Илија Петровић: Древна Троја где је данас Скадар

Злосрећни повод

У тексту Троја на Марици – трагом Омира, објављеном 9. јуна 2021. године на сајту “Балканска геополитика”, Ранко Бошњак самоуверено тврди да је ишчитавајући “Илијаду” и упоређујући сателитске снимке с оним што је видео на лицином месту, Троју нашао на реци Марици, у североисточној Грчкој, те “да смо (то јест: он – ИП), једном за свагда, разрешили енигму најопеванијег града у људској историји, Троје”.

Баш тако, иако ће Ранко енигматски натукнути да је “Илијада”, она коју користи као основни доказни материјал, “конфузан еп… додатно закомпликован” тумачењима неких тамо неименованих. Кад је “Илијада” већ таква, разложним треба прихватити и то што су, “чини се… помешане и реке… Ако је тако било и у време Омира, онда песник није мешао реке, него је само описао што је видео (а да ли је уопште био тамо, или је опевао своју визију онога што је чуо као народно предање – ИП), а реке су се помешале и саме. Данас ове реке имају веома мало воде из сопствених извора и углавном њима протиче вода из Марице. Сличну судбину су доживеле и друге мање реке у овој области”.

Но, добро, разложно је поставити и питање да ли су Ранкове реке и онда имале мало воде, колико и данас, али зато исто тако остаје нејасно како му податак да су “оба логора била утврђена на сличан начин”, да су имали куле и да им је “јарак био обложен камењем и у њега је побијено коље”, може утицати на препознавање Троје на “енигматски обећаном” месту. Утолико пре што је један “логор највероватније био нешто северније… поред реке… (а) морао је бити негде на (некој) територији, вероватно поред реке”, док се онај други налазио “близу Троје и ушћа… једне од Тројанских река. Ни овде нисмо сигурни где тачно јер се ова два логора у епу мешају”.

До свих тих “мешавина” могло је доћи и због много ветрова источних и јужних (да ли прикладних или незгодних за ломачу), због много имена, много запада, севера, северозапада, југоистока, много брда… Ранко међу тим брдима на час препознаје планину Иду као Јужне Родопе, “мада то по свему судећи није био назив ове ни некакве друге планине, него је просто значило само планина”.

Кад му већ као доказно средство служи и израз “по свему судећи”, онда тако треба прихватити и бесмислен податак, “тек да се нађемо у дивану”, како су тамо, у атару некога села “пронађени остаци града са почетка гвозденог доба, што одговара времену Тројанског рата”.

Све то Ранко је обезвредио “открићем” да се негде тамо “налази мањи извор лековите воде, мештани (Грци – ИП) га зову Мегали вриси, Велика чесма. Ипак, још увек је знатно чешће у употреби стари турски назив Котза чесме. Река, или боље речено оно што је од ње остало, се и данас зове Котза, као у турско време, док је у ромејско доба њено име било Самиа”.

Иако је употребом “мисаоног” склопа “стари турски назив” желео да посветли своје читаоце, мешањем жаба и баба успео је једино да збуни самога себе: Тројански рат вођен је у 12. веку пре Христа, Грци су се на европском тлу појавили три-четири века касније, Ромејско царство настало је крајем трећег века по Христу, а Турци су на свој данашњи простор почели да пристижу пре мање од хиљаду година – што им није сметало да оној чесми оставе “у употреби стари турски назив”.

Но, рат као рат, како је почео – тако се и завршио: погинули су погинули, живи су се вероватно вратили својим домовима, само је Одисеју остављено да лута. Добро, момку то и није тешко пало, утолико пре што му за “луталиште” није остављен превелик простор; могао га је за двадесет година, тамо и натраг, до Итаке, и леђним стилом препливати више пута.

Али, не, да би се “функција” оних ветрова са почетка ове приче како-тако оправдала, морало се назначити да “у овој области”, на реци Марици, у североисточној Грчкој, “преовладава ветар са североистока”. Било је неопходно баш то истаћи јер “ако је Одисеј кренуо кући из Мале Азије… видимо да би пловио смером који за најмање 100 лучних степени одступа од курса. Такође и око 90 степени у односу на ветар, што ондашњи бродови нису ни могли, били су слабо пловни при бочном ветру. Ако је кренуо из долине Марице… онда се све савршено уклапа. Одисеј дакле није могао кренути из Мале Азије”.

Није, наравно јер Троја тамо није ни била, али је Ранко, не би ли Одисејеву бочно-ветровиту и “степенасту” одисеју некако оправдао, Одисејеву родну острвску Итаку сместио уз малоазијску обалу. Баш тамо, али само зато што није био на земљописном часу кад се, још у основној школи, говорило да се Итака налази у Јонскоме мору, мору између Грчке и Италије, ономе мору које се некада сматрало делом Јадранског мора.

Све у свему, зачин це и Марица која се разуме у кривину дринску и, нарочито, ону другу: “конфузан еп… (само)помешане реке… и овде нисмо сигурни где тачно… вероватно… највероватније… по свему судећи… што једном за свагда… разрешава енигму Троје”.

Још су неки налазили Троју

Тако Ранко Бошњак, а Хајнрих Шлиман (1822-1890), археолог-аматер, Троју је нашао у Малој Азији:

а) да ли на основу сопственог тумачења онога што је прочитао у Илијади и Одисеји;

б) да ли у уверењу да је, због несумњиве звучне сродности, “грчка” Троада названа по граду Троји;

в) да ли по поруџбини “неких” који су бринули да се истина о опеваним збивањима и о месту на коме се све то дешавало потпуно потисне у заборав.

У наставку, потрудићемо се да мало пажљивије осмотримо шта је ко и како радио:

а) Макар колико нас уверавали да се Шлиман у ископавање упустио тек пошто је добро проучио “шта му књиге инџијели кажу”, лако је уочљиво да је тај део посла обавио не само крајње површно већ и злонамерно: “своју” Троју он је нашао на месту које ни по чему не личи на описе садржане у Илијади, Одисеји и Вергилијевој Енејиди.

Задржимо ли се само на ономе шта пише у Илијади, видећемо да се Троја налази поред језера у коме се мресте јегуље, да из тог језера истиче река која се у море улива са два крака, да једна од река из околине Троје има рукавац са реком која истиче из поменутог језера, те да се између Троје и мора налази један велики град. Поред тога, околина Троје описана је као подручје са дугом и оштром зимом, те да се у њеној близини налазе високе планине, у зимском времену оковане снегом и ледом.

Насупрот свему томе, Шлиман је “своју” Троју пронашао у подручју тридесетак километара западно од планине Ида, чији су врхови углавном голи и са мало растиња, али су њени обронци који залазе у област благе медитеранске климе, богати бујном ендемском флором. То је крај у коме нема ни језера ни реке; да тамо не постоји један поточић који пресуши у јулу, човек би могао помислити да је Његош баш због Шлимана написао да се Троја налази у крају “ђе нити је сплаке, ни потока”.

“Хидролошко” поређење Шлиманове Троје и онога што пише у Илијади на штету је Шлиманову, јер се река из Илијаде, она која протиче поред Троје, врло разбеснела на Ахила због тога што је побио многе Пеонце, тројанске савезнике, а она, река из Илијаде, не може да прими њихова мртва тела. “Валови ми пуни су мртваца / Те у море које јесте дивно, / Ја не могу воду изливати, / Стиснута сам борцима мртвијем”.

Даље, Шлиманова Троја налази се на свега шест (6) километара од мора, па је сасвим извесно да се у том међупростору не може налазити један велики град. А Хомер, и Илијада, тврде да се ту налазио град Тимбром, што значи да је је Троја подоста удаљена од мора.

б) Еп о Тројанском рату назван је Илијада (грчки: Илиас), “Песма о Илију”, а не како друкчије – Тројада (грчки: Тројада), на пример, или “Песма о Троји”, што значи да област Троада само по звучности може личити на стварну србску Троју. Да је друкчије, односно да се Илиј и за Грке заиста налазио тамо где је Шлиман “открио” Троју (а не Илиј!), те да је цела област названа по граду Илију око кога је вођен рат – Грци би је именовали неком речју налик оној која је искоришћена као назив за еп.

Али, не! Како то лепо запажа Милутин Јаћимовић (1962), “Хелени су из политичких разлога изместили тројанску традицију у Малу Азију, у подручје својих колонија које су у том пределу настале у 6. веку пре Христа, када су мореузу Дарданели дали и име Хелеспонт… чиме је сугерисано да је Троја у Малој Азији”.

в) Шлиманова ископавања у наводној Троји у Малој Азији смишљена су у бечко-берлинској (германској, нордијској) школи и наручена не због тога да би се потврдила грчка “тројанска традиција”, већ с искључивим циљем да се сасече историјска истина о србској старини (србски календар броји време од 5508 година пре Христа!), да су Срби овоме свету дали писменост (винчанско писмо, или србицу), да се у Србији, на потесу званом Беловоде, испод Вукана, као део винчанске културе, налази “родно место” индустријске производње метала.

Где је Троја

Милан Ристановић (1932-2018) каже да “Шлиман и његова открића и данас у науци важе као научно утврђена истина, па су књиге и часописи најновијих времена пуне његових цитата”. Шлиманову “науку” званична историографија ни данас не оспорава, иако се појављују докази који до темеља разарају његова наводна “тројанска открића” у Малој Азији. “lнаука је Шлимана прихватила брзо и лако, а ослобађа га се споро и тешко. Шлиман је, као што је познато, постигао светску славу – зато што је, наводно, откопао у Малој Азији, на брду Хисарлику, престоницу краља Пријама. Ми не знамо тачно шта је он тамо открио, али сигурно није Пријамову Троју, јер она тамо никад није ни постојала. Таква тврдња (о Пријамовој Троји у Малој Азији) лишена је елементарне логике. Могла је бити лансирана и прихваћена у време кад су информације о Тројанским ратовима и народима који су у њима учествовали биле тако оскудне и непоуздане, те је свако могао тврдити шта му је год пало на памет, без икакве научне одговорности. Сазнања којима данас располажемо чине Шлиманову тврдњу дилетантском, па чак и комичном. Шлиманова теза пада по свим научним критеријумима. Њу руше географски, климатски, геолошки, етнички, филолошки, ратни принципи, а да и не помињемо принципе навигације у античко доба, који су стриктно везани за велике поморске подухвате”.

Милутин Јаћимовић, у тексту “Троја и Словени (Срби)”, пише да “Илијада одређује Троју као стрмени и ветровити Илион, велики град који се налази на високом, стрмом и ветровитом брегу, испод којег се две реке спајају рукавцем, а на великом пољу између река које одвојено утичу у море води се грандиозна битка, у којој са тројанске стране на крају рата учествује око 50.000 бораца, а ахајска војска је знатно бројнија. Поред сукоба пешадије, на пољу се воде и борбе бојних кола (ратних двоколица), па је потребно бојно поље широко и дугачко најмање по десет километара да би на њему могло да се креће и бори преко 100.000 ратника”.

Илијада, даље, казује да се “са леве стране ахајске војске, која напада од морске обале и својих преко 1.000 малих бродова изучених на огромну морску плажу, налази река Скамандар, (што је Бојана)… а на десној страни је Симонет, тј. Дрим. Реке се под Тројом спајају рукавцем, који је плитак и при изласку на бојно поље тројанска војска га прелази… Тројанска света планина је вреловита Ида, са које заштитник Тројанаца бог Апулунус (Аполон) посматра бојно поље, гледајући Тројанцима у леђа, а Ахајцима у лице. Ида је венац Проклетија, најмоћнији венац на Балкану, дуг 80 км и висок 2694 м, који је изучио Јован Цвијић (1865-1927), а име му је дао хришћански народ, због бројних античких светилишта на њему. И данас су у подножју Проклетија бројна хришћанска светилишта и стари градови на темељима античких.

Скадарска тврђава је највеће и најмоћније утврђење брдског типа на Средоземљу, за које се не зна време настанка. Вероватно датира из првог или трећег миленијума пре Христа. Њени бедеми окружују око два хектара, а у потпуности одговара опису Илијаде. Град се налази на довољној удаљености од мора, да би се између две реке могла одвијати описана битка две велике војске. На овом простору се налазе све реке описане у Илијади, као и тројански савезници: Ликијци (из Зете – ‘богати људи из Зелије са идске најниже стране, што Есепа црног пију воду’, како наводи Илијада), Дардани који су источно од Дрима, Пеонци са Вардара, Трачани, Пелазги од грудасте Ларисе, Брежани (Фрижани) – јужно од Охрида. Сви они се налазе на растојању од само неколико дана хода, сви путују до Троје копном, како и описује Илијада и налазе се компактно распоређени око ње. Па и сам Енеј, који је по легенди после рата отишао у Лацијум са делом Тројанаца, могао је да то лако изведе са ових простора (уз обалу Јадранског мора – ИП), што му из Мале Азије не би било могуће”.

На крају свога разматрања о месту на коме се налази Троја, Јаћимовић констатује да је “прва изворна Троја била Скадар, а у Малој Азији, Италији, Балкану и Западној Европи оснивани су касније градови са таквим именом, по угледу на славни и свети град, ради позивања на славну традицију и порекло. Име Троје носили су и Лондон и Падова, а и данас их има више: Кроја или Тропоље у данашњој Албанији, Троа у Француској, Троја код Фође у Италији. Код нас има више топонима са именом Троје”.

Навешћемо овде да се на на петнаестак километара јужно од Чајнича налази брдо Тројан, у њему извор Тројан чију воду речица Тројанка одводи у Ћехотину. Код Прилепа налази се место Тројане. На планини Церу један од врхова зове се Тројан а тамо се налази и Тројанов град, утврђење чији су остаци некадашњег градског одбрамбеног зида и данас видљиви. (Локално предање везује овај град са митским бићем царом Тројаном, демоном који је, ту, у забаченој шуми, живео у свом двору). У селу Ора(х)ово, у Кучима, лингвист Драгољуб Петровић (1935) забележио је топоним Троје и уз њега ставио упитник. Ван сваке сумње, тај топоним најпре је гласио Троја, али су га Кучи не налазећи му смисао, преименовали у Троје, реч која им је била смислена. У Бугарској, уз планински превој Трајан, поред римског друма Via Troiania (Via militaris), налази се град Трајан. У својој “Топографској мапи Ободрита (Бодрића) и Љутића”, објављеној 1965. године у Прагу, у чешкој Академији наука, Хана Скалова нашла је на подручју између Одре и Лабе преко 12.000 србских топонима, међу њима једну Троју и једно Троје. По Србији, Бугарској и Маћедонији срећу се имена Тројан и Тројанка, а од њих је изведено презиме Тројановић.

Људски фактор”

Потврду да се легендарна Троја (Илиј) налазила на месту данашњег Скадра а не у Малој Азији, Слободан Јарчевић (1942-2019) који је Илијаду и Одисеју препевао на десетерац, препознаје и у појединим стиховима из Илијаде. Неки од њих јесу и они којим се описују Пелазги, народ који је живео у Старој Србији (Маћедонији) и на северу данашње Грчке, и за чије се војнике каже да су у Тројанском рату били савезници Тројанцима. Оно што је у целој ствари битно, а што нико из званичне науке (не само србске) није успео да препозна, јесте податак да су они до града Троје стигли на коњима или пешке! Та чињеница, сама по себи, доказује да град Троја није био у Малој Азији, како то тврде Шлиман и његови поклоници, нити на Марици, како је то “једном за свагда… открио” Бошњак. Јер, да је Троја била у Малој Азији, онда би пелашки војници из Старе Србије (Маћедоније) и северне Грчке морали до Троје путовати лађама, преко Егејског мора, а и до Марице ваља дуго пешачити.

Илијада сведочи да су се међу тројанским савезницима налазили не само Пелазги већ и друга србска племена са Хелма:

“Крај мора су полегали Карци / И Пеонци с кривим луковима. / И Лелези, и с њима Куконци. / А под оним чврстим Тимбром градом, / И Ликијци и Мижани леже, / Мижани су, к’о што знате, љути, / А поред њих добри коњаници / То су Фризи посвуда познати. / Поред града леже и Меонци, / На његовом крају су Трачани.”

А као што је то случај са Пелазгима, и ратници свих побројаних племена (и не само они, већ и припадници непоменутих србских племена са Хелма), на тројанско ратиште приспели су или пешке или на коњима.

Град између Троје и мора

Наводна Шлиманова Троја удаљена је од морске обале само шест километара, док Илијада казује да се између Троје и мора налази град Тимбром и да су море, Тимбром и Троја подоста удаљени једно од другог.

Јарчевић каже да “овај податак, да постоји град између Троје и морске обале, недвосмислено упућује на закључак да је Троја далеко од морске обале. Јер, фронт између Тројанаца и Ахејаца налазио се између града Тимброма и мора, а Троја је с друге стране града Тимброма! Јасно пише да је део тројанског табора око Тимброма! Кад је реч о Шлимановој Троји, онда од Троје (Илија) до морске обале не би било довољно простора да на њему буде смештен још један насељени град. То, наравно, оправдава Јаћимовићеву тврдњу да је Скадар био античка Троја, јер се између Скадра и Јадранског мора могао сместити град описан у Илијади с именом Тимбром”.

А тај град, ван сваке сумње, морао је бити на месту данашњега Светога Срђа. Овај средњовековни трг налази се на левој обали Бојане, око десет километара од Скадра а на нешто мање од тридесет километара од ушћа Бојане у море. У доба србских држава, Свети Срђ био је значајно трговачко место, један од четири приморска трга између Бојане и Неретве, са којих је био дозвољен увоз соли. А морао је бити значајан и у време тројанско, и онда из привредних, трговачких разлога.

И снегови против Шлимана

Док је препевавао Илијаду, Јарчевић је запазио оно што је упорно промицало, и још увек промиче, “високоинтелектуалним” читаоцима и тумачима прочитаног: Троја у Малој Азији не може бити затрпана снегом и окована ледом, јер је то област са суптропском климом; снег тамо ретко пада и одмах се отопи. Та појединост тешко да би промакла и мало пажљивијем ученику неког од виших разреда основне школе. Јер да су “овлашћени” тумачи истога тог спева уочили ту “ситницу”, било би им јасно “да је Шлиман, по неком противсловенском плану Германа, Романа и Ватикана, био обавезан да легендарну Троју ‘пронађе’ у Малој Азији”. Ево како се у Илијади описује околина Троје у време зиме:

“Само снегом он засипа земљу, / Те замота у снежно белило, / Све врхове и главице горске, / Снег затрпа жале и заливе, / На обали мора пенастога. / Али, овде снег се не задржи, /Јер га вода стално одбацује, / Све се друго забели од снега”. А то у потпуности одговара поднебљу данашње северне Арбаније и планинске Црне Горе, где је Троја стварно била – на месту данашњег Скадра, у јадранском приморју.

Тројанске планине

Шлиманову “научно” потврђену подвалу да је легендарни град Троја (Илиј), по коме је именована Хомерова Илијада, био у Малој Азији, схватио би и ученик виших разреда основне школе чим би погледао једну стару географску карту штампану у Венецији 1690. године. Та карта једно је од најзначајнијих дела италијанске барокне картографије, а њен је аутор Винћенцо Марија Коронели (1650-1718), теолог, картограф Млетачке Републике. Урадио је за Европу око 400 карата, међу њима и карте за Илирију (Illiricum). На једној од њих, планински масив изнад Скадра, данас познат под именом Проклетије (у источној Црној Гори, јужном делу Србије и северној Арбанији), именован је као Monti Troiani (Тројанске планине).
У Хомеровој Илијади налазимо стихове у којима се описују град Троја и планине у њеној близини. По свему, тај опис одговара граду Скадру (Троји) и Проклетијама (Тројанским планинама) које се у Илијади зову Ида. Несумњиво је да је реч о Проклетијама: Бог посматра те планине са Трачких планина и са њих види и град Троју и море иза њега; Трачке планине су у Србији; са Трачких планина Бог не би могао посматрати неке планине у Малој Азији или у маричкој долини јер се између Трачких планина и Шлиманове или Ранкове Троје налази повелико пространство:

“Бог Посејдон чудио се битки, / Чудио се и борбама љутим, / Јер сеђаше на највишем врху, / А на врху горе Трачког Сама, / Видео је он планину Идску, / Видео је Пријамова града / И видео све ахејске лађе”.

Уз чињеницу да су се Проклетије (планине у Црној Гори, Србији и Арбанији) звале Тројанске планине, Јарчевић додаје своје чуђење што је Јован Цвијић, врло уважен србски научник у области друштвене и физичке географије, геоморфологије, етнографије, геологије, антропологије и историје, занемарио то древно име (Тројанске планине) и пре стотинак и нешто година у карту Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца уписао да се те планине зову Проклетије.

Ево како је тај Цвијићев поступак објаснила наша наука:

“Проклетије су у прошлости различито називане: ‘Бериселди’, ‘Северноалбански Алпи’, ‘Алпи на југу Европе’, ‘Црногорски Алпи’ и др. Данашњи назив у множини – Проклетије јер означава већи број планинских венаца, први је увео чувени географ Јован Цвијић. Истражујући ову планинску групу, он је приметио да овдашње српско становништво назива Богићевицу, Гребен, Бјелич, Каранфиле и Тројан заједничким именом Проклетије, што значи проклете планине. Овај назив Цвијић је у својим радовима проширио на читав планински венац почев од Скадарског језера, па све до Ибра и Метохије. Назив је данас прихваћен у општој терминологији и топонимији” (Марковић, 1990).

Нажалост, ово “научно” објашњење упућује на спремност србских научника (и државника са њима) да, по жељи бројних уцењивача са стране, пристану на уклањање свих србских цивилизацијских трагова не само са Србске Земље, али и намеће тужно питање да ли исти ти научници (и државници) знају шта је србски национални интерес и да ли су они у стању да, обављајући своју научничку делатност (или политичку), препознају тај интерес. Са тим у непосредној вези, констатоваћемо да су ове планине почетком 20. столећа носиле још неколико имена, али је један њихов врх имао непромењено историјско име – звао се Тројан. Ни то није “убедило” Цвијића да у југословенску картографију убележи право име овога горја око легендарне Троје (Скадра): Тројанске планине. Вероватно је подлегао колонијалној стратегији Аустрије, која је, често и у договору с Турском, брисала србске трагове из историје, па и србско име.

Не може бити да Јован Цвијић није видео Коронелијеве мапе а још би теже било прихватити претпоставку да није умео довести у везу назив Тројанских планина са Тројанским ратом и књижевним делима која су тај рат описала; и не само рат, већ и Тројанске планине и древни град Троју (Илиј), на чијим је развалинама подизан данашњи Скадар.

Аутор: Илија Петровић

Литература

1. Илијада (препев: Слободан Јарчевић), “Мирослав” Београд 2013;

2. Вергилије, Енеида (препев: Сл. Јарчевић), “Мирослав” Београд 2015;

3. хттп://њњњ.свевлад.орг.рс/бајословлје/конференција/јацимовиц_троја.хтмл. , 2009.

4. Јован Ђ. Марковић, Енциклопедијски географски лексикон Југо
славије, Сарајево: Свјетлост, 1998

5. Милан Ристановић, Одисејево златно руно Јадрана, Београд, 2006.

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!