Илија Петровић: Исправимо неправду, комунисти удружење добровољаца 1912-1918 прогласили профашистичком организацијом

Србија се још увек кити (про)фашизмом

Пре равно три месеца, 17. фебруара 2021. године, господину Ивици Дачићу, председнику Скупштине Србије, послато је писмо, у наставку дато у нешто скраћеном облику:

Уважени Господине Председниче Скупштине Србије.

Подстакнут (и незадовољан) чињеницом да се Земљи Србији, односно свим њеним властодршцима (“државницима”, политичарима, политикантима) из постброзовског времена, чини изузетно корисним да у свом окриљу “негују” једну наводно профашистичку организацију… 16. септембра 2014, затражио сам од Владе Републике Србије и, посебно, од њенога тадашњег председника Александра Вучића да пониште решење брозовске власти из 1947. којом је Савез ратних добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918. године проглашен профашистичком организацијом.

Покушај

Садржина тога писма… гласила је:

У времену смо у коме се обележава стота годишњица почетка Великог рата, али се чини да је заборављена улога добровољаца у србској војсци, оних који су својим подвижништвом и својом жртвом неизмерно допринели србским војничким победама у ослободилачким ратовима 1912-1918.

А није их било мало, преко 321.000, од чега можда и свих 98,5 одсто Срба:

а. у балканским ратовима најмање 106.900;

б. у Великом рату најмање 214.200;

в. у пробоју Солунског фронта најмање 82.600, од тога око 76.600 изван Краљевине Србије, углавном из крајева који су пре рата били под аустријском и угарском окупацијом.

С обзиром на злехуду судбину која их је задесила у новоствореној држави (Краљевству, односно Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевини Југославији) и чије трагичне последице још нису успели да отклоне, Срби имају много разлога за незадовољство политичким резултатима своје војничке победе. Посебно морају бити незадовољни србски добровољци, они којима не би суђено да истину о себи виде записану или чују за живота.

Али, зато су многи од њих дочекали да непосредно по немачком нападу на Краљевину Југославију, априла 1941. године, буду прогнани са својих добровољачких имања.

Најбрже је и “најделотворније” тај посао обављен у Хрватској.

Јер, у Народним новинама, службеном листу тек створене Независне Државе Хрватске од 18. априла 1941. године, објављено је да да је поглавник Анте Павелић, у име Хрвата који су целе четири ратне године, 1914-1918, градили своју “ратну” и националну политику на циглих хиљаду-две добровољаца хрватске националности, у времену док је под војном и идеолошком заштитом нацистичке Немачке стварао своју Независну Државу Хрватску, донео “Законску одредбу о некретнинама т. зв. добровољаца”, којом “сва земљишта, што су била подијељена т. зв. добровољцима на подручју Независне Државе Хрватске проглашује(м) данашњим даном хрватском народном имовином. Нитко од досадањих власника и посједника нема право на било какову одштету за ту земљу нити за било што, на тој земљи изграђено”.

Некако истовремено, уз бројне људске жртве и прогонство са добровољачких имања, и Маџари су започели “добровољачко чишћење” по Барањи и Бачкој.

Како би се одржао “правни континуитет” са таквом хрватском и маџарском логиком, Национални комитет ослобођења Југославије чији је председник био Јосип Броз, познатији као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне, под бројем 343 од 6. марта 1945. године, док је рат још трајао, донео је Одлуку о привременој забрани враћања колониста у њихова ранија места живљења по Македонији, Косову, Метохији, Срему и Војводини. Не би ли се том чину дао душебрижнички карактер јер су колонисти углавном били Срби, одлуку је потписао Србин, поп Владо Зечевић, повереник унутрашњих послова, а њен текст објављен је у Службеном листу Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ) број 13 од 16. марта 1945. године.

Тим актом само на Косово и Метохију спречен је повратак око 12.000 домаћинстава с око 60.000 чланова – колониста, међу којима је био велики број србских ратних добровољаца и њихових породица. Истом Одлуком, много већем (неутврђеном) броју ратних добровољаца и њихових породица забрањен је повратак у Барању и Бачку.

Стотинак дана касније, (рас)поп Владо Зечевић, овога пута у улози Брозовог министра унутрашњих послова, 4. јула потписао је решење (објављено у Службеном листу ДФЈ број 48 од 10. јула 1945) којим се “забрањује до даље наредбе свака продаја, куповина и задуживање пољопривредних земљишта, шума, пољопривредних зграда и објеката, који се налазе на пољопривредним газдинствима без обзира да ли су она власништво појединаца, установа или приватних предузећа”. Онима који решење не буду поштовали, оштро је запрећено Законом о сузбијању недопуштене шпекулације и привредне саботаже.

И даље “бринући” о колонистима, већ 3. августа исте године, Председништво Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (Авној) донело је Закон о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима у Македонији и Косовско-метохијској области (Службени лист ДФЈ број 56 од 5. августа 1945). Полазећи од става да су предратни колонисти добили земљу “као награду за услуге ненародним режимима”, нови законодавац смислио је врло једноставну законску одредбу: корисници аграрне реформе извршене пре 6. априла 1941. године на територији Маћедоније, као и насељеници на Косово и Метохију, “губе право на земљу ако им је била додељена земља приватних власника, сматрајући таквим власником сваког земљорадника који је радио своју земљу, без обзира да ли је на њу имао или није имао тапију” или је на њој радио као чивчија (кмет, беземљаш) или стални закупац, а нарочито ако је односни власник, Маћедонац или Шиптар, био политички емигрант. У новоуспостављеним “ослободилачким” односима, то је значило да је сваки Шиптар или Маћедонац, једноставном изјавом да је одузета колонистичка земља (и добровољачка, дакле) до 1918. године била његова својина, без икаквих доказа и без било каквих правних сметњи постајао власник те земље.

Годину и по дана касније, 22. фебруара 1947, законодавац се досетио да је неки од предратних колониста могао избећи све замке управо поменутог Закона о ревизији, те је формулисао нов Закон о поступању с напуштеном земљом колониста у Аутономној Косовско-метохијској области (Службени гласник Народне Републике Србије број 9 од 28. фебруара 1947). Привидно водећи рачуна о праву, Президијум Народне скупштине Народне Републике Србије (Србије, дакле, не Југославије!) обзнанио је да “колонисти и аграрни интересенти којима је додељ ена земља у Косовско-метохијској области пре 6. априла 1941. године а није им одузета… на основу… Закона о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима у Македонији и Косовско-метохијској области од 3 августа 1945 године – губе право на исту ако се до 30 септембра 1947 године не врате на своја имања и отпочну са обрадом”.

Било је то време кад је велик број некадашњих колониста и аграрних интересената био неписмен, када су њихове могућности да сазнају шта то све пише у некаквим службеним новинама биле никакве и кад многи од њих нису ни преживели рат, тако да је овај Закон једино имао за циљ да земљу одузме и оним колонистима којима, ко зна из којих разлога, земља до тада још није била одузета.

Да се заиста смишљено радило на уништењу србског националног бића у Јужној и Старој (Правој) Србији показује и Закон о ликвидацији аграрне реформе вршене до 6. априла 1941. године на великим поседима у Аутономној Покрајини Војводини (Службени гласник НРС број 9 од 28. фебруара 1947), који недвосмислено показује да је однос нове власти према колонистичком живљу у Војводини Србској био сасвим друкчији од онога који је задесио колонисте у Маћедонији и на Косову и Метохији: њима је признато власништво над земљиштем добијеним пре 6. априла 1941. године, али ће се земља одузети онима који су “услед рата били принуђени да то земљиште напусте”, а не врате се “у року од шест месеци по обнародовању овог Закона”.

Профашисти кад фашиста није било

У условима продужене хрватске окупације србских крајева (и србског народа) у Брозовој Југославији, Министарство унутрашњих послова Федеративне Народне Републике Југославије, под Пов. IV бр. 11057/46 од 18. фебруара 1947. године, донело је решење, по последицама трагичније од оног Павелићевог, којим се Савезу ратних добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918. године забрањује рад а имовина удружења конфискује у корист државе. Јер, званични став тек успостављене власти према добровољачкој организацији (наводно профашистичкој) принудио је добровољце да “забораве” на своје учешће у србским ослободилачким ратовима, толико да се чак и у породичним круговима добровољачко ратовање није помињало; био је то неизмерни страх од накнадне освете хрватских противника српског добровољачког покрета, и оних из Одесе, и оних из некадашњег Југословенског одбора и, нарочито, из реда оних који су, као Јосип Броз, тадашњи неприкосновени предводник нове власти, стално имали на уму сопствена лоша искуства са неког од српских ратишта.

Образложење овог решења гласи:

“Савез ратних добровољаца бивше кр(аљевине). Југославије постојао је пре 6. ИВ 1941 год. и деловао на целој државној територији. Задатак Савеза је био да ради на чувању и учвршћивању народног и државног јединства, да настоји да сваки члан тачно и савесно врши своју дужност према краљу и сагласност Министра унутрашњих послова и Министра војске и морнарице, те узима учешће у свима националним манифестацијама, да сарађује са сличним покретима и националним организацијама и да свој рад и акције упућује правцем који ће најбоље користити земљи и истаћи утицај добровољаца /чл. 7 Правила/.

Савез ратних добровољаца није своју делатност ускладио са тежњама и напорима народа ФНРЈ, нити је одиграо ону улогу коју је изискивао његов положај и његов карактер. Ово се нарочито запажа у моменту непријатељске окупације као и народног устанка. Пасиван став Савеза у моменту непријатељске окупације допринео је његовој дезорганизацији и разбијању његове компактности, због чега је један део вођства и известан број истакнутијих чланова, који је и раније служио ненародним елементима, сада успео да унесе пометњу у редове својих чланова, што је несумњиво користило окупатору и његовим домаћим помагачима. Када је Југославија преживљавала најсудбоносније и најтрагичније тренутке свога постојања и када је народ дигао општи устанак, Савез као национална организација није ни тада иступио ради пружања подршке народном покрету. И док се на једној страни добијао утисак да Савез ратних добровољаца и надаље задржава пасиван став, на другој пак страни известан број лица из вођства и добар део његових чланова ступа у отворену сарадњу са непријатељем.

…Овакав противнародни и издајнички рад чланова Савеза дао је Савезу као организацији профашистичко обележје.

Истина је, да је било чланова који су правилно схватили народно-ослободилачку борбу и својом подршком допринели њеном победоносном исходу као и учвршћењу наше народне власти. Али овим њиховим ставом и радом карактер делатности Савеза као организације није ниуколико измењен. Организација као целина није успела да из вођства елиминише оне чланове који су својим реакционарним и профашистичким ставом фактички одређивали и став Савеза и стварно руководили његовим радом, а који је у својој суштини био противнародни и издајнички. Савез није успео да свој рад усклади са интересима народа, нити је успео да спречи злочиначку делатност баш оних који су у њему били најистакнутији и да их користећи своју популарност раскринка или онемогући у њиховом злочиначком раду. Напротив, његов пасиван став на једној страни и издајничка делатност једног дела вођства и виђенијих чланова на другој страни је јасно обележио профашистички карактер ове организације, без обзира на правилно иступање појединих њених чланова. Јер, ово се иступање не може приписати Савезу пошто он није као организација њима ни давао директиве нити је позивао своје чланове на пружање подршке народноослободилачком покрету.

С обзиром на изложено чињенично стање у погледу утврђивања карактера делатности Савеза, даљи рад овој организацији не мо же се дозволити, због чега је применом чл. 30 Закона о удружењима одлучено као у диспозитиву”.

С онда владајућим поздравом Смрт фашизмуслобода народу, решење је потписао министар унутрашњих послова ФНРЈ Александар Ранковић, пореклом Србин.

Добровољци се узалудно жале

Наравно, Главни одбор Савеза ратних добровољаца 1912-1918. уложио је жалбу на добијено решење, вероватно у року (13. марта исте године). У тексту на четири стране, председник Савеза и осам његових потписника наређали су своје разлоге против добијеног решења, али је све то било је узалудно: већ 24. марта 1947. године, Генерални секретаријат Владе ФНРЈ, под бројем ПО. Бр. 1802/47, послао је обавештење Министарству унутрашњих послова ФНРЈ да је Влада ФНРЈ, као надлежни орган, размотрила уложену жалбу и донела коначно решење којим се жалба одбија као неоснована. На тај начин оснажено је решење Министарства унутрашњих послова којим се Савезу ратних добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918 године забрањује рад а његова имовина конфискује у корист државе.

Образложење је било језгровито:

“Решењем Министарства унутрашњих послова ФНРЈ Бр.IV.11057/46 од 18 фебруара 1947 године забрањен је рад Савезу ратих добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918 године, а имовина удружења конфискована у корист државе ради његовог профашистичког обележја и протународног става за време окупације.

Против овог решења улажу представници бившег Савеза жалбу у којој наводе да је Савез године 1939 код окупације Чехословачке, као и за време Милана Стојадиновића заузимао антифашистички став, да је у часу окупације наше земље престао радом, да је велики број њихових чланова био на страни народно-ослободилачког покрета, дочим признаје да је било чланова који су се огрешили о интересе народа, па тражи да се ожалбено решење поништи односно измени тако, да се Савез ликвидира и своју имовину добровољно преда Удружењу ратних војних инвалида ФНРЈ.

Жалба није основана.

Из признања жалитеља да је било чланова Савеза који су се огрешили о интересе народа следи, да није оповргнут навод ожалбеног решења, да је против народни и издајнички рад чланова Савеза дао Савезу као организацији профашистичко обележје.

Околност што је било чланова Савеза, који су били на страни народноослободилачког покрета истакнута је у ожалбеном решењу, али она нема уплива на просуђивање профашистичког обележја Савеза као организације, јер није резултат директива или било каквих акција те организације. Напротив, Савез као организација није испунио свој задатак и није свој рад ускладио са интересима народа, а својим пасивним ставом у часу окупације потврдио је свој профашистички карактер, који су му диктирали они чланови вођства, који су својим протународним радом стварно одређивали став Савеза.

Пошто је крај таквог стања ожалбеним решењем правилно утврђен профашистички карактер организације, који је у пуној мери дошао до изражаја у часу и току окупације, то нема никаквог уплива евентуални антифашистички став организације, на које се жалитељи у жалби позивају, па је ожалбено решење на закону основано.

Неуместан је и захтев жалитеља да се друштву пружи могућност да добровољно ликвидира и своју имовину добровољно преда Удружењу ратних војних инвалида, јер пропис чл. 30 Закона о удружењима изричито предвиђа конфискацију имовине у корист државе удружења, којима је забрањен рад због профашистичког обележја, па је ради тога требало жалбу у целости одбацити”.

Отима се добровољачка имовина

Добровољачка имовина, дакле, постала је “простор” на коме је нова власт могла доказивати своју народну и ослободилачку природу: својим решењем број 3919/ком од 19. фебруара 1946, Министарство пољопривреде и шумарства ФНРЈ отело је србским добровољцима око 4.000 добровољачких парцела у Панчевачком риту, површине око 25.000 катастарских јутара (око 15.000 хектара), и доделила их Министарству пољопривреде Србије “за образовање земаљског пољопривредног добра, на коме би се нарочито добро могло гајити баштованство, које је, с обзиром на исхрану (становништва) Београда веома важно”. Да би прикрили отимачки карактер ове одлуке, њени доносиоци су “обећали” да ће добровољци бити премештени негде у Бачку, “на расположива земљишта изван Рита конфискована одлуком АВНОЈ-а 21. новембра 1944. године”.

Обећање лудом радовање: већ наредне године добровољачка имања у Панчевачком риту одузета су без икакве накнаде.

Ипак, из ове заврзламе проистекао је Закон о ликвидацији аграрне реформе вршене до 6. априла 1941. године на великим поседима у Аутономној Покрајини Војводини, донесен 22. фебруара 1947. године у Народној скупштини Народне Републике Србије, а објављен у Службеном листу НРС број 9/47. Да не би испало како се добровољачка права грубо крше, овим Законом “великодушно” је било предвиђено да ће власничко право сачувати сва лица која су земљу добијену до 6. априла 1941. сама обрађивала и која се “у року од шест месеци по обнародовању овог Закона населе на добијеном земљишту”. Правно начело да непонавање закона не оправдава послужило је овде само као начин да се сви насељени, па 1941. године протерани, србски добровољци изиграју; врло добро се знало да “њихов” нови закон неће бити прочитан тамо где су се они налазили у времену када се није ни знало да ли је неко од њих преживео ратне страхоте и, нарочито, усташке покоље.

Подразумева се да је овај закон важио и за “ритске” добровољце (из Панчевачког рита), оне који су имали признат добровољачки статус, али нити су били насељени, нити су земљу сами обрађивали, пошто “њихова” земља, наводно, до рата није била приведена намени, те се није ни могла обрађивати.

Све то, и проглашавање добровољаца “профашистима”, и отимање земље онима који нису имали обичај да редовно читају службене новине, био је знак припадницима те “преживеле врсте” да не говоре о својој прошлости, још мање о својим правима.

Србски добровољци осуђени су, тако, на ћутање о себи и о свом учешћу у србским ослободилачким ратова 1912-1918. године.

Заблуда о праву никоме не користи

Када је један од заинтересованих “за проблем” (Михајло Стојаковић – 1923-1997 -, син поодавно упокојеног србског добровољца) затражио од Министарства финансија Републике Србије да се најкасније до 1. фебруара 1993. донесе одговарајући законски пропис о враћању неправедно и неуставно одузете добровољачке земље, био је 10. фебруара исте године обавештен о ономе што је већ знао: одлуком Уставног суда Србије јесу стављени ван снаге чланови 2, 3. и 4. Закона о ликвидацији аграрне реформе вршене до 6. априла 1941, али да “правне последице дејства наведеног закона на грађане којима је по наведеном основу одузета имовина нису отклоњене, тако да за сада не постоје правне могућности за повратак наведене имовине”.

И тако, још једном се потврдило, врло уверљиво, да заблуда о праву никоме не користи.

Поштована Господо,

Све изложено имајући у виду, а нарочито неспорну чињеницу да су све навођене одредбе биле административне, а не судске природе, предлажем да Влада Републике Србије, правне наследнице некадашње брозовске Југославије, мало ФНРЈ, мало СФРЈ, поништи решења која су њене претходнице доносиле, како следи:

1. Решење Министарства унутрашњих послова Федеративне Народне Републике Југославије, под Пов. IV бр. 11057/46 од 18. фебруара 1947. године, којим је Савез ратних добровољаца проглашен профашистичком организацијом;

2. Решење Владе ФНРЈ, која је, као надлежни орган, жалбу Савеза ратних добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918. године на цитирано решење одбила као неосновану и тиме потврдила, као коначно, да се Савезу ратних добровољаца забрањује рад а његова имовина конфискује у корист државе, о чему је 24. марта 1947. године, под бројем ПО. Бр. 1802/47, Генерални секретаријат Владе ФНРЈ обавестио Министарство унутрашњих послова ФНРЈ.

Предлажем, на крају, да Влада Републике Србије предузме мере како би се створили услови да наведено решење Уставног суда Републике Србије број ИУ-238/89 од 16. маја 1991. године буде примењено, супротно ставу Министарства финансија Републике Србије исказано 10. фебруара исте године да “правне последице дејства наведеног закона на грађане којима је по наведеном основу одузета имовина нису отклоњене, тако да за сада не постоје правне могућности за повратак наведене имовине”, нарочито добровољачких домова, грађених средствима самих србских ратних добровољаца.

Још један покушај

Све то писано је у нади да ће ови предлози бити пажљиво размотрени и у вези са њима донесена праведна решења, али узалуд, Председник Владе Републике Србије и његова Влада имали су паметнија посла но да са замајавају којекаквим србским добровољцима у некаквим србским ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године.

Господине Председниче Скупштине Србије,

Предлажем Вам да од Владе Републике Србије, кад је већ 2014. године “заборавила” да донесе решење којим би се поништио онај антисрбски акт Министарства унутрашњих послова Федеративне Народне Републике Југославије, под Пов. IV бр. 11057/46 од 18. фебруара 1947. године, затражите да спорни акт поништи, чиме би се са србских добровољаца у србским ослободилачким ратовима 1912-1918. скинула љага наметнута у време док је у Србији учвршћивана антисрбска брозовска власт.

Надање се наше закопало…

Мада су претходни редови писани “у нади да овај покушај може бити успешан” – ништа.

Скупштински председник Ивица Дачић или није био код куће кад је писмо стигло, или му је, таман кад га је узео у руке, испало у Миљацку.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!