadeset šest skeleta, sve muških i sve starijih od dvadeset godina; najbrojnija grupa bila je između dvadeset pet i trideset pet godina, sa svega pet skeleta starijih od pedeset godina. Svi su imali kratku kostu, pretežno smeđu, što govori da se radilo o srbskom življu; to isto govore i dimenzije kostiju karakteristične za taj živalj. Doda li se tome da su u ovoj sondi nađene i čizme (u većem broju), te da su u mnogim lobanjama nađeni popravljani zubi, sa zlatnim krunicama ili od paladora, van svake sumnje mora biti zaključak da se radilo o gradskom življu. Svi oni stradali su od udaraca nanesenih tvrdim i tupim predmetima. Ova se sonda nalazila na ivice neke grobnice (veće ili manje), ali se nije izlazilo izvan dimenzija započetog iskopa.

Tih dana otvorene su i još neke sonde, ali je u njima nađen manji broj skeleta.

Poslednjeg istraživačkog dana u Gradini (27. juna) zatrpane su sve obrađene sonde, uređen teren i formulisana neka ključna zapažanja. Jedno od najinteresantnijih jeste da uvid u otvarane sonde ne može predstaviti „celokupno stanje stvari, jer je poznato da postoji oko 200 grobnica na raznim mestima međusobno udaljenim i par kilometara. Bušotine su pokazale da je način sahranjivanja bio različit, i da ima grobova sa spaljivanjem, kuvanjem itd. Mi smo ovog puta otvarali sonde samo tamo gde su bušotine pokazale da ima skeletnog materijala, i zbog nedostatka vremena i mogućnosti, proučavali smo samo jedan mali deo terena… Mi ni u jednom slučaju nismo našli grobnice u kojima su sahranjivani leševi koji su doveženi, ili pak grobove sa sagorelim leševima. Svi znaci govore da su žrtve čije smo skelete proučavali bile ubijene tu, na licu mesta, i da su odmah padale u grobnicu“.

Istraživanje u Jasenovcu

Iste jeseni, od 22. do 27. septembra 1964. godine, ekipa u istom sastavu nastavila je s istraživanjem u Jasenovcu, tako da su otvorene ukupno dvadeset četiri sonde (birane po nesigurnim sećanjima pojedinih meštana), od kojih devet naprazno, bez rezultata. U ostalih petnaest sondi nađeno je ukupno 193 skeleta (96 ženskih, 69 muških, 6 dečjih i 22 neodređena), najveći broj (102) između dvadeset i pedeset godina.

U uvodnom, metodološkom delu tada sačinjenog komisijskog zapisnika jasno je naznačeno da je „već na početku rada ekipa naišla na izvanredne teškoće, jer nije posedovala nikakvu kartu ili skicu terena, i jer nije bila poznata čak ni najosnovnija lokalizacija grobnica… Zato smo se prilikom izbora mesta za otvaranje sondi rukovodili jedino približno postavljenim oznakama-tablama, koje su postavljene mestimično po terenu logora, i koje označavaju pojedine objekte logora i lokacije grobnica po sećanju pojedinih bivših logoraša. Odmah smo utvrdili da su izvesne oznake postavljene proizvoljno, jer se pokazalo da na tim mestim nema nikakvih nalaza. Zbog toga smo observirali teren na osnovu izjava bivših vlasnika zemljišta… kao i na osnovu nađenih ulegnuća i nepravilnosti konfiguracije zemljišta birali mesta za otvaranje sondi“.

Mimo toga, komisija nije imala fotografa koji bi „uzimao foto dokumentaciju“, nije joj dodeljen geometar koji bi „tačno odredio lokaciju sondi“, nije joj data ni jedna jedina karta niti skica pretraživanog terena, nisu joj obezbeđena „materijalna sredstva, kao šator, alat, i sl.“, nije joj dato terensko vozilo, a nije joj dodeljeno bar jedno lice koje bi obavljalo „organizacione poslove“.

Na kraju, komisija je izvela i desetak zaključaka, od kojih ovde valja istaći da je obeležavanje masovnih grobnica obavljeno prilično proizvoljno, da mnoge masovne grobnice nisu obeležene, da ispitane grobnice ne mogu pružiti ni približnu sliku o broju pokopanih žrtava, da su grobnice nejednake dubine (od 33 do 180 cm), te da se uglavnom (pošto je nađena kosa pretežno smeđa i svetlo smeđa, a lobanje su pretežno brahikefalne i mezokefalne) radi o srbskom življu.

Zbog mogućnosti da na osnovu izvesnih fizičkih osobina uoče razlike između pripadnika pojedinih narodnosnih grupa, antropolozi su u komunističkom vremenu, počev od Rusije pa dalje, bili nepoželjna naučnička vrsta, tako da u drugom izdanju hrvatske Enciklopedije Jugoslavije nema ni odrednice ANTROPOLOGIJA. A profesor Srboljub Živanović ispričao je ovome potpisniku da je početkom šezdesetih godina prošloga veka jedna tročlana delegacija antropologa (možda je i on bio u njoj) došla kod predsednika Srpske akademije nauka – zvao se Ilija Đuričić, veterinarski fiziolog, ili nešto slično, rođen 1898. godine, verovatno bio i partizan – zarad nekog dogovora i bila dočekana pitanjem „zar vas još ima, ja sam mislio da smo vas u ratu istrebili“.

Uzme li se sve to u obzir, postaje nesumnjivo da je jugoslovenskoj (i hrvatskoj) vlasti bilo u interesu da se istina o jasenovačkim žrtvama, i onima pod zemljom, i onima bačenim u reku Savu, sakrije „u devet jama“. Zato se i moglo dogoditi da se, kako to čitamo u zagrebačkom „Indeksu“ od 8. aprila 2016. godine, „Vjesnik“, takođe zagrebački dnevni list (prestao izlaziti 2012), nerečenog dana, naslovom preko cele prve strane, bezočno naruga jasenovačkim žrtvama: „Mnoge leševe iz Jasenovca Sava je donijela do Zagreba“.

Od rezultata do kojih je trebalo da dođe pomenuta komisija nije se mogla ni očekivati „apsolutizovana tačnost o broju žrtava“, ali ono što se dešavalo u pozadini svih tih aktivnosti svedoči „o društvenoj licemernosti posleratnih vlastodržaca prema genocidu nad Srbim, vršenom u Nezavisnoj državi Hrvata, kao što pokazuju svojevrsnu opštejugoslovensku amoralnost pred suočenjem sa tragičnim istorijskim istinama“. Rezultati do kojih je komisija došla u Gradini (kod Jasenovca) i u Jasenovcu nisu zbog svega toga ni mogli biti tada objavljeni; njih je profesor Živanović stavio na uvid javnosti tek 2006. godine, u knjizi Antropologija i paleopatologija, na stranama 133-187.

Još se nešto može učiniti

Ipak, može ohrabrujuće delovati konstatacija dr Srboljuba Živanovića da „kada je Jasenovac u pitanju, utvrđivanje broja postradalih moguće je ustanoviti detaljnim sondiranjem, odnosno otvaranjem grobnica. Iako su prošle tolike godine upornog političkog ćutanja… započeti radovi antropologa pokazuju na put kojim nauka čoveku ne prašta, ali i koji potomcima pomaže za iskupljenje. Veliki broj unesrećenih je reka Sava davno progutala, tih ratnih godina – ali najveći broj grobnica je ostao u celosti usled močvarnog terena jasenovačkog koncentracionog logora. Utoliko pre treba pribaviti verodostojne snimke zemljišta… U ovakvim, ili sličnim ispitivanjima, pristupa se aviosnimcima, ili satelitskim snimcima terena, i tako najtačnije određuje položaj grobnica… Takođe, treba izvršiti i hemijsku analizu zemljišta gde su ostaci spaljenih žrtvi“.

I profesor Živanović, kao i svako od nas ko iskreno čezne za istinom o Jasenovcu, dobro zna da iza takvog opsežnog poduhvata treba da stane srbska država. „Iako se iz tame zla ne mogu vratiti jasenovačke žrtve, koje je ustaški zamajac nepovratno zadesio, trebalo je – u ime sećanja na nevino postradale, u ime pamćenja posledica nacionalnog i verskog varvarstva, u ime srpskog naroda – braniti dostojanstvo i moć života nad svim porivima haosa. Prikrivanje zločina nije samo anticivilizacijsko ogrešenje nad genocidnim stradanjima Srba, Jevreja i Cigana“, već čin koji vodi zaboravu i uspostavlja ideologiju kojom se ljudsko biće obeščovečuje, odnosno lišava osećanja i razuma i pretvara u ostrašćenog, bezobzirnog i hladnokrvnog dželata.

Koliko je u Jasenovcu bilo žrtava

A dok se ne otkrije stvarni obim hrvatskih genocidnih radnji u Jasenovcu, na raznim stranama sretaćemo se sa najrazličitijim brojevima kojima se iskazuju jasenovačke žrtve:

– Zemaljska komisija Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača – zločini u logoru Jasenovac, godine 1946. izvestila je Međunarodni vojni sud u Nirnbergu da broj žrtava iznosi između 500.000 i 700.000;

r Državna komisija Jugoslavije, 500.000-600.000;

r Izraelski Jad-Vašem 700.000;

r Vladimir Dedijer 700.000-1,000.000;

r Međunarodna komisija za utvrđivanje istine o Jasenovcu (u kojoj sa područja nekadašnje Jugoslavije deluje, kao njen predsednik, samo dr Srboljub Živanović) smatra da je u Jasenovcu stradalo više od 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i oko 80.000 Cigana, bez obzira na podatak koji nam dr Živanović saopštava u intervjuu za beogradsku Politiku (16. mart 2012), da je „i štampa u Hrvatskoj pisala da je u Jasenovcu ubijeno 1,400.000 Srba“;

r Četvrta knjiga hrvatske Enciklopedije Jugoslavije, prvo izdanje Zagreb 1960, 467, u nepotpisanom tekstu (mada su, po pravilu, svi tekstovi potpisivani) tvrdi da „prema procjeni koja se oslanja na iskaze preživjelih, sačuvane dokumente i priznanja uhvaćenih ustaških zločinaca iz Jasenovačkog logora (kurziv: IP), broj jasenovačkih žrtava premašuje 700.000″;

r Šesta knjiga drugog izdanja hrvatske Enciklopedije Jugoslavije, Zagreb 1990, 5, u prilično informativnom tekstu pukovnika Antuna Miletića (1931) kaže da „Zemaljska komisija Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača 15. DŽI 1945, u svom izvještaju Međunarodnom vojnom sudu u Nirnbergu, konstatira da je broj žrtava u logoru Jasenovac oko 500 000 – 600 000, a u literaturi se najčešće spominje oko 700 000, iako ima i ekstremnih procjena: svođenje broja umorenih u Jasenovcu na oko pedesetak tisuća ili uvećavanjem broja žrtava u Jasenovcu na milijun, pa i više i to isključivo Srba“;

Zanemarimo li Miletićevo ciljno domišljanje da je „dio logoraša, uglavnom komunisti, antifašisti i simpatizeri NOP-a (Narodno-oslobodilačkog pokreta), pokušao organizirati i pružiti otpor u logoru“, te da je „zbog sastava logoraša i kratka boravka u logoru, rad partijskih komiteta, logorske partijske organizacije, ekonomske zajednice, ekonoma ili kolektiva bio vrlo otežan, a veze s vanjskim svijetom gotovo nemoguće“, enciklopedijski tekst iz 1990. godine saopštava i sledeće: „Tačan broj žrtava još nije utvrđen, jer su dokumenti uglavnom uništeni. Kartoteka logoraša dva puta je uništavana (početkom 1943. i u aprilu 1945). Međutim, da je i sačuvana, bilo bi teško na osnovi nje i dokumenata ustanoviti broj ubijenih, jer su ustaše često likvidirale masovno pridošle logoraše i ne uvodeći ih u kartoteku i dokumente logora. To se posebno odnosi na masovna transportiranja iz Slavonije i Srema te iz područja Kozare“. Ako se ima u vidu svedočenje partizanskog poručnika Isidora Levija da je Komandi u Novskoj predao spiskove sa preko milion imena jasenovačkih žrtava, dobija na težini Živanovićev navod da je „i štampa u Hrvatskoj pisala da je u Jasenovcu ubijeno 1,400.000 Srba“.

Da li bi starateljstvo uljudilo Hrvate i njinu uljudbu

Još kada se tome doda i Živanovićev podatak da je u Jasenovcu stradalo i oko 110.000 dece do četrnaest godina, te da je „Hrvatska bila i ostala jedina država na svetu, koja je imala logore za istrebljenje male dece i jedino su u Hrvatskoj, žrtve prethodno stravično mučene, pa tek onda ubijane“, postaje jasnije zbog čega je, kako piše beogradska Politika (29. avgust 2012), američki predsednik Franklin Delano Ruzvelt imajući na umu baš takvu „uljudbu“ ustaške Nezavisne Države Hrvatske, predlagao da se Hrvati stave pod starateljstvo. I, uz predlog da se posle rata obnovi samostalna Srbija, Ruzvelt je u razgovoru sa britanskim ministrom spoljnih poslova Antonijem Idnom (15. marta 1943) izjavio da „Srbi i Hrvati nemaju ništa zajedničkog i da je smešno prisiliti dva tako oprečna naroda da žive zajedno u jednoj državi“.

O istoj temi, takođe u beogradskoj Politici (broj 13848, od 26. aprila 1951), pisao je i Sava Kosanović, sestrić Nikole Tesle, jedno vreme Brozov diplomata, pozivajući se na saznanja najvećih zapadnih političara svoga vremena: „Treba znati da je čak i umni Ruzvelt, pod uplivom Pavelićevih zločina, Fotićevih akcija (poslanika Kraljevine Jugoslavije u Vašingtonu – IP) i Čerčilovih sugestija, u jedno vreme najozbiljnije govorio, da nema smisla siliti Srbe i Hrvate da skupa žive. ‘Srbija treba da bude nezavisna, Hrvate treba staviti pod starateljstvo’, govorio je tada Ruzvelt“.

Upoznat sa time, barem u opšštim crtama, potpisnik ovih redaka uspeo je da (30. januara 1991), u jednoj televizijskoj emisiji iz Novog Sada, i pored popriličnog truda njenog voditelja da to onemogući, izgovori sledeće (i kasnije objavi u svojoj knjizi Srpska Zemlja : Prilozi za odgovor na srpsko pitanje, Novi Sad 1997, 44): „Ja bih ovde dodao jedno interesantno zapažanje gospodina Franklina Ruzvelta, amerikanskog predsednika, koji je na jednom angloamerikanskom skupu iz 1943. godine, saznavši za delovanje Nezavisne Države Hrvatske i za pogrome učinjene… nad srpskim narodom predlagao da se hrvatski narod stavi pod starateljstvo jer je to narod koji nije sposoban da deluje svojom glavom, narod koji deluje iracionalno. Kako je onda rečeno, starateljstvo je minimum do kojeg jedan narod može biti doveden“.

Podsećajući na Ruzveltovo razmišljanje, novosadski Dnevnik od 15. novembra 1991. godine, na 9. strani, piše da se tajna o ustaškom genocidu nad Srbima (u Pavelićevo vreme) nije mogla sakriti „putem diplomacije“. Već 3. januara 1942. godine američki list Nju kronikl objavljuje „Memorandumsku istinu Srpske pravoslavne crkve“ i kaže za ustaške zločine da je to „najužasniji zapis o bestijalnostima koje su do sada zabeležene u ovom ratu“. Taj Kroniklov članak, kao i tekstovi u još nekim novinama, „na Zapadu su izazvali senzaciju i zgražanje, došlo je do javnih protesta protiv ustaškog ratnog zločina. Novine su, koliko su mogle, činile svoje, krčile put do istine o stradanjima Srba“, ali su postruzveltovske poruke iz Sjedinjenih Američkih Država, bez obzira na pomenuti Ruzveltov predlog da se Hrvatska stavi pod starateljstvo, bile nešto drukčije:

„Da li ste ikada čuli nešto o autentičnosti ustaških zločina“, pitao je engleski publicista Manhatan gospođu Eleonoru Ruzvelt, za vreme jednog privatnog ručka 1947. godine.

„Čula sam o tome – u zimu 1941-1942. godine. Ni ja ni moj muž nismo, u početku, verovali da je to istina. Smatrali smo da je to propaganda“, odgovorila je gospođa Ruzvelt.

„Da li biste mogli objasniti zašto su katolički zločini manje poznati od nacističkih“, bilo je novo Manhatanovo pitanje, a odgovor gospođe Ruzvelt bio je koliko onespokojavajući, toliko i bez ijedne crte ljudskosti:

„Više nema nacističke Nemačke. Ali, Katolička crkva je sa nama! I to snažnija nego ikad. Sa svojom štampom. I sa svetskom štampom, uza se. Znate, gospodine, bilo šta da se objavi o zločinima, u budućnosti, neće se, apsolutno, verovati“.

Računajući baš sa takvim neverovanjem, Franjo Tuđman je u svom govoru na saboru Hrvatske demokratske zajednice (HDZ, duhovne zajednice hrvatskog naroda) rekao da oni koji u HDZ ne vide ništa drugo do zalaganje za obnovu Nezavisne Države Hrvatske (NDH) „pri tome zaboravljaju, da NDH nije bila samo puka ‘kvislinška’ tvorba i ‘fašistički zločin’ već i izraz kako povijesnih težnji hrvatskog naroda za svojom samostalnom državom, tako i spoznaja međunarodnih čimbenika, u ovom slučaju vlade Hitlerove Njemačke. Prema tome, NDH nije predstavljala samo puki hir osovinskih sila već je bila i posljedica posve određenih povijesnih čimbenika“.

Pokazalo se da su „određeni povijesni čimbenici“ na savremenu političku pozornicu vratili hrvatsku ideologiju zla, bez obzira na to što ljudsko iskustvo kazuje da zlo dobra donijeti neće.

I pokazalo se da američki izum nekakavih institucija za navodnu zaštitu ljudskih prava, u obliku takozvanih helsinških odbora, počiva baš na „mudrosti“ Eleonore Ruzvelt da „bilo šta da se objavi o zločinima, u budućnosti, neće se, apsolutno, verovati“. Jedan od tih neverujućih, predsednik Hrvatskog helsinškog odbora Ivan Zvonimir Čičak, saznanja Međunarodne komisije za utvrđivanje istine o hrvatskim zločinima u Jasenovcu formuliše (u Politici od 12. marta 2012) kao „jezik mržnje“ i „plod zlonamerne bolesne mržnje“, a njen precizan podatak da je 1.371 katolički sveštenik „činio grozne, prosto neverovatne zločine u NDH“, pretvara u prosečan koji nam kazuje da je od „oko 2000“ katoličkih sveštenika bilo dve trećine koljača, „a gotovo svi su bili pripadnici franjevačkog reda“.

No, tako je kako je: i Čičak, i Tuđman, i helsinški odbori, i Eleonora Ruzvelt, i kojekakvi savremeni izvinjači i ekukumenisti iz Srbije mogli su se ponašati kako su se ponašali, i govoriti kako su govorili, kada nije na vreme utvrđen obim počinjenog hrvatskog zločina i njegova genocidna priroda.

Onako kako kako je to 1914. godine, posle austrougarskih zločina u Mačvi (koji nisu prošli bez ondašnjih Hrvata) ustanovio švajcarski kriminolog dr Rudolf Arčibald Rajs.

Rajsov izveštaj, objavljen 1995. godine u Gornjem Milanovcu pod naslovom Austrougarska zverstva – Izveštaj podnesen srpskoj vladi o zverstvima koja je austrougarska vojska počinila za vreme prvog upada u Srbiju, potvrđuje da su zločini austrougarske vojske u selima po Mačvi, tokom prve invazije na Srbiju (od 12. do 24. avgusta 1914), bili plod neizmerne mržnje koju su prema srbskom narodu iskazivali politički i vojni vrh Austrougarske monarhije, a koju su podsticali Vatikan i austrijska, ugarska i nemačka štampa. Na osnovu činjenica o ubistvima, silovanjima, masakriranju, bombardovanju, paljevinama i drugim ratnim zločinima, Rajs je konstatovao da je sve to obavljano „određenim sistemom“, te da „zverstva koja su počinjena nemoguće je posmatrati kao delo nekolicine razbojnika, kakve je svakako moguće naći u svim vojskama. U to bi se moglo poverovati da je bilo nekoliko desetina žrtava, ali ako je njihov broj u hiljadama, onda ne može biti prihvatljivo objašnjenje da je reč o rđavom ponašanju izolovanih nitkovskih elemenata“.

To, s jedne strane, a na drugoj, Rajsova svedočenja o zločinima, poduprta prvorazrednom pravnom i istorijskom dokumentacijom, nisu potresla svet; „američka publika se čak uzbuđivala pričama o strahotama koje su austrijski vojnici činili po Srbiji“.

I sam povređen, kao čovek, onim što je zabeležio tokom svojih istražnih radnji, dr Arčibald Rajs poručivao je Srbima da ne smeju zaboraviti ono što im se desilo na početku Velikog rata.

Nažalost, Srbi ga nisu poslušali: sve što se dešavalo zaboravili su, a četvrt veka kasnije dozvolili su da im se desi „isto to, samo malo drukčije“.

I desilo im se to još jednom: prvom polovinom devedesetih godina 20. veka, bez izgleda da se sagleda kraj te iracionalne hrvatske (i rimokatoličke) mržnje prema svemu što je srbsko.

A što se ogleda i u vesti koju je zagrebački dnevni list „Jutarnji“ objavio po Savinu dne 2021. godine:

„Hrvatska je… zatražila ispriku Srbije i najavila slanje prosvjedne note nakon što je Miloš Stojković, humanitarni djelatnik i teolog, član srbijanskog izaslanstva državne uprave i lokalne samouprave koje je obilazilo srpsko stanovništvo u šibensko-kninskoj županiji u povodu srbijanskog vjerskog praznika, nazvao Knin ‘srpskim i okupiranim’ i poželio da se nad njim ponovno vijori srpska zastava“.

Što će reći: svi se zločinci prepoznaju i po tome što od žrtve traži da im se izvini za počinjeni zločin.

Autor: Ilija PetroviĆ

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!