Ilija Petrović: Drevna Troja gde je danas Skadar

subota, 12. 06. 2021. Kefalo

Zlosrećni povod

U tekstu Troja na Marici – tragom Omira, objavljenom 9. juna 2021. godine na sajtu „Balkanska geopolitika“, Ranko Bošnjak samouvereno tvrdi da je iščitavajući „Ilijadu“ i upoređujući satelitske snimke s onim što je video na licinom mestu, Troju našao na reci Marici, u severoistočnoj Grčkoj, te „da smo (to jest: on – IP), jednom za svagda, razrešili enigmu najopevanijeg grada u ljudskoj istoriji, Troje“.

Baš tako, iako će Ranko enigmatski natuknuti da je „Ilijada“, ona koju koristi kao osnovni dokazni materijal, „konfuzan ep… dodatno zakomplikovan“ tumačenjima nekih tamo neimenovanih. Kad je „Ilijada“ već takva, razložnim treba prihvatiti i to što su, „čini se… pomešane i reke… Ako je tako bilo i u vreme Omira, onda pesnik nije mešao reke, nego je samo opisao što je video (a da li je uopšte bio tamo, ili je opevao svoju viziju onoga što je čuo kao narodno predanje – IP), a reke su se pomešale i same. Danas ove reke imaju veoma malo vode iz sopstvenih izvora i uglavnom njima protiče voda iz Marice. Sličnu sudbinu su doživele i druge manje reke u ovoj oblasti“.

No, dobro, razložno je postaviti i pitanje da li su Rankove reke i onda imale malo vode, koliko i danas, ali zato isto tako ostaje nejasno kako mu podatak da su „oba logora bila utvrđena na sličan način“, da su imali kule i da im je „jarak bio obložen kamenjem i u njega je pobijeno kolje“, može uticati na prepoznavanje Troje na „enigmatski obećanom“ mestu. Utoliko pre što je jedan „logor najverovatnije bio nešto severnije… pored reke… (a) morao je biti negde na (nekoj) teritoriji, verovatno pored reke“, dok se onaj drugi nalazio „blizu Troje i ušća… jedne od Trojanskih reka. Ni ovde nismo sigurni gde tačno jer se ova dva logora u epu mešaju“.

Do svih tih „mešavina“ moglo je doći i zbog mnogo vetrova istočnih i južnih (da li prikladnih ili nezgodnih za lomaču), zbog mnogo imena, mnogo zapada, severa, severozapada, jugoistoka, mnogo brda… Ranko među tim brdima na čas prepoznaje planinu Idu kao Južne Rodope, „mada to po svemu sudeći nije bio naziv ove ni nekakve druge planine, nego je prosto značilo samo planina“.

Kad mu već kao dokazno sredstvo služi i izraz „po svemu sudeći“, onda tako treba prihvatiti i besmislen podatak, „tek da se nađemo u divanu“, kako su tamo, u ataru nekoga sela „pronađeni ostaci grada sa početka gvozdenog doba, što odgovara vremenu Trojanskog rata“.

Sve to Ranko je obezvredio „otkrićem“ da se negde tamo „nalazi manji izvor lekovite vode, meštani (Grci – IP) ga zovu Megali vrisi, Velika česma. Ipak, još uvek je znatno češće u upotrebi stari turski naziv Kotza česme. Reka, ili bolje rečeno ono što je od nje ostalo, se i danas zove Kotza, kao u tursko vreme, dok je u romejsko doba njeno ime bilo Samia“.

Iako je upotrebom „misaonog“ sklopa „stari turski naziv“ želeo da posvetli svoje čitaoce, mešanjem žaba i baba uspeo je jedino da zbuni samoga sebe: Trojanski rat vođen je u 12. veku pre Hrista, Grci su se na evropskom tlu pojavili tri-četiri veka kasnije, Romejsko carstvo nastalo je krajem trećeg veka po Hristu, a Turci su na svoj današnji prostor počeli da pristižu pre manje od hiljadu godina – što im nije smetalo da onoj česmi ostave „u upotrebi stari turski naziv“.

No, rat kao rat, kako je počeo – tako se i završio: poginuli su poginuli, živi su se verovatno vratili svojim domovima, samo je Odiseju ostavljeno da luta. Dobro, momku to i nije teško palo, utoliko pre što mu za „lutalište“ nije ostavljen prevelik prostor; mogao ga je za dvadeset godina, tamo i natrag, do Itake, i leđnim stilom preplivati više puta.

Ali, ne, da bi se „funkcija“ onih vetrova sa početka ove priče kako-tako opravdala, moralo se naznačiti da „u ovoj oblasti“, na reci Marici, u severoistočnoj Grčkoj, „preovladava vetar sa severoistoka“. Bilo je neophodno baš to istaći jer „ako je Odisej krenuo kući iz Male Azije… vidimo da bi plovio smerom koji za najmanje 100 lučnih stepeni odstupa od kursa. Takođe i oko 90 stepeni u odnosu na vetar, što ondašnji brodovi nisu ni mogli, bili su slabo plovni pri bočnom vetru. Ako je krenuo iz doline Marice… onda se sve savršeno uklapa. Odisej dakle nije mogao krenuti iz Male Azije“.

Nije, naravno jer Troja tamo nije ni bila, ali je Ranko, ne bi li Odisejevu bočno-vetrovitu i „stepenastu“ odiseju nekako opravdao, Odisejevu rodnu ostrvsku Itaku smestio uz maloazijsku obalu. Baš tamo, ali samo zato što nije bio na zemljopisnom času kad se, još u osnovnoj školi, govorilo da se Itaka nalazi u Jonskome moru, moru između Grčke i Italije, onome moru koje se nekada smatralo delom Jadranskog mora.

Sve u svemu, začin ce i Marica koja se razume u krivinu drinsku i, naročito, onu drugu: „konfuzan ep… (samo)pomešane reke… i ovde nismo sigurni gde tačno… verovatno… najverovatnije… po svemu sudeći… što jednom za svagda… razrešava enigmu Troje“.

Još su neki nalazili Troju

Tako Ranko Bošnjak, a Hajnrih Šliman (1822-1890), arheolog-amater, Troju je našao u Maloj Aziji:

a) da li na osnovu sopstvenog tumačenja onoga što je pročitao u Ilijadi i Odiseji;

b) da li u uverenju da je, zbog nesumnjive zvučne srodnosti, „grčka“ Troada nazvana po gradu Troji;

v) da li po porudžbini „nekih“ koji su brinuli da se istina o opevanim zbivanjima i o mestu na kome se sve to dešavalo potpuno potisne u zaborav.

U nastavku, potrudićemo se da malo pažljivije osmotrimo šta je ko i kako radio:

a) Makar koliko nas uveravali da se Šliman u iskopavanje upustio tek pošto je dobro proučio „šta mu knjige indžijeli kažu“, lako je uočljivo da je taj deo posla obavio ne samo krajnje površno već i zlonamerno: „svoju“ Troju on je našao na mestu koje ni po čemu ne liči na opise sadržane u Ilijadi, Odiseji i Vergilijevoj Enejidi.

Zadržimo li se samo na onome šta piše u Ilijadi, videćemo da se Troja nalazi pored jezera u kome se mreste jegulje, da iz tog jezera ističe reka koja se u more uliva sa dva kraka, da jedna od reka iz okoline Troje ima rukavac sa rekom koja ističe iz pomenutog jezera, te da se između Troje i mora nalazi jedan veliki grad. Pored toga, okolina Troje opisana je kao područje sa dugom i oštrom zimom, te da se u njenoj blizini nalaze visoke planine, u zimskom vremenu okovane snegom i ledom.

Nasuprot svemu tome, Šliman je „svoju“ Troju pronašao u području tridesetak kilometara zapadno od planine Ida, čiji su vrhovi uglavnom goli i sa malo rastinja, ali su njeni obronci koji zalaze u oblast blage mediteranske klime, bogati bujnom endemskom florom. To je kraj u kome nema ni jezera ni reke; da tamo ne postoji jedan potočić koji presuši u julu, čovek bi mogao pomisliti da je Njegoš baš zbog Šlimana napisao da se Troja nalazi u kraju „đe niti je splake, ni potoka“.

„Hidrološko“ poređenje Šlimanove Troje i onoga što piše u Ilijadi na štetu je Šlimanovu, jer se reka iz Ilijade, ona koja protiče pored Troje, vrlo razbesnela na Ahila zbog toga što je pobio mnoge Peonce, trojanske saveznike, a ona, reka iz Ilijade, ne može da primi njihova mrtva tela. „Valovi mi puni su mrtvaca / Te u more koje jeste divno, / Ja ne mogu vodu izlivati, / Stisnuta sam borcima mrtvijem“.

Dalje, Šlimanova Troja nalazi se na svega šest (6) kilometara od mora, pa je sasvim izvesno da se u tom međuprostoru ne može nalaziti jedan veliki grad. A Homer, i Ilijada, tvrde da se tu nalazio grad Timbrom, što znači da je je Troja podosta udaljena od mora.

b) Ep o Trojanskom ratu nazvan je Ilijada (grčki: Ilias), „Pesma o Iliju“, a ne kako drukčije – Trojada (grčki: Trojada), na primer, ili „Pesma o Troji“, što znači da oblast Troada samo po zvučnosti može ličiti na stvarnu srbsku Troju. Da je drukčije, odnosno da se Ilij i za Grke zaista nalazio tamo gde je Šliman „otkrio“ Troju (a ne Ilij!), te da je cela oblast nazvana po gradu Iliju oko koga je vođen rat – Grci bi je imenovali nekom rečju nalik onoj koja je iskorišćena kao naziv za ep.

Ali, ne! Kako to lepo zapaža Milutin Jaćimović (1962), „Heleni su iz političkih razloga izmestili trojansku tradiciju u Malu Aziju, u područje svojih kolonija koje su u tom predelu nastale u 6. veku pre Hrista, kada su moreuzu Dardaneli dali i ime Helespont… čime je sugerisano da je Troja u Maloj Aziji“.

v) Šlimanova iskopavanja u navodnoj Troji u Maloj Aziji smišljena su u bečko-berlinskoj (germanskoj, nordijskoj) školi i naručena ne zbog toga da bi se potvrdila grčka „trojanska tradicija“, već s isključivim ciljem da se saseče istorijska istina o srbskoj starini (srbski kalendar broji vreme od 5508 godina pre Hrista!), da su Srbi ovome svetu dali pismenost (vinčansko pismo, ili srbicu), da se u Srbiji, na potesu zvanom Belovode, ispod Vukana, kao deo vinčanske kulture, nalazi „rodno mesto“ industrijske proizvodnje metala.

Gde je Troja

Milan Ristanović (1932-2018) kaže da „Šliman i njegova otkrića i danas u nauci važe kao naučno utvrđena istina, pa su knjige i časopisi najnovijih vremena pune njegovih citata“. Šlimanovu „nauku“ zvanična istoriografija ni danas ne osporava, iako se pojavljuju dokazi koji do temelja razaraju njegova navodna „trojanska otkrića“ u Maloj Aziji. „lnauka je Šlimana prihvatila brzo i lako, a oslobađa ga se sporo i teško. Šliman je, kao što je poznato, postigao svetsku slavu – zato što je, navodno, otkopao u Maloj Aziji, na brdu Hisarliku, prestonicu kralja Prijama. Mi ne znamo tačno šta je on tamo otkrio, ali sigurno nije Prijamovu Troju, jer ona tamo nikad nije ni postojala. Takva tvrdnja (o Prijamovoj Troji u Maloj Aziji) lišena je elementarne logike. Mogla je biti lansirana i prihvaćena u vreme kad su informacije o Trojanskim ratovima i narodima koji su u njima učestvovali bile tako oskudne i nepouzdane, te je svako mogao tvrditi šta mu je god palo na pamet, bez ikakve naučne odgovornosti. Saznanja kojima danas raspolažemo čine Šlimanovu tvrdnju diletantskom, pa čak i komičnom. Šlimanova teza pada po svim naučnim kriterijumima. Nju ruše geografski, klimatski, geološki, etnički, filološki, ratni principi, a da i ne pominjemo principe navigacije u antičko doba, koji su striktno vezani za velike pomorske poduhvate“.

Milutin Jaćimović, u tekstu „Troja i Sloveni (Srbi)“, piše da „Ilijada određuje Troju kao strmeni i vetroviti Ilion, veliki grad koji se nalazi na visokom, strmom i vetrovitom bregu, ispod kojeg se dve reke spajaju rukavcem, a na velikom polju između reka koje odvojeno utiču u more vodi se grandiozna bitka, u kojoj sa trojanske strane na kraju rata učestvuje oko 50.000 boraca, a ahajska vojska je znatno brojnija. Pored sukoba pešadije, na polju se vode i borbe bojnih kola (ratnih dvokolica), pa je potrebno bojno polje široko i dugačko najmanje po deset kilometara da bi na njemu moglo da se kreće i bori preko 100.000 ratnika“.

Ilijada, dalje, kazuje da se „sa leve strane ahajske vojske, koja napada od morske obale i svojih preko 1.000 malih brodova izučenih na ogromnu morsku plažu, nalazi reka Skamandar, (što je Bojana)… a na desnoj strani je Simonet, tj. Drim. Reke se pod Trojom spajaju rukavcem, koji je plitak i pri izlasku na bojno polje trojanska vojska ga prelazi… Trojanska sveta planina je vrelovita Ida, sa koje zaštitnik Trojanaca bog Apulunus (Apolon) posmatra bojno polje, gledajući Trojancima u leđa, a Ahajcima u lice. Ida je venac Prokletija, najmoćniji venac na Balkanu, dug 80 km i visok 2694 m, koji je izučio Jovan Cvijić (1865-1927), a ime mu je dao hrišćanski narod, zbog brojnih antičkih svetilišta na njemu. I danas su u podnožju Prokletija brojna hrišćanska svetilišta i stari gradovi na temeljima antičkih.

Skadarska tvrđava je najveće i najmoćnije utvrđenje brdskog tipa na Sredozemlju, za koje se ne zna vreme nastanka. Verovatno datira iz prvog ili trećeg milenijuma pre Hrista. Njeni bedemi okružuju oko dva hektara, a u potpunosti odgovara opisu Ilijade. Grad se nalazi na dovoljnoj udaljenosti od mora, da bi se između dve reke mogla odvijati opisana bitka dve velike vojske. Na ovom prostoru se nalaze sve reke opisane u Ilijadi, kao i trojanski saveznici: Likijci (iz Zete – ‘bogati ljudi iz Zelije sa idske najniže strane, što Esepa crnog piju vodu’, kako navodi Ilijada), Dardani koji su istočno od Drima, Peonci sa Vardara, Tračani, Pelazgi od grudaste Larise, Brežani (Frižani) – južno od Ohrida. Svi oni se nalaze na rastojanju od samo nekoliko dana hoda, svi putuju do Troje kopnom, kako i opisuje Ilijada i nalaze se kompaktno raspoređeni oko nje. Pa i sam Enej, koji je po legendi posle rata otišao u Lacijum sa delom Trojanaca, mogao je da to lako izvede sa ovih prostora (uz obalu Jadranskog mora – IP), što mu iz Male Azije ne bi bilo moguće“.

Na kraju svoga razmatranja o mestu na kome se nalazi Troja, Jaćimović konstatuje da je „prva izvorna Troja bila Skadar, a u Maloj Aziji, Italiji, Balkanu i Zapadnoj Evropi osnivani su kasnije gradovi sa takvim imenom, po ugledu na slavni i sveti grad, radi pozivanja na slavnu tradiciju i poreklo. Ime Troje nosili su i London i Padova, a i danas ih ima više: Kroja ili Tropolje u današnjoj Albaniji, Troa u Francuskoj, Troja kod Fođe u Italiji. Kod nas ima više toponima sa imenom Troje“.

Navešćemo ovde da se na na petnaestak kilometara južno od Čajniča nalazi brdo Trojan, u njemu izvor Trojan čiju vodu rečica Trojanka odvodi u Ćehotinu. Kod Prilepa nalazi se mesto Trojane. Na planini Ceru jedan od vrhova zove se Trojan a tamo se nalazi i Trojanov grad, utvrđenje čiji su ostaci nekadašnjeg gradskog odbrambenog zida i danas vidljivi. (Lokalno predanje vezuje ovaj grad sa mitskim bićem carom Trojanom, demonom koji je, tu, u zabačenoj šumi, živeo u svom dvoru). U selu Ora(h)ovo, u Kučima, lingvist Dragoljub Petrović (1935) zabeležio je toponim Troje i uz njega stavio upitnik. Van svake sumnje, taj toponim najpre je glasio Troja, ali su ga Kuči ne nalazeći mu smisao, preimenovali u Troje, reč koja im je bila smislena. U Bugarskoj, uz planinski prevoj Trajan, pored rimskog druma Via Troiania (Via militaris), nalazi se grad Trajan. U svojoj „Topografskoj mapi Obodrita (Bodrića) i Ljutića“, objavljenoj 1965. godine u Pragu, u češkoj Akademiji nauka, Hana Skalova našla je na području između Odre i Labe preko 12.000 srbskih toponima, među njima jednu Troju i jedno Troje. Po Srbiji, Bugarskoj i Maćedoniji sreću se imena Trojan i Trojanka, a od njih je izvedeno prezime Trojanović.

„Ljudski faktor“

Potvrdu da se legendarna Troja (Ilij) nalazila na mestu današnjeg Skadra a ne u Maloj Aziji, Slobodan Jarčević (1942-2019) koji je Ilijadu i Odiseju prepevao na deseterac, prepoznaje i u pojedinim stihovima iz Ilijade. Neki od njih jesu i oni kojim se opisuju Pelazgi, narod koji je živeo u Staroj Srbiji (Maćedoniji) i na severu današnje Grčke, i za čije se vojnike kaže da su u Trojanskom ratu bili saveznici Trojancima. Ono što je u celoj stvari bitno, a što niko iz zvanične nauke (ne samo srbske) nije uspeo da prepozna, jeste podatak da su oni do grada Troje stigli na konjima ili peške! Ta činjenica, sama po sebi, dokazuje da grad Troja nije bio u Maloj Aziji, kako to tvrde Šliman i njegovi poklonici, niti na Marici, kako je to „jednom za svagda… otkrio“ Bošnjak. Jer, da je Troja bila u Maloj Aziji, onda bi pelaški vojnici iz Stare Srbije (Maćedonije) i severne Grčke morali do Troje putovati lađama, preko Egejskog mora, a i do Marice valja dugo pešačiti.

Ilijada svedoči da su se među trojanskim saveznicima nalazili ne samo Pelazgi već i druga srbska plemena sa Helma:

„Kraj mora su polegali Karci / I Peonci s krivim lukovima. / I Lelezi, i s njima Kukonci. / A pod onim čvrstim Timbrom gradom, / I Likijci i Mižani leže, / Mižani su, k’o što znate, ljuti, / A pored njih dobri konjanici / To su Frizi posvuda poznati. / Pored grada leže i Meonci, / Na njegovom kraju su Tračani.“

A kao što je to slučaj sa Pelazgima, i ratnici svih pobrojanih plemena (i ne samo oni, već i pripadnici nepomenutih srbskih plemena sa Helma), na trojansko ratište prispeli su ili peške ili na konjima.

Grad između Troje i mora

Navodna Šlimanova Troja udaljena je od morske obale samo šest kilometara, dok Ilijada kazuje da se između Troje i mora nalazi grad Timbrom i da su more, Timbrom i Troja podosta udaljeni jedno od drugog.

Jarčević kaže da „ovaj podatak, da postoji grad između Troje i morske obale, nedvosmisleno upućuje na zaključak da je Troja daleko od morske obale. Jer, front između Trojanaca i Ahejaca nalazio se između grada Timbroma i mora, a Troja je s druge strane grada Timbroma! Jasno piše da je deo trojanskog tabora oko Timbroma! Kad je reč o Šlimanovoj Troji, onda od Troje (Ilija) do morske obale ne bi bilo dovoljno prostora da na njemu bude smešten još jedan naseljeni grad. To, naravno, opravdava Jaćimovićevu tvrdnju da je Skadar bio antička Troja, jer se između Skadra i Jadranskog mora mogao smestiti grad opisan u Ilijadi s imenom Timbrom“.

A taj grad, van svake sumnje, morao je biti na mestu današnjega Svetoga Srđa. Ovaj srednjovekovni trg nalazi se na levoj obali Bojane, oko deset kilometara od Skadra a na nešto manje od trideset kilometara od ušća Bojane u more. U doba srbskih država, Sveti Srđ bio je značajno trgovačko mesto, jedan od četiri primorska trga između Bojane i Neretve, sa kojih je bio dozvoljen uvoz soli. A morao je biti značajan i u vreme trojansko, i onda iz privrednih, trgovačkih razloga.

I snegovi protiv Šlimana

Dok je prepevavao Ilijadu, Jarčević je zapazio ono što je uporno promicalo, i još uvek promiče, „visokointelektualnim“ čitaocima i tumačima pročitanog: Troja u Maloj Aziji ne može biti zatrpana snegom i okovana ledom, jer je to oblast sa suptropskom klimom; sneg tamo retko pada i odmah se otopi. Ta pojedinost teško da bi promakla i malo pažljivijem učeniku nekog od viših razreda osnovne škole. Jer da su „ovlašćeni“ tumači istoga tog speva uočili tu „sitnicu“, bilo bi im jasno „da je Šliman, po nekom protivslovenskom planu Germana, Romana i Vatikana, bio obavezan da legendarnu Troju ‘pronađe’ u Maloj Aziji“. Evo kako se u Ilijadi opisuje okolina Troje u vreme zime:

„Samo snegom on zasipa zemlju, / Te zamota u snežno belilo, / Sve vrhove i glavice gorske, / Sneg zatrpa žale i zalive, / Na obali mora penastoga. / Ali, ovde sneg se ne zadrži, /Jer ga voda stalno odbacuje, / Sve se drugo zabeli od snega“. A to u potpunosti odgovara podneblju današnje severne Arbanije i planinske Crne Gore, gde je Troja stvarno bila – na mestu današnjeg Skadra, u jadranskom primorju.

Trojanske planine

Šlimanovu „naučno“ potvrđenu podvalu da je legendarni grad Troja (Ilij), po kome je imenovana Homerova Ilijada, bio u Maloj Aziji, shvatio bi i učenik viših razreda osnovne škole čim bi pogledao jednu staru geografsku kartu štampanu u Veneciji 1690. godine. Ta karta jedno je od najznačajnijih dela italijanske barokne kartografije, a njen je autor Vinćenco Marija Koroneli (1650-1718), teolog, kartograf Mletačke Republike. Uradio je za Evropu oko 400 karata, među njima i karte za Iliriju (Illiricum). Na jednoj od njih, planinski masiv iznad Skadra, danas poznat pod imenom Prokletije (u istočnoj Crnoj Gori, južnom delu Srbije i severnoj Arbaniji), imenovan je kao Monti Troiani (Trojanske planine).
U Homerovoj Ilijadi nalazimo stihove u kojima se opisuju grad Troja i planine u njenoj blizini. Po svemu, taj opis odgovara gradu Skadru (Troji) i Prokletijama (Trojanskim planinama) koje se u Ilijadi zovu Ida. Nesumnjivo je da je reč o Prokletijama: Bog posmatra te planine sa Tračkih planina i sa njih vidi i grad Troju i more iza njega; Tračke planine su u Srbiji; sa Tračkih planina Bog ne bi mogao posmatrati neke planine u Maloj Aziji ili u maričkoj dolini jer se između Tračkih planina i Šlimanove ili Rankove Troje nalazi poveliko prostranstvo:

„Bog Posejdon čudio se bitki, / Čudio se i borbama ljutim, / Jer seđaše na najvišem vrhu, / A na vrhu gore Tračkog Sama, / Video je on planinu Idsku, / Video je Prijamova grada / I video sve ahejske lađe“.

Uz činjenicu da su se Prokletije (planine u Crnoj Gori, Srbiji i Arbaniji) zvale Trojanske planine, Jarčević dodaje svoje čuđenje što je Jovan Cvijić, vrlo uvažen srbski naučnik u oblasti društvene i fizičke geografije, geomorfologije, etnografije, geologije, antropologije i istorije, zanemario to drevno ime (Trojanske planine) i pre stotinak i nešto godina u kartu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca upisao da se te planine zovu Prokletije.

Evo kako je taj Cvijićev postupak objasnila naša nauka:

„Prokletije su u prošlosti različito nazivane: ‘Beriseldi’, ‘Severnoalbanski Alpi’, ‘Alpi na jugu Evrope’, ‘Crnogorski Alpi’ i dr. Današnji naziv u množini – Prokletije jer označava veći broj planinskih venaca, prvi je uveo čuveni geograf Jovan Cvijić. Istražujući ovu planinsku grupu, on je primetio da ovdašnje srpsko stanovništvo naziva Bogićevicu, Greben, Bjelič, Karanfile i Trojan zajedničkim imenom Prokletije, što znači proklete planine. Ovaj naziv Cvijić je u svojim radovima proširio na čitav planinski venac počev od Skadarskog jezera, pa sve do Ibra i Metohije. Naziv je danas prihvaćen u opštoj terminologiji i toponimiji“ (Marković, 1990).

Nažalost, ovo „naučno“ objašnjenje upućuje na spremnost srbskih naučnika (i državnika sa njima) da, po želji brojnih ucenjivača sa strane, pristanu na uklanjanje svih srbskih civilizacijskih tragova ne samo sa Srbske Zemlje, ali i nameće tužno pitanje da li isti ti naučnici (i državnici) znaju šta je srbski nacionalni interes i da li su oni u stanju da, obavljajući svoju naučničku delatnost (ili političku), prepoznaju taj interes. Sa tim u neposrednoj vezi, konstatovaćemo da su ove planine početkom 20. stoleća nosile još nekoliko imena, ali je jedan njihov vrh imao nepromenjeno istorijsko ime – zvao se Trojan. Ni to nije „ubedilo“ Cvijića da u jugoslovensku kartografiju ubeleži pravo ime ovoga gorja oko legendarne Troje (Skadra): Trojanske planine. Verovatno je podlegao kolonijalnoj strategiji Austrije, koja je, često i u dogovoru s Turskom, brisala srbske tragove iz istorije, pa i srbsko ime.

Ne može biti da Jovan Cvijić nije video Koronelijeve mape a još bi teže bilo prihvatiti pretpostavku da nije umeo dovesti u vezu naziv Trojanskih planina sa Trojanskim ratom i književnim delima koja su taj rat opisala; i ne samo rat, već i Trojanske planine i drevni grad Troju (Ilij), na čijim je razvalinama podizan današnji Skadar.

Autor: Ilija Petrović

Literatura

1. Ilijada (prepev: Slobodan Jarčević), „Miroslav“ Beograd 2013;

2. Vergilije, Eneida (prepev: Sl. Jarčević), „Miroslav“ Beograd 2015;

3. http://njnjnj.svevlad.org.rs/bajoslovlje/konferencija/jacimovic_troja.html. , 2009.

4. Jovan Đ. Marković, Enciklopedijski geografski leksikon Jugo
slavije, Sarajevo: Svjetlost, 1998

5. Milan Ristanović, Odisejevo zlatno runo Jadrana, Beograd, 2006.