Илија Петровић: Геноцид – константа хрватског односа према Србима
„И тако смо ми, Ватикан и бечки двор, 1836. године,
почели да стварамо хрватски народ„. Лајош Талоци (1857-1916)
„Хрватска енциклопедија“ казује да је хрватска бановина из августа 1939. године „имала велико значење, јер је њоме обновљена хрватска државност, изгубљена 1918., консолидиран је национални простор, а… по први пут још од средњег вијека, већина хрватског народа се нашла у једној територијалној јединици“.
Заиста је тешко и замислити да се у тако мало речи може сабити толико лажи јер „хрватска државност“ није ни постојала да би била „изгубљена 1918“ – оно што се звало Хрватском налазило се, вековима, да ли у саставу угарске краљевине, да ли аустријског или аустроугарског царства, а наводни први хрватски краљ Томислав био је србски кнез -, нити је у тој наводној „територијалној јединици“ постојало нешто што би се могло назвати „већина хрватског народа“.
Такво се „знање“ заснива, између осталог, и на „открићу“ из 2005. да се Хрватска простире све до Урала и да је „прамајка Хрвата“ била „божица Харахвати (Савасрати), заштитница учења, знаности и умјетности“, подупртом „Одјецима успоставе Бановине Хрватске у хрватско-буњевачкој јавности“ извесног Крешимира Бушића из исте године да је при њеном стварању „примијењено повијесно начело (подручја Краљевине Хрватске, Далмације и Славоније) те етничко начело – одузети су већински српски источни Сријем, котар Двор на Уни те Бока которска, а додани већински хрватски котареви из БиХ“, с тим што у њу „није укључила Западну Босну (Турску Хрватску), те Барању и Сјеверну Бачку“ где су, наводно, у „шест котара… имали апсолутну већину (Дарда, Батина, Суботица, Сомбор, Апатин и Оџаци), за које се увријежио назив Бачка Хрватска“.
„Знанствене“ лажи у виду Боке Которске, „Турске Хрватске“, Барање и „Сјеверне“ Бачке, „избушио“ је знаменити хрватски историчар Фердо Шишић (1869-1940) скоро цео век пре но су домишљене, податком да 1606. године источна хрватска граница иде линијом Питомача-Грђевац-Стеничwак-Слуw-Доњи Косињ -уз Велебит до близу Новиграда – безмало налик оној Карлобаг -Карловац-Вировитица, те да његов „Преглед повијести хрватскога народа“, капитално дело хрватске историографије, Барању помиње једном једином напоменом да је током 15. века Барањска жупанија са седиштем у Печују допирала преко Драве, до Папука.
Бесмислицу о „шест котара апсолутне већине увријежене Бачке Хрватске“ оповргли су 1918. године званични подаци римокатоличких жупних уреда по Банату, Бачкој и Барањи (прикупљени зарад сазива Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена из тих трију области) да је тамо, тада, живело нешто више од хиљаде (1.000), а мање од две хиљаде (2.000) Хрвата.
Што се тиче „Турске Хрватске“, из писма „неколико Херцеговачких Мухамеданаца за све остале“, објављеног средином фебруара 1887. године у задарском „Српском листу“, види се да је фратарски „Народни Лист“ почео да пише „о мухамеданцима, као тобожњим Хрватима“, да ће они „све бити прије, само Хрвати никад ни довијека“, да се „хрватског имена… до окупације (1878 – ИП) овђе никад чуло није… дочим смо за српско име од увијек знали… На пошљетку знамо ми своје порекло које већином као и ваше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски… Одавно смо се накањивали, да вам једну за увијек речемо, но оклијевали смо све дотле, док и ваши безобразлуци нијесу границу прекорачили“, те да „вам просто велимо: да ви то лажете а за лажце све ћемо вас… држати“. Утолико пре што је бискупија мостарска основана 1625. године „без верника, без цркава, без свећенства“. (Исти „калуп“ примењен је касније по Босни где је највећи број католичких цркава изграђен после Првога светског рата. Када се Давору Периновићу, поримљеном изданку требињске свештеничке породице, омакло да пре тридесетак година тај податак саопшти у својству високог функционера ХДЗ-а за Босну, морао се спасавати бекством у Немачку).
Нека што се у Херцеговини није чуло за Хрвате, она и није у хрватском видокругу, али ни Хрвати из околине Загреба „ни за се нису знали да припадају извесној хрватској народности“, тако да је један хрватски „племениташ“ говорио да би „радије свога коња сматрао припадником хрватске нације, него свог сељака“. Кад је већ тако, не треба се чудити запису Јулија Бенешића (1883-1957), књижевника и лингвисте, из 1911. да се „још стиде сријемски момци да гласно за себе рекну, да су Хрвати“, нити сведочењу лингвисте Стјепана Ившића (1884-1962) да му је, док је на две-три године пре Великог рата истраживао посавске говоре, један стари информатор из околине Ђакова, на питање „шта је“, односно које је нације, рекао: „Кажу, да се зовемо Рвати“.
Сведочанство о томе „да је име Хрвата по Босни и Херцеговини сеоском свијету посве непознато“ оставио је са својих путовања и Антун Радић (1868–1919), књижевник и политичар, као и нешто раније фра Иво Франо Јукић (1818–1857), књижевник, записом да Крајишници „од Хрватах не знају нит имена“.
Добро, Дубровник је Хрватима километарски нешто ближи од Боке, али је у њему и његових 14 „одломака“, 31. децембра 1890. године пописано 11.177 житеља, од којих 10.327 римокатолика, 546 православних, 1 унијат, 225 евангелиста и 79 Јевреја. Од њих 9.713 „говори у кући“ српски, 716 талијански, 19 словенски, 2 руски, 52 чешки, 6 пољски, 285 немачки и 384 мађарски. Што значи: као ни по Истри и Кварнеру педесетак година раније, ни у Дубровнику тада није било ни једног јединог Хрвата, а Јеремија Митровић (1910-2011), историчар и библиотекар, пише да „до назад мало година амо не бијаше настањених ни цигли један Хрват“, а 1896. године „има их само четири“.
Када је загребачки „Вијенац“ 1890. године позвао „мостарске Хрвате“ на „народно славље у Макарску“, један савременик записаће да у Мостару нико не зна за Хрвате и запитаће се откуд Хрвати тамо, „кад је Мостар главни град ‘Војводине св. Саве’, у коме су вазда живјели чисти Срби од три вјере“. И не само у Мостару, већ и другде јер је и политичар и историчар Фрањо Рачки (1828–1894), према писању Педра Рамета (Лондон, 1949), професора политичких наука у Норвешкој, „смјело изјавио да нема основа за национално издвајање Хрвата од Срба, јер они уствари и јесу Срби. По његовом мишљењу само их римски католицизам и жеље Ватикана спречавају да се изјасне као Срби“.
Све што је довде изложено, озваничио је Хајнрих Бенхаус, главни картограф Аустријског царства, објављујући 1846. године етнографску карту Аустријског царства са подацима да је на простору данашње Хрватске живело два милиона шестсто четрдесет три хиљаде (2,643.000) Срба и осамсто тридесет шест хиљада (836.000) Хрвата.
Годину дана касније, Бенхаус је објавио етнографску карту балканског дела Османског царства, која сведочи да је на простору данашње Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине живело 99% Срба, док су онај преостали један проценат чинили „припадници осталих народности, националних мањина и етничких група“, без иједног Хрвата јер су они, како су показали изложени примери, на томе пространству били „непозната врста“.
Све што се у наредном веку дешавало са Србима затеченим у римокатоличком окружењу, утемељено је на геноцидној одлуци свехрватског римокатоличког конгреса који је септембра 1900. године прописао као обавезу да до краја 20. века све што је у Хрватској мора бити хрватско, а све што је хрватско мора бити римокатоличко.
Подразумева се да је таква одлука могла бити донесена само по налогу и под заштитом Свете Столице познатије као Ватикан. Директна потврда за то добијена је крајем јуна 1914. године, кад је аустријски амбасадор у Ватикану известио бечкога цара да „папа и курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до сржи Монархије и… као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њеног опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да (у борби против православља) одобри све што може учинити да послужи томе циљу“.
Аустрија је тридесетак дана касније ушла у геноцидни рат против Србије, а Хрвати су јој у томе пружили пун допринос, нарочито у Мачви – у „рату“ против незаштићеног цивилног становиштва. Рат је трајао колико је трајао, Аустроугарска није успела да га преживи (тога се папа прибојавао), а Хрвати су се самопрогласили за њеног наследника; и данас сматрају да њима припада „повијесно“ право на територије које су се дуже или краће време налазиле под аустријском или угарском окупацијом.
Да би свој наум остварили, макар и са закашњењем од двадесетак година, Хрвати су априла 1941. године, пошто су „открили“ да су иранског порекла – никако словенског -, окренули леђа Краљевини Југославији, земљи која их је као страну поражену у Великом рату „произвела“ у победницу, стали уз нацистичку Немачку и Хитлеров налог да „најмање што можемо учинити је то да спречимо даљи прилив словенске крви… Мора се развити посебна техника истребљења. Шта значи истребљење? Да ли се под тим мисли на уништење читавих народа? Наравно, тако ће по прилици ствар испасти… То ће бити планско уништавање народа. Једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности биће та да свим средствима спречи даљи пораст словенских народа“.
Хрватски учинак у томе Хитлеровом подухвату није бројчано препознат јер је власт покојнога Тита успела да геноцид усташке Независне Државе Хрватске над србским народом претвори у „победу“ над фашизмом. Само се око усташког логора у Јасеновцу „врти“ цифра од око 700.000 побијених Срба, иако београдска Дуга од 22. 2. – 7. 3. 1986, на 6. страни цитира Потврду команде мјеста Новска од 5. јуна 1945. године, којом „Потврђујемо примитак докумената који су били закопани у логору Јасеновац који је пронашао друг Исидор Леви и предао овој Команди, а која документа садрже списак побијених лица у логору Јасеновац“, са више од милион имена.
Јадовно и друге јаме по Велебиту, Пребиловци и безданице по Херцеговини, логор на Пагу, Глина, Сремска Митровица, Милошевићи, Стари Брод на Дрини, безбројна друга стратишта по крајевима на дохвату усташке „уљудбе“… доказ су непрекидности хрватског геноцидног односа према Србима и србском православљqу. Да се заиста радило о геноциду невиђених размера, казује и један послератни податак Србске православне цркве да је србски губитак током Другог светског рата био око 2,400.000 душа, без навођења колик је и чији био „учинак“; у целој ондашњој Југославији, Немци за „своје“ признају „свега“ око 300.000, не само Срба.
У складу са паролом коју је ЈахачСаЧелаКолоне истурио на десетак дана по уласку у ослобођени Београд да се „његови“ у Србији морају „понашати као окупатори“, геноцид над Србима настављен је кроз одлуку о „унапређењу“ свих римокатолика у Хрвате и кроз разбијање србске нације и стварање вештачких нација: маћедонске, црногорске и муслиманске.
Како се од дана Јахачеве смрти већ назирала 2000. година, она коју су Ватикан и Хрватска видели као крајњу за уништење свега што у Хрватској није хрватско и римокатоличко, рат за опстанак србскога националног и духовног бића (1990-1995) на подручју брозовске Хрватске окончан је изгоном око 800.000 хиљада Срба; број поримљених Срба, углавном оних који су обележавани као „урбани“, заувек ће остати непознат.
Како се Хрвати упорно сматрају наследницима некадашњег аустроугарског царства (то му „признаје“ и Ватикан), папа Јован Павле Други (Карол Војтила, 1920-2005), посредовањем кардинала Анђела Рафаела Содана (1927), августа 1992. године позвао је војне снаге Западноевропске уније и Северноатлантског пакта познатијега као НАТО да поведу крсташки рат против Срба из Босне; тиме је дао благослов за све што су хрватски римокатолици и босански муслимани чинили до тада против Срба.
Нека за сам крај буде речено да је хрватску антисрбску идеологију, ону на коју се доцније накалемило усташтво, осмислио Анте Старчевић (1823-1896), политичар и публицист, данас у Хрватској познат као „Отац домовине“. Баш због његове „идеологије“, бискуп Јосип Јурај Штросмајер (1815-1905) за кога се не може рећи да је „навијао“ за Србе, писао је своме нешто млађем савременику Фрањи Рачком да Анте Старчевић „није човјек при себи; лудо пише; ни праве учености, ни праве духовитости, него ташта и празна глава“, те да је „чудо, како човјека толи болесна и блесава могу неки људи слиједити“.
Мада, за надмоћ лудости, глупости и будалаштина којекаквих хрватских „политичара“ и „хисторичара“, њихових „знанствених“ патрона из хрватске академије и, нарочито, најразличнијих подстрекача и заштитника с антиправославног фашикратског Запада, не само из Ватикана, у Србији су најзаслужнији они које бије глас да су интелектуални врх.
Нажалост, само се можемо запитати докле тако.
Аутор: Илија Петровић, историчар