Илија Петровић: Геноцид – константа хрватског односа према Србима

„И тако смо ми, Ватикан и бечки двор, 1836. године,
почели да стварамо хрватски народ„. Лајош Талоци (1857-1916)

„Хрватска енциклопедија“ казује да је хрватска бановина из августа 1939. године „имала велико значење, јер је њоме обновље­на хрватска државност, изгубљена 1918., консолидиран је на­ци­онални простор, а… по први пут још од средњег вијека, већина хрватског народа се нашла у једној територијалној јединици“.

Заиста је тешко и замислити да се у тако мало речи може сабити толико лажи јер „хрватска државност“ није ни постојала да би била „изгубљена 1918“ – оно што се звало Хрватском нала­зи­ло се, вековима, да ли у саставу угарске краљевине, да ли ауст­риј­ског или аустроугарског царства, а наводни први хрватски краљ Томи­слав био је србски кнез -, нити је у тој наводној „територијалној јединици“ постојало нешто што би се могло назвати „већина хр­ватског народа“.

Такво се „знање“ заснива, између осталог, и на „открићу“ из 2005. да се Хрватска простире све до Урала и да је „прамајка Хр­ва­та“ била „божица Харахвати (Савасрати), заштитница учења, знаности и умјетности“, подупртом „Одјецима успоставе Банови­не Хрватске у хрватско-буњевачкој јавности“ извесног Крешимира Бушића из исте године да је при њеном стварању „примијењено повијесно начело (подручја Краљевине Хрватске, Далмације и Сла­воније) те етничко начело – одузети су већински српски источни Сријем, котар Двор на Уни те Бока которска, а додани већински хрватски котареви из БиХ“, с тим што у њу „није укључила За­падну Босну (Турску Хрватску), те Барању и Сјеверну Бачку“ где су, наводно, у „шест котара… имали апсолутну већину (Дарда, Ба­тина, Суботица, Сомбор, Апатин и Оџаци), за које се уврије­жио назив Бачка Хрватска“.

„Знанствене“ лажи у виду Боке Которске, „Турске Хрват­ске“, Барање и „Сјеверне“ Бачке, „избушио“ је знаменити хрват­ски историчар Фердо Шишић (1869-1940) скоро цео век пре но су домишљене, податком да 1606. године источна хрватска граница иде линијом Питомача-Грђевац-Стеничwак-Слуw-Доњи Косињ­ -уз Веле­бит до близу Новиграда – безмало налик оној Карло­баг -Карловац-Вировитица, те да његов „Преглед повијести хрватс­кога народа“, ка­питално дело хрватске истори­ографије, Барању помиње једном једином напоменом да је током 15. века Барањска жупанија са седи­штем у Печују допи­рала преко Драве, до Папу­ка.

Бесмислицу о „шест котара апсолутне већине увријежене Бачке Хрватске“ оповргли су 1918. године званични подаци римока­то­личких жупних уреда по Банату, Бачкој и Барањи (прикуп­ље­ни зарад сазива Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и оста­лих Словена из тих трију области) да је тамо, тада, живело нешто више од хиљаде (1.000), а мање од две хиљаде (2.000) Хрвата.

Што се тиче „Турске Хрватске“, из писма „неколико Херце­говачких Мухамеданаца за све остале“, објављеног средином фе­б­руара 1887. године у задарском „Српском листу“, види се да је фратарски „Народни Лист“ почео да пише „о мухамеданцима, као тобожњим Хрватима“, да ће они „све бити прије, само Хрвати ни­кад ни дови­јека“, да се „хрватског имена… до окупације (1878 – ИП) овђе никад чуло није… дочим смо за српско име од увијек зна­ли… На пошљетку знамо ми своје порекло које већином као и ва­ше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски… Одавно смо се накањивали, да вам једну за увијек ре­чемо, но оклијевали смо све дотле, док и ваши безобразлуци ни­јесу границу прекорачили“, те да „вам просто велимо: да ви то лажете а за лажце све ћемо вас… др­жа­ти“. Утолико пре што је би­скупија мостарска основана 1625. године „без верника, без црка­ва, без свећенства“. (Исти „калуп“ примењен је касније по Босни где је нај­већи број католичких цркава изграђен после Првога свет­ског рата. Када се Давору Периновићу, поримљеном изданку тре­бињске свештеничке породице, омакло да пре тридесетак година тај податак саопшти у својству високог функцио­нера ХДЗ-а за Босну, морао се спасавати бекством у Немачку).

Нека што се у Херцеговини није чуло за Хрвате, она и није у хрватском видокругу, али ни Хр­вати из околине Загреба „ни за се нису знали да припадају извесној хрватској на­родности“, тако да је један хрватски „племениташ“ говорио да би „радије свога коња сматрао припадником хрватске нације, него свог сељака“. Кад је већ тако, не треба се чудити запису Јулија Бенешића (1883-1957), књижевника и лингвисте, из 1911. да се „још стиде сријемски мом­ци да гласно за себе рекну, да су Хрвати“, нити сведочењу лингви­сте Стјепана Ившића (1884-1962) да му је, док је на две-три године пре Великог рата истраживао посавске говоре, један стари ин­фор­матор из околине Ђакова, на питање „шта је“, односно које је нације, рекао: „Кажу, да се зовемо Рвати“.

Сведочанство о томе „да је име Хрвата по Босни и Херцего­вини сеоском сви­јету посве непознато“ оставио је са својих путо­вања и Антун Радић (1868–1919), књижевник и политичар, као и нешто раније фра Иво Франо Јукић (1818–1857), књижевник, за­пи­сом да Крајишници „од Хрватах не знају нит имена“.

Добро, Дубровник је Хрватима километарски нешто ближи од Боке, али је у њему и његових 14 „одломака“, 31. децембра 1890. године пописано 11.177 житеља, од којих 10.327 римокатолика, 546 православних, 1 унијат, 225 еван­ге­ли­ста и 79 Јевреја. Од њих 9.713 „говори у кући“ српски, 716 талијански, 19 словенски, 2 ру­ски, 52 чешки, 6 пољски, 285 немачки и 384 мађарски. Што значи: као ни по Истри и Кварнеру педесетак година раније, ни у Ду­бров­нику тада није било ни једног јединог Хрвата, а Јеремија Мит­ро­вић (1910-2011), историчар и библиотекар, пише да „до назад ма­ло година амо не бијаше настањених ни цигли један Хрват“, а 1896. године „има их само четири“.

Када је загребачки „Вијенац“ 1890. године позвао „мостарске Хрвате“ на „народно слав­ље у Макарску“, један савременик запи­саће да у Мостару нико не зна за Хрвате и запитаће се откуд Хр­вати тамо, „кад је Мостар главни град ‘Војводине св. Саве’, у коме су вазда живје­ли чисти Срби од три вјере“. И не само у Мостару, већ и другде јер је и политичар и историчар Фрањо Рачки (1828–1894), према писању Педра Рамета (Лондон, 1949), професора поли­тичких наука у Норвешкој, „смјело изјавио да нема основа за нацио­нално издвајање Хрвата од Срба, јер они уствари и јесу Срби. По његовом мишљењу само их римски католицизам и жеље Ватика­на спре­чавају да се изјасне као Срби“.

Све што је довде изложено, озваничио је Хајнрих Бенхаус, главни картограф Аустријског царства, објављујући 1846. године етнографску карту Аустријског царства са подацима да је на про­стору данашње Хрватске живело два милиона шестсто четрдесет три хиљаде (2,643.000) Срба и осамсто тридесет шест хиљада (836.000) Хрвата.

Годину дана касније, Бенхаус је објавио етнографску карту бал­канског дела Османског царства, која сведочи да је на простору данашње Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине живело 99% Срба, док су онај преостали један проценат чинили „припадници осталих народности, националних мањина и етничких група“, без иједног Хрвата јер су они, како су показали изложени примери, на томе пространству били „непозната врста“.

Све што се у наредном веку дешавало са Србима затеченим у римокатоличком окружењу, утемељено је на геноцидној одлуци свехрватског римокатоличког конгреса који је септембра 1900. године прописао као обавезу да до краја 20. века све што је у Хр­ватској мора бити хрватско, а све што је хрватско мора бити рим­о­католичко.

Подразумева се да је таква одлука могла бити донесена само по налогу и под заштитом Свете Столице познатије као Ватикан. Директна потврда за то добијена је крајем јуна 1914. године, кад је аустријски амбасадор у Ватикану известио бечкога цара да „па­па и курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до сржи Монархије и… као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њеног опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за ка­толичку цркву да (у борби против православља) одобри све што може учинити да по­служи томе циљу“.

Аустрија је тридесетак дана касније ушла у геноцидни рат против Србије, а Хрвати су јој у томе пружили пун допринос, на­ро­чито у Мачви – у „рату“ против незаштићеног цивилног ста­нов­иштва. Рат је трајао колико је трајао, Аустроугарска није успе­ла да га преживи (тога се папа прибојавао), а Хрвати су се самопро­гла­сили за њеног наследника; и данас сматрају да њима припада „по­вијесно“ право на територије које су се дуже или краће време на­ла­зиле под аустријском или угарском окупацијом.

Да би свој наум остварили, макар и са закашњењем од дваде­сетак година, Хрвати су априла 1941. године, пошто су „открили“ да су иранског порекла – никако словенског -, окренули леђа Краљевини Југославији, земљи која их је као страну поражену у Ве­ликом рату „произвела“ у победницу, стали уз нацистичку Немачку и Хитлеров налог да „најмање што можемо учинити је то да спречимо даљи при­лив словенске крви… Мора се развити посебна техника истребљења. Шта значи истре­б­љење? Да ли се под тим ми­сли на уништење читавих народа? Наравно, тако ће по прили­ци ствар испасти… То ће бити планско уништавање народа. Једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности биће та да свим средствима спре­чи даљи пораст словенских народа“.

Хрватски учинак у томе Хитлеровом подухвату није бројча­но препознат јер је власт покојнога Тита успела да геноцид уста­шке Независне Државе Хрватске над србским народом претвори у „победу“ над фашизмом. Само се око усташког логора у Јасе­нов­цу „врти“ цифра од око 700.000 побијених Срба, иако београд­ска Дуга од 22. 2. – 7. 3. 1986, на 6. страни цитира Потврду команде мјеста Новска од 5. јуна 1945. године, којом „Потврђујемо прими­так докумената који су били закопани у логору Јасеновац који је пронашао друг Исидор Леви и предао овој Команди, а која доку­мента садрже списак побијених лица у логору Јасеновац“, са ви­ше од милион имена.

Јадовно и друге јаме по Велебиту, Пребиловци и безданице по Херцеговини, логор на Пагу, Глина, Сремска Митровица, Ми­ло­шевићи, Стари Брод на Дрини, безбројна друга стратишта по крајевима на дохвату усташке „уљудбе“… доказ су непрекидности хрватског геноцидног односа према Србима и србском право­слављqу. Да се заиста радило о геноциду невиђених размера, казује и један послератни податак Србске православне цркве да је србски губитак током Другог светског рата био око 2,400.000 душа, без навођења колик је и чији био „учинак“; у целој ондашњој Југосла­вији, Немци за „своје“ признају „свега“ око 300.000, не само Срба.

У складу са паролом коју је ЈахачСаЧелаКолоне истурио на десетак дана по уласку у ослобођени Београд да се „његови“ у Ср­бији морају „понашати као окупатори“, геноцид над Србима настав­љен је кроз одлуку о „унапређењу“ свих римокатолика у Хрвате и кроз разбијање србске нације и стварање вештачких нација: ма­ће­донске, црногорске и муслиманске.

Како се од дана Јахачеве смрти већ назирала 2000. година, она коју су Ватикан и Хрватска видели као крајњу за уништење свега што у Хрватској није хрватско и римокатоличко, рат за опстанак србскога националног и духовног бића (1990-1995) на подручју бро­зовске Хрватске окончан је изгоном око 800.000 хиљада Срба; број поримљених Срба, углавном оних који су обележавани као „урбани“, заувек ће остати непознат.

Како се Хрвати упорно сматрају наследницима некадашњег аустроугарског царства (то му „признаје“ и Ватикан), папа Јован Павле Други (Карол Војтила, 1920-2005), посредовањем кардина­ла Анђе­ла Рафаела Сода­на (1927), августа 1992. године позвао је војне снаге За­пад­ноевропске уније и Северноатлантског пакта познатијега као НАТО да поведу крсташки рат против Срба из Босне; ти­ме је дао благослов за све што су хрват­ски римо­като­лици и босански муслимани чинили до тада против Срба.

Нека за сам крај буде речено да је хрватску антисрбску иде­о­логију, ону на коју се доцније накалемило усташтво, осмислио Ан­те Старчевић (1823-1896), политичар и публицист, данас у Хрват­ској познат као „Отац домовине“. Баш због његове „идеологије“, бискуп Јосип Јурај Штросмајер (1815-1905) за кога се не може ре­ћи да је „навијао“ за Србе, писао је своме нешто млађем савре­ме­нику Фрањи Рачком да Анте Старчевић „није човјек при себи; лу­до пише; ни праве учености, ни праве духовитости, него ташта и празна глава“, те да је „чудо, како човјека толи болесна и блесава могу неки људи слиједити“.

Мада, за надмоћ лудости, глупости и будалаштина којекак­вих хрватских „политичара“ и „хисторичара“, њихових „знанстве­них“ патрона из хрватске академије и, нарочито, најразличнијих подстрекача и заштитника с антиправославног фашикратског За­пада, не само из Ватикана, у Србији су најзаслужнији они које бије глас да су интелектуални врх.

Нажалост, само се можемо запитати докле тако.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!