Илија Петровић: Хитлеровско наслеђе у европској коалицији
Стална међународна светска лига створена у Америци 1867. године, замишљена је да послужи као међународни трибунал „који би доносио коначне пресуде у свим конфликтима међу појединачним народима“, а активирана је крајем Великог рата (1917) с идејом о стварању Сједињених Држава Европе, „тог првог корака ка Сједињеним Државама Света“.
Кад је већ дошло до стварања Сједињених Држава Европе у виду Европске Уније, за њено проширење и пријем нових чланова „задужена“ је Немачка, најснажнија америчка колонија у Европи (и у свету, чак). Она то чини тако што је прекоредно, без посебних формалности, у накнадном победничком заносу, примила у Унију све своје савезнике у двама светским ратовима. Све то по рецепту који је пре подруг века, недуго по немачком уједињењу, „прочитао“ Фјодор Михајлович Достојевски (а он није незналица) и оставио нам за стално подсећање да су „занесеност, охолост и бескрајна вера у своју неограничену моћ опили све Немце – народ који је ретко побеђивао али који је, за дивно чудо, био често побеђиван. При томе не би требало узимати у обзир уобичајено самозадовољно хвалисање Немаца – традиционалну особину немачког карактера. За Немачку (уједињењем – ИП) је наступио нови, сјајан и значајан период у њеном развитку. Дакле нису се појавили само понос и шовинизам, већ се појавила и лакомисленост у односу на читаву Европу“.
У складу са својим уверењем да „сва дела имају смисао, па и злочин“, Хитлер је уочи Другога светског рата поручио да ће Немци, „као прави народ божји, који је распршен по читавом свету, постати господујућим народом на кугли земаљској… Најмање што можемо учинити је то да спречимо даљи прилив словенске крви…. Зато је наша дужност да истребимо народе… Ако имам снагу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омладине, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут гамади. Ја их нећу све поубијати, него спречити да се множе, а зато ћу мужеве раставити од жена… Једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности биће та да свим средствима спречи даљи пораст словенских народа“.
Ван сваке сумње, та Хитлерова намера представља оживотворење онога стоседамдесетак година старог Марксовог и Енгелсовог упутства о уништењу Срба и Руса и србског и руског православља, садржаног у Комунистичком манифесту. Било је тако јер се добро зна да су сви социјалисти по Европи били националисти, а да се само од Срба и Руса тражило, и очекивало, да буду интернационалисти. Маркс је ту манифестну логику представио једном изјавом коју је, после Сарајевског атентата, парафразирао енглески радикални лист Манчестер Гардијан: „Ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија“. То, као први корак ка коначном циљу – да се уништи Русија.
Како то кажу они који знају и поштују истину, „значајан отпор“ немачкој социјалистичкој и националсоцијалистичкој агресији на људски род (1939-1945), пружен је у Југославији. Истина, антиправославно расположени Југословени приклонили су се управо поменутим немачким замислима, док су им се супротставили само православни Срби који „по свом начину живота и свести нису у много чему припадали (дегардираној) европској цивилизацији средином 20. века“. Или, како је то после двадесетседмомартовских догађаја у Србији поручио патријарх србски Гаврило, „треба да буде за свакога Србина највећа част, да припада српској раси која је мушки извршила своју дужност према своме народу. То је победа не само наша, него и целог слободног света, који се бори на смрт и живот противу Хитлерове безбожничке тираније, јер она убија људско достојанство и право на живот и слободу“.
Како у демократији важи правило да док су два без душе – трећи остаје без главе, већински део деградиране Европе сматра да немачке поразе у двама светским ратовима (и своје мање или више видљиво учешће у њима) може својом бројношћу прогласити за победе. Виђено је то и пре три године када су француски „пријатељи“ србскога народа обележавали стогодишњицу победе у Великом рату, па тамо Председника Србије ставили у „бекстејџ“, а место на „важној“ позорници, иза француског Председника, дали неком у свету непознатом Арнауту, али познатом по злочинима над Србима. Или, годину касније, када Пољаци нису позвали Русе и Србе на прославу „савезничке“ победе над фашизмом.
Па, кад је већ тако, логично је што су Пољаци поодавно почели да руше споменике руским совјетским војницима у ослободилачком походу по Европи и што је, недуго потом, некакав европски парламент донео резолуцију „о значају европског сећања за будућност Европе“, која изричито захтева да све земље Европске уније примене пољска „победничка искуства“.
Ако у тој резолуцији није поменута Хрватска – мање је битно, мада су и тамо, нешто раније, још од времена кад је у Загребу успостављена неоусташка власт, почели да се руше споменици из Другога светског рата, мало са циљем да се прикрије истина о хрватском отореном савезништву са Хитлеровом армадом, а више да се у заборав потисне историјска истина о отвореном хрватском геноцидном походу на Србе и о брисању свих трагова о србском карактеру највећег дела данашње хрватске државе.
Са тим циљем, и управо поменута увекусташка Хрватска започела је пре тридесет година с уништавањем србскога споменичког наслеђа по бившој Социјалистичкој Републици Хрватској, а „теоријске основе“ свега тога образложио је др Вјеран Павлаковић (рођен 1974, професор на Одсеку за културалне студије Универзитета у Ријеци, докторирао на Универзитету у Вашингтону), на једном међународном научном скупу одржаном 2012. године у Београду, у Центру за културну деконтаминацију, ономе кога је основала извесна Борка Павићевић зарад антисрбског „непрофитног критичког мишљења и отпора“. Павлаковић је тамо саопштио да се такозване транзиционе владе суочавају „са питањем да ли ће или не меморијална мјеста служити као средство за помирење или за провоцирање поделе које стално подгрева нерешене конфликте“, та да се „хрватско културално сећање током социјалистичког раздобља састојало од споменика који не само да су наглашавали револуционарни аспект партизанског покрета, већ и једнакост Срба и Хрвата у борби против фашистичког окупатора и домаћих издајника“. Он, даље, признаје да је током Другог светског рата, усташки режим у Независној Држави Хрватској „започео геноцидни поход против Срба, Јевреја и Рома и прогонио Хрвате који су му се супротставили“ (био је то безначајан број), тако да су преживеле усташе и њихови млађи наследници, „као и у другим бившим комунистичким земљама као што су Литванија, Летонија, Естонија и Словачка (на Пољску је потпуно заборавио – ИП)… добили нове улоге као патриоте и антикомунисти, док је њихова улога у Холокаусту и другим свирепостима одбачена као комунистичка измишљотина“.
Практичном страном уоченог проблема бавио се, примера ради, и Радио Слободна Европа који је пет година пре Боркиног скупа јавио да је „Хрватској од 1990. године порушено, оштећено или уклоњено око три хиљаде спомен-обележја из НОБ-а. Само мали део њих, као Титов споменик у Кумровцу, поправљен је и враћен на своје мјесто. Само у Далмацији је порушено око тисућу споменика. Највише их је страдало почетком деведесетих. Чак је тадашњи жупан сплитско-далматински Крунослав Пероња из Хрватске демократске заједнице (ХДЗ-а) написао окружницу у којој позива градске и опћинске власти да уклоне „споменике из наше недавне неславне прошлости“.
У међувремену, или нешто раније, далматински антифашисти затражили су од хрватских власти да се обнове неки од значајнијих порушених споменика, одабраних вероватно по њиховој уметничкој вредности: „грандиозни“ споменик на Вису „Туђе нећемо, своје не дамо“, Титова пећина на Вису, споменик погинулим партизанима у битки за Книн (рад Војина Бакића), споменик „вјековној борби за слободу народа биоковско-неретванског краја“ (рад Антуна Аугустинчића)… Надлежно министарство упутило их је да се јаве на „јавни натјечај за финанцирање обнове споменика културе“, али антифашисти су то одбили јер, рекоше, „те споменике нисмо срушили ми. Њихова је дужност да их обнове“. (Нису помињани, можда због географске удаљености, Бакићеви споменици србским устаницима Славоније у Каменском, и Баније и Кордуна на Петровој гори, као ни онај у Кукуњевцима, код Пакраца, с именима 780 Срба које су усташе побиле почетком октобра 1942. године, споменици који сведоче да хрватској „културалној уљудби“ није било тешко да из људског друштва склизне у дивљаштво).
Несумњиво, антифашисти су имали у виду чињеницу да су споменике рушили усташе, извршиоци званичне хрватске државне политике, оне која подиже споменике усташком заповеднику Црне легије Јури Францетићу и усташком министру Милу Будаку, због чега је, мислили су, иста та држава обавезна да отклони последице сопствене рушилачке политике.
У уверењу „да је срамота, ради угледа Хрватске у свијету, да се декларативно изјашњавамо на један начин, а понашамо на други“, далматински антифашисти тада су одлучили „да ће се обратити и међународним институцијама“ не схватајући да се политика тих институција нимало не разликује од оне у Загребу. Јер, како то тврди Вјачеслав Никонов, извршни директор Фонда „Руски свет“, „цела Европска унија – то је бивша хитлеровска коалиција, са додатком оних који су јој се покорили. У Европској унији нема ни једне једине земље која се супротставила Хитлеру“.
Ако би неко приметио да се то не би могло рећи за Француску и Енглеску, Никонов може узвратити тврдњом да „Енглеска и Француска, које су претходно Хитлеру дале Чехословачку и Аустрију, објављују рат Немачкој не испаливши ни метак“. У рат су, дакле, ушле протоколарно или, што би рекле Лале, тек да се нађу у дивану!
Ако би неко помислио да су се Хрвати супротставили Хитлеру и његовој националсоцијалистичкој „мисији“, разувериће га Миодраг Линта, прогнаник из Хрватске, председник Савеза Срба у региону (из Београда), изјавом да је „комунистичка власт омогућила Хрватима да пређу на побједничку страну због чега нису прошли процес денацификације као Њемачка и Аустрија. Због тога већина Хрвата сматра да је геноцидна НДХ била истинска држава хрватског народа а усташки зликовци борци за хрватску слободу“.
Како Хрвати не знају „протоколарно“, они то чине „културално“, у србско споменичко наслеђе у Хрватској спада и ћирилица, не само писмо, већ и књиге писане ћириличком писмом, књиге србских писаца и табле исписане ћириличким писмом и истакнуте на јавним местима. Наравно, хрватским нећириличарима ништа од тога није по вољи, те су, као спољни израз те невољности, многе књиге стигле на ломачу (макар тај израз био искоришћен као метафора), а табле ломљене или уклањане.
Ту, скоро, могли смо читати да су деведесете године прошлога века „у Хрватској биле године преврата и уништавања“, да је „ћирилица проглашена ђаволским писмом“, да је „под циничном формом ‘отписа књига’ из забитих школских библиотека, све до водећих националних институција у Загребу… у ‘сецкалици’ завршило готово три милиона књига“ (негде пише да их је било целих двеста хиљада мање), односно „око 15 одсто укупног књижног фонда“, да су се међу избаченим књигама нашла и „латиничка издања Црњанског, Андрића, Киша, Капора…“, да је Велимир Висковић, уредник у Лексикографском заводу у Загребу, предлагао да се 40.000 комплета Енциклопедије Југославије „потихо продају“, али су оне „камионима отпремљене на мљевење“.
Ако је Томас Ман поводом спаљивања књига у Хитлерово време рекао да „ко пали књиге, палиће и људе“, нама остаје да кажемо – ко меље књиге, млеће и људе.
Мора бити да је, подоста касније, неко у Хрватској о понечему друкчије размишљао, макар и локално, те је хрватски Уставни суд, највероватније на иницијативу неке србске организације, на седници од 2. јула 2019. године одлучио да српска мањина у Вуковару има право да користи свој језик и писмо и да се ћирилица мора вратити у употребу. Али, шта то вреди кад је градоначелник Вуковара Иван Пенава, потомак херцеговачког усташе, ту одлуку назвао „неразумном“ јер „прво треба решити питања из 1991. године“. Са тим у вези, он сматра да би употреба ћирилице представљала „чин агресије“, те да би „већа права Србима погоршала међунационалне односе“.
Хрватски антифашисти нису се тим поводом оглашавали, ни „за“, ни „против“, тако да је Пенаву подржала „само“ хрватска председница Колинда сматрајући да Пенавини Вуковарци, они који се упорно противе србској ћирилици, „већ више од четврт века трпе неправду насталу необјашњиво спорим и неефикасним деловањем институција“. Не каже се баш на шта се односи та спорост, али ваља претпоставити да би, без одлагања, на Србе ваљало применити оно упутство усташког идеолога Мила Будака о трећини побијених, трећини покатоличених и трећини протераних.
Да се протерани, а ни они који су их тамо, у прогонству, дочекали, не би осећали сигурним, „удешено“ је да се 2008. године, при обележавању деведесете годишњице прикључења Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, чује да иза иницијативе ондашње градске власти Новог Сада за измештање споменика Јаши Томићу из центра града – стоји „хрватски лоби“ у Војводини Србској.
Што онај цветни споменик у усташком логору у Јасеновцу није још увек измештен, или, можда, порушен, учињено је то да се свету покаже како је тамо, у време усташке Независне Државе Хрватске а под Хитлеровом заштитом, владала „цветна“ атмосфера јер је то, побогу, било одмаралиште у које су усташе под земљу или у „покрајну“ реку склониле скоро милионче Срба, не би ли их сачували од ратних страхота у њиховом србском завичају.
Ако је тамо било и „склоњених“ Јевреја, Скупштина града Загреба побринула се првих дана јуна 2019. године да, са 37 гласова „за“ и само три гласа „против“, донесе одлуку о подизању споменика жртвама холокауста. Како је речено том (не)приликом, „нови споменик жртвама холокауста који би требало да буде постављен у Загребу неће истаћи улогу Хрватске у прогону почињеном у Другом светском рату, те као такав неће довести у питање историјски ревизионизам у овој држави“.
Чудна одлука јер се њоме признаје да је у Хрватској (и у Јасеновцу, дакако) почињен злочин (холокауст) над Јеврејима, а Срба се загребачки „одлучивачи“ нису сетили.
Ипак, жели ли се нечим оправдати хрватско одсуство из поменуте резолуције европског парламента, најлепше ће то учинити позив папе Јована Павла Другог на самом почетку августа 1992. године, упућен Западноевропској унији и Северноалантском савезу познатијем као НАТО да својим трупама поведу крсташки рат против „српских неверника“, будући да Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и према Пољској, пошто обе ове државе и нације сматра бедемом римокатоличанства у борби против православља.
На линији већ поменутог резолуционог „сећања за будућност Европе“, али и да се ту Хрватска не би осећала усамљеном, налази се и логика савремене црногорске власти која тврди да је новембар 1918. године, односно изгон окупационе ауcтроугарске војске из Црне Горе, значио за њу „ропство и губитак државе, нације, цркве, историје, језика, културе, традиције… умјесто раја и благостања економску биједу… подјеле, мржњу, братоубилачки рат, међусобно сатирање, понижење и бешчашће“.
Кад иста та власт каже да „српска војска долази у Црну Гору као окупатор 1918. под паролом брата и ослободитеља“, онда то значи да је Црна Гора од средине јануара 1916. до почетка новембра 1918. године живела слободарски, у изобиљу, у благостању, под хабзбуршком круном. Са гледишта исте те власти, за поразе црногорске војске у Великом рату крива је Србија, тако да је јануара 1916. године, у општем изобилном слободарском благостању, црногорска влада понудила Аустрији сепаратни мир. Аустријски услови за мир били су понижавајући: „црногорска војска имала је бити разоружана и делом интернирана; Аустрија ће преко црногорског подручја водити даље рат; управу у земљи вршиће Аустријанци, који ће посести пристаништа, железницу и тврђаве“. Капитулација је потписана, у Црној Гори успоставље је аустроугарска окупациона управа коју данашња црногорска власт, а с њом и њени „теоретичари“ именују као слободарско благостање.
Али, нека. Коме је до Европске уније, заслужио је да буде обележен оним натовским незнатно модификованим националсоцијалистичким кукастим крстом.
Па да потом уђе у ону фашикратску коалицију из наслова овога текста.
Аутор: Илија Петровић, историчар
