Илија ПетровиЋ: Дража после седам деценија на слободи

Одговор на непостављено питање

Наредни редови били су подлога за предавање о рехабилитацији Драже Михаиловића, одржано 29. маја 2015. године у Радничком дому у Новом Саду, на трибини Обновљена српска историјска школа, а цела прича, како је то предавач (у потписниковом лику) објаснио, започета је одговором на питање које би многи од присутних намеравали да му поставе у тренутку кад буде ставио тачку на своје излагање.

Дакле:

Предавачев отац био је члан Комунистичке партије од 1920, или 1921. године, како то пише у монографији о подгоричком срезу у наро­д­ноослободилачком рату и револуцији. На изборима 1937. године био је, како су то говорили и он и многе присталице “леве вари­јанте”, чувар “комунистичке кутије”; уистину, није то била “ко­му­нистичка кутија” јер је Комунистичка партија тада била забра­њена, била је то листа Удружене опозиције на којој су се налазила и нека имена тадашњих комунистичких првака. У неким окр­ша­јима током прве ратне године командовао је партизанском че­том, а 1943. године био је члан једног антифашистичког већа народног ослобођења.

Могло би се очекивати да предавач, са таквом породичном прошло­шћу, заступа тадашњу очеву страну, али је ово предавање било лепа прилика да и присутне и себе подсети на прастару изреку која гласи: “Драг ми је Платон, али ми је истина дража”.

Како је предавач тада иступао као историчар, и њега је у целој тој причи занимала само истина.

Представа и стварност

Историја, за неке наука а за неке, једноставно, прича која би требало да искаже истост колективне и по­јединачне представе о неком догађају и истога тог догађаја онак­вог какав је он био и што је повукао за собом, ретко нам пружа при­лику, ча­к врло ретко, да на време спознамо ту истост. И, када је већ тако, историјска наука углавном премного касни за дога­ђајима, због чега се, полако али сигурно, пре­твара у мукотрпну по­трагу за ис­тином.

По несрећи, србска историјска наука поодавно је потиснута и забора­вљена, а историја коју смо сви ми учили била је прилагођена потребама оних за које је србски народ искључиво био нека­к­во дивље словенско племе доспело на Балкан крајем 6. и почет­ком 7. века, незна­но откуд и незнано како. Временом, и сталним понављањем, та и таква теза постајала је део и србског нацио­нал­ног памћења, а историчари потекли из србског народа научени су да “из туђе свеске” преписују оно што је замишљено на другим странама и што, на крају крајева, води биолошком уништењу тог истог наро­да.

Највећим делом, барем у наше време, историјска наука у Срби­ји вршљала је сметлиштем историје, и то периферно, и није се бави­ла разлозима због којих је србска национална духовност по­че­ла да се затомљује. Не бави се ни данас, јер и за те и такве исто­ри­ча­ре важи “поука” да не треба таласати и да не треба истицати оно што можда није по вољи некоме другом, да ли неком народу који није србски, да ли некој идеологији, да ли некој војној сили.

Због таквог односа према памћењу сопственог народа могло се десити да се тек пре петнаестак година, уз превелик отпор не само званичне науке и водећих научних институција, већ и обичног све­та школованог из уџбеника писаних на страни, у Земљи Србији по­чне говорити и писати о србској историји забрањеној на Бер­лин­ском конгресу (1878). Ова трибина најлепши је доказ за то: и поред отворених или прикривених притисака неких органа држав­не и просветне власти и на њене организаторе и на институције расположене да отворе своје просторије за повремена предавања “на задату тему”, уз подсмешљив однос званичне историјске нау­ке према ономе што се на овим предавањима изговара и чује, упркос једнодушном труду штампаних и електронских медија да о овој трибини не обавештавају јавност, дотадашњих безмало стотинак предавања многе је навело да оно што су годинама учили у школи препознају као велику подвалу и као несумњив удар на србско национално биће и на србску духовност.

И само због таквог држања не само водећих научних институ­ција у Србији већ и државе Србије, и данас се изван видокруга званичне историографије у Срба налазе бројне србске национал­не теме, не само са почетка 20. века него и из времена о коме и ми, овде присутни, само ако за то имамо довољно смелости, можемо све­дочити. Отуд, чини се нормалним што наша савремена исто­ри­ографија није до данас, примера ра­ди, изрекла суд о по­страдању србског народа и током Другог свет­ског рата и у идео­лошким су­кобима које је за собом повукао, или их наметнуо, та­козвани други светски мир.

Представа о Дражи

Тако се и могло десити да, све до јуче, Дража Михаиловић и његови војно-четнички одреди Југословенске војске у Отаџбини буду познати углавном по ономе што нам нуди Војна енциклопедија (у којој, гле чуда, не постоји одредница ПАРТИЗАНИ) а што, ни у целости ни у појединостима, не одудара ни од онога што нуде иде­олошке директиве некадашњих партијских ко­ми­тета, партизан­ски мемоари, школски уџбеници…

Заслепљеним читаоцима свега побројаног преостало је само да упамте да је Дража био командант кра­ље­в­ских четничких одреда, те да је у тој улози:

– приступио фор­мирању четничких колаборационистичких и контрарево­лу­ци­о­нарних снага са циљем да обезбеди обнову старог дру­штве­но­-политичког система;

– потписао споразуме са квислингом Мила­но­м Недићем и Италијанима;

– преговарао са Немцима тражећи оружје за борбу против партизана;

– све до краја рата, у сарадњи с окупатором и осталим домаћим издајницима, водио непоштедну борбу против народноосло­бодилачког покрета и његових оружа­них снага;

– као носилац великосрбских идеја, у којима преовла­ђују шовинизам и искључивост према другим народима Југосла­вије, на­стојао да развије четнички покрет и његову војну организа­ци­ју у свим крајевима Југославије;

– наредио чишћење чи­тавих кра­јева од муслиманског и хрват­ског живља;

– формирао посебне једи­ни­це које су, нарочито у Србији, извр­шиле низ најсвирепијих зло­чина;

– после окончања ратних операција покушао да обнови четничку органи­зацију;

– а за све то, 16. јула 1946. године, на јавном процесу проглашен за ратног злочинца и осуђен на смрт.

И све тако до 14. маја 2015. године, када је Виши суд у Београду донео решење којим је усвојен захтев за рехабилитацију Драже Михаиловића и којим је, због низа правних пропуста у во­ђе­њу поступка (није му омогућено право на одбрану, пре суђења није му дозвољено да се сретне са својим адвокатом, оптужница му је уручена седам дана пре почетка суђења, није имао право на непристрасан суд, није искључено да је током суђења био изло­жен дејству омамљујућих средстава), осуђујућа пресуда прогла­ше­на ништавом. Како су истом пресудом на смртне или времен­ске казне осуђена још двадесет два лица (Слободан Јовановић рехабилитован је неку годину раније) а Дража је био првооп­ту­жен и првоосуђен, и пресуде оној преосталој двадесет двојици осуђених аутоматски су постале ништаве.

Дража Михаиловић је, дакле, посмртно постао слободан чо­век, са свим припадајућим грађанским правима, а Срби ће се наре­д­них деценија, све док не схвате да им званична историјска наука, увезени школски систем и дневна политика условљена интересима доказаних србских непријатеља угрожавају биолошки опста­нак, тим судским решењем бескорисно и бесциљно прегањати преко већ зарушених и затрављених циљно копаних ровова идео­логизоване међусрбске мржње.

Биће то искључиво у корист сопствене штете, утолико пре што ће србско-србско гложење око улоге Драже Михаиловића у недавној српској прошлости и даље хранити мржњу доказаних србских непријатеља према свему што је србско.

Оптужница против Драже

Тужбу пред Војним већем Врховног суда заступао је Милош Минић (1914-2003) “надарен и амбизиозан адво­катски приправник и политичар Чачанске вароши, завидног гра­ђанског порек­ла”, за ту прилику унапређен у чин пуковника, одабран – уцењен – тако да не испусти ни реч од онога што је оптуженима требало при­писати: на душу му је стављено карташко дружење са немачким вој­ним командантима смештеним у Крагујевцу по окон­чању Ап­рилског ра­та и слома Југословенске војске, али и “немо­рално држање” при­ликом илегалног рада у Горњемилановач­ком окру­гу, када се “ису­више дуго задржао у кући виђеног се­ља­ка, ко­му­ни­стич­ког сим­п­а­тизера, свекра младе и лепе снахе, ‘беле удо­вице’, чијег су му­жа Швабе одвеле у заробљеништво”.

Оптужницом против Дра­же, сачињеном у 47 тачака, тражена је “беспоговорна и ‘до­след­на’ при­мена члана 3, тачке 3, 4, 6. и 7. на брзину усвојеног Закона о кри­в­ичним делима против народа и државе, првенстве­но пројектова­ног за масовно скидање глава починиоцима дела ‘из­даје и ратних злочина’ из редова твораца и припадника четничке организације, изнедрене из југословенске вој­ске у отаџбини: ‘про­го­њеног оста­т­ка страног окупатора, квислинга и њихових сарад­ни­ка’, ‘непо­прављивих краљевих офици­ра’ и ‘организатора ору­жа­них банди створених у циљу насилног обарања ново успостављеног држав­ног уређења и поретка'”.

Друкчије о Дражи

Тако тужба, а на другој страни – потпуно друкчије.

Нацисти су Дражину главу уценили са сто хиљада рајхсмарака у злату, а генерал Алекснадар фон Лер, 31. марта 1943. године, назива га “душом покрета отпора у Србији” Истога дана, генерал Алфред Јодл, у име Врховне команде Вермахта наредио је да “након уништења Титове комунистичке др­жа­ве, треба приступити уништењу и оружаних снага националног српства под командом Д. Михаиловића, да би се обезбедила позадина у случају непријатељског искрцавања на Балкану”.

Маја исте године, генерал Рудолф Листерс наређује једном пуку дивизије “Бранденбург” да “главни циљ пука остаје хватање особе и штаба Драже Михаиловића, те заплена његове архиве”.

Херман Нојбахер, у својој књизи Специјални задатак на Балкану, Београд 2004, назива Дражу “славним јунаком српског от­пора, који се са својим четницима вратио балканској традицији и тиме спасао част нације”.

Амерички председник Хари Труман одликовао је Дражу, посмрт­но, “Легијом за заслуге – главни командант”, уз образложе­ње да се “генерал Михаиловић одликовао изванредним држа­њем”, да је “као врховни командант Југословенске војске и као министар војни, организовао и водио важне снаге отпора против не­пријатеља који је окупирао Југославију”, да је “кроз неустра­шиве напоре његових трупа, много америчких ваздухопловаца било спасено и врћено под савезничку контролу”, те да је “гене­рал Михаиловић са његовим снагама, иако није имао потребно снабдевање, водио борбу под крајњим тешкоћама и допринео материјално савезничкој ствари и коначној савезничкој победи”.

Чак је и Слободан Пенезић Крцун, онај који је непосредно после рата запре­тио Србима да их је “премного остало у животу, али има­мо времена да ту грешку исправимо” (због чега је само у Београ­ду, по најблажим процена­ма, првих дана по протеривању Немаца од живота “ослобођено” најмање 30.000 Срба, другде и много више), у лето 1961. године, рекао Миливоју Драшковићу, прав­нику, тада члану Комисије за уставна питања Скупштине Србије, да “постоје две тезе о улози Михаиловића која се не могу из­мирити. По једној, Дража је, просто узето, био квислинг и ту више нема шта да се каже. По другом мишљењу, које и ја делим, Дража је био вођа контрареволуције, а не квислинг. Дража је мрзео Нем­це као и ја… Ми смо га гонили и убили, али зато што је био вођа контрареволуције, а ми смо изводили револуцију…”

Крцун је том приликом рекао да и се у народу о тим догађајима не зна много, као и да је “међу нама (у партијском и државном врху – ИП) дуго било разлика у гледањима када то и како саоп­штити народу. Сада је, најзад, постигнута сагласност да се мора изаћи пред јавност. Али је онда настао други проблем. Како све то отворено рећи, а да се у народу који то чита не јаве и симпатије према Дражи”.

Пресуда

Цифарски, пресуда је била много скромнија, у осам тачака:

– Југословенска војска у Отаџбини је “такозвана”, без обзира на то што је на њеној легитимности (и Владе у избеглиштву) призната нова комунистичка власт;

– По Дражиним директивама четници су “изводили војне опера­ције против народних оружаних снага и вршиле злочине и те­рор над народом”;

– Дража је давао директиве да четници “сарађују с усташама уз признање суверенитета такозване ‘независне државе Хрватске’ и уз полагање заклетве на верност Павелићу, организа­тору масовних покоља српског и хрватског народа”. (Занемари ли се бесмислица о Павелићу као “организатору масовних покоља… хр­ватског народа”, овде ваља подсетити да је Дража, уверен у “ап­со­лутну једнакост” Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевини, у више наврата, почев од 1943. године, поручивао хрватским домобра­нима да се “дан ослобођења нашег народа и наше лепе Отаџбине Југо­славије приближава крупним корацима” и да би требало “да се врате на пут части, пут који води слободи и хрватског народа”, што је судско веће врло лако преименовало у “заклетву на верност Павелићу”);

– Дража је “скренуо борбу наших народа… са пута националноослободилачке борбе на пут грађанског рата”;

– Дража је “разбијао јединство српског народа у борби против окупатора и наметао му братоубилачку борбу, у којој су ње­го­ви четници побили десетине хиљада Срба” – а ко ли је побио остале стотине хиљада Срба?

– Дража је “распиривао националну и верску мржњу и раздор међу народима Југославије” а четници “извршили масовне покоље хрватског и муслиманског становништва, као и српског које није прихватило окупацију”.

– Дража је “организовао терористичке банде… за вршење теро­ристи­ч­ких аката”, чиме је “угрожавао нови уставни демократски поре­дак у Федеративној Народној Републици Југославији” (ово, ваљда, по окончању ратних операција).

Судија

Судску пресуду прочитао је Михајло-Мика Ђорђевић, предсе­дник Војног већа Врховног суда ФНРЈ, за ту прилику унапређен у чин пуковника (“пуковник за једнократну употребу”, како су се са њим шалили његови пријатељи) и са пуним разумевањем треба прихватити што је истина о крагујевачким збивањима тада прећу­тана, истина коју је 1998. године објавио Мило­ра­д Тодоровић у књизи Судија смрти : Истина о суђењу и ликви­да­цији Драже Ми­хаиловића.

А тај Мика Ђорђевића, загрижени социјалисти и комуниста “с педигреом” (на конфе­рен­цији југословенских комуниста у Загребу, одржаној 19. и 20. октобра 1940, уз учешће сто једног деле­га­та, поменуто је и његово име међу укупних 1.500 чланова), сре­дином јесени 1941. године добио је прилику “за подвиг, по партиј­ским аршинима посе­б­но вреднован. Ради се о ок­тобарском дога­ђају од кога су се др­ма­ла сва брда и равнице пито­ме Шумадије…. Извршавајући наредбу са нај­вишег места он је у погодној ноћи, пренео у очеву кафану шест Шкоди­них митраљеза намењених за акцију великих размера, извађених из бункера будно контроли­саног од трочлане групе Титових по­ве­реника за Шумадијско-по­моравску област… Наредног предјут­ра, држећи се разрађеног сце­нарија, младопартијац Михајло ста­ви­о се на чело пажљиво ода­бра­не групе новопечених пролетера металске струке, наоружане скриваним оружјем. Већ у току дана крагујевачка варош се пита­ла којом ценом ће платити ликви­да­цију групе немачких официра, подофицира и ађутаната нападнутих са високе коте изнад села Баре (око три километра удаљено­сти од Љуљака – ИП), на путу између Горњег Милановца и Крагујевца, којој је дао допринос и арсенал оружја у поседу нашег колеге”.

Када је с пролећа 1946. године требало делегирати судију за суђење Дражи Михаиловићу и осталима, Мика Ђорђевић изабран је циљно, као лице које је “извршавало наредбу са највишег места” и које је, са митраљезима и “новопеченим пролетерима”, учесвовало у партизанском нападу на немачку колону; избором за судију био је уцењен и није могао пресуђивати друкчије но што се од њега тражило и очекивало.

Уз образложење судске пресуде Дражи и осталима

Упореде ли се првих двадесетак навода садржаних у Оптужници против Дра­же Михаиловића и ос­та­лих, као и један доцнији, из фебруара 1943. године, с оним што пише у Хронологији ослободилачке борбе на­рода Ју­гославије 1941-1945, Војноисторијски институт, Београд 1964, која на пу­них 1267 страна фор­мата А4, из дана у дан, по некадашњим ре­пу­бли­ка­ма брозовске Југославије, прати сва рат­на збивања, паж­љи­вијем читаоцу не могу промаћи извесна не­сла­гања, врло често и изузетно крупна, неслагања која речену Опту­ж­ницу умно­гоме чине произвољном:

– ПремаХронологији, почетком новембра 1941. године, у околи­ни Брајића, код Љига, четници су стрељали 17 лекарки и болни­чар­ки и 16 бораца Посавског и Космајског одреда, већином рањеника, док Оптужница тврди да су четници 4. новембра, близу Равне горе, убили око тридесет на превару заробљених партизана, као и 18 девојака упућених у Ужице на болничарски курс;

– Према Оптужници, новембра 1941, четници су у Брајићи­ма, на месту Дренови Врх, стрељали око 500 заробљених партизана и њихових присталица, али тога податка нема уХронологији, иако број стрељаних осо­ба и није баш за заборављање;

Оптужница вели да је у ноћи између 13. и 14. новембра Дража наредио свом команданту Даку Тешмановићу да “око 365” за­ро­б­љених партизана преда Српској народној стражи а ова Немцима, од којих је стрељано 270 а остало послато у логоре, али тога податка, иако цифра није ситна, нема уХронологији; у њој се само може прочитати да су четници при нападу на Горњи Милановац “на превару разоружали 7. чету 1. шумадијског НОП одреда и д­е­лове Чачанског НОП одреда и одвели их у село Брајиће, а касније у село Словац, предали их немачким јединицама, које су их стре­ља­ле”. АкоВојна енциклопедија, књига 9 Спарта-Тирана, друго издање Београд 1975, страна 574, у одредници ШУМАДИЈСКИ НОП ОД­РЕДИ, каже да је Први шумадијски одред имао осам (8) чета, да је крајем октобра 1941. године, што ће рећи: на неколико дана пре (или, можда, после) оптужног случаја, у њему “било укупно око 450 бораца”, да опту­ж­ница говори о стрељанима и послатим у ло­горе аХро­но­ло­гија само о стрељанима, онда је извесно да су подаци за тужбу сми­шљани циљно; утолико пре штоВојна епциклопедија, ко­ја подробно прати деловање овог одреда (између осталог “ра­зо­ружао је већи део посада жандармеријских станица по селима опленачког, орашачког и колубарског среза, забранио рад оп­шти­н­ским управама у скоро свим селима на свом операцијском простору, порушио ТТ линије и спалио књиге за контролу оружја, диверзантским акци­ја­ма оне­способио је готово све железничке станице и порушио мосто­ве на прузи Младеновац-Лазаревац…”) уопште не помиње тај напад на Горњи Милановац;

– У Оптужници читамо да су четници, децембра 1941, у око­ли­ни Фоче, Горажда и Чајнича поклали преко 2 000 муслимана, љу­ди, жена и деце; “клања су вршили на Дрини у Фочи и Горажду”. Са своје стране, Хронологија казује да су у Фочи четнички Фочански, Калиновички, Невесињски, Шавнички и Дурмиторски одред под непосредном командом начелника четничке Врховне коман­де, односно Драже Михаиловића, извршили масован покољ мусли­ма­н­ског становништва и неколико хиљада муслимана протерали а њине куће опљачкали а делом спалили. Разлика између Оптуж­нице и Хронологије није безначајна, пошто реч неколико, по првен­ственом речничком тумачењу, значи исто што и више од пет;

– Према Оптужници, Михаиловићеви четници заједно са Немцима, у Чачку су децембра 1941, само у један мах стрељали 80 припадника народноослободилачког покрета, али тога стрељања нема у Хронологији;

– Дража се Оптужницом терети због тога што је, децембра 1941, у пожешком срезу мешовити немачко-четнички суд само у један мах осудио на смрт 12 присталица партизана, али се тај случај не може потврдити Хронологијом;

– У Оптужници је наведено да су, августа 1942, Михаиловићеви четници приликом заузећа Фоче, у тој вароши и селима која се називају Буковица, “заклали око 1 000 лица муслиманске веро­исповести, међу којима и око 300 жена, деце и стараца”, али аутори Хронологије за тај податак не знају;

Оптужница нас уверава а Хронологија то не потврђу­је, да су ав­гу­ста 1942, на терену око Устиколине и Јахорине, Михаиловиће­ви четници под командом мајора Захарија Остојића и Петра Ба­ћовића заклали око 25.000 лица муслиманске вероисповести а села по­палили;

– У Хронологији нема податка саопштеног у Оптужници да су, септембра 1942, четници Петра Баћовића убили у Макарској око 900 Хрвата, међу њима неколико католичких свештеника и седам села спалили;

Хронологија то не помиње, али Оптужница наводи да су октобра 1942, у околини Прозора, четници (у друштву с Италијани­ма) убили око 2.500 муслимана и Хрвата, међу којима је било ста­раца, жена и деце, а велик број села спалили;

– Ако тога нема у Хронологији (а цифре се крећу у области фантастичног), зашто веровати оптужном наводу да су у фебруару 1943. године “четници под командом Захарија Остојића, Пет­ра Баћевића, Павла Ђуришића, Воје Лукачевића, Вука Калаито­вића и других, у срезовима пљеваљском, чајничком и фочанском заклали 1.200 мушкараца и 8.000 стараца, жена и деце и опљач­ка­ли па потом спалили око 2.000 домова”. Делимично, овим подаци­ма барата и др Александар Секуловић (1939), адвокат, дипломата и преводилац, сада један од предводника Антифашистичког савеза Србије, с тим што он до­даје да их је преузео из извештаја Павла Ђуришића Дражи Михаило­вићу, дато­ваног 13. фебруара 1943. године, извештаја који нас уверава да су у том “подухвату”” по­ги­нула свега 22 (двадесет два) четника а на муслиманској страни “1.200 бораца” (које оптужни­ца именује као мушкарце), извештаја у коме се не наводе спаље­них 2.000 до­мова, извештаја у коме се тврди да је уништена сва имовина изу­зев стоке, жита и сена, из­вештаја у коме се муслимани пишу вели­ким словом, баш као у времену “братства и јединства”?! Сви ови “изузеци” морају бити крајње сумњиви, нарочито због тога што постоји огромна не­сраз­мера између жртава обеју сукобље­них страна, и што би из­два­јање стоке, жита и сена (да се то не уни­шти) морало захтевати и много радне снаге и премного времена. Ако пак тих података нема уХронологији, ваља подсетити да се све може фалсификовати осим деловодника!

Додају ли се томе и неодређене (недокументоване) приче попут оне да су “у току децембра 1941. године и током целе 1942. Ми­хаиловићеви »лега­лизовани« четници похапсили и предали Нем­цима у разним кра­јевима Србије хиљаде присталица партизана које су Немци стре­љали у логорима на Бањици, Нишу, Ужицу, Чачку и другим ме­сти­ма, а поред тога сами четници су поубијали хиљаде присталица партизана, опљачкали многа села, батинали хиљаде људи, а вели­ки број жена и девојака из партизанских по­родица силовали”, онда је јасно колико су били вредни “докази” војног тужилаштва против Михаиловића и осталих.

Препоручљиво би било веровати ономе што пише у Хронологији, јер она заиста нуди задивљујући прецизне податке о “ратном” допри­н­о­су партизанских јединица. Тако, на пример, у ноћи 13/14. августа 1941, делови Космајског одреда демолирали су построје­ња каме­но­лома Црвени брег код Рипња и запленили 95 кила екс­плозива, 130 метара штапина и 342 каписле. На тридесетак места рушене су железничке пруге и мостови а на четрдесетак праваца кидане су ТТ линије (22. августа, између Земуна и железничке станице Земун-Поље, месни диверзанти посекли три, 28. августа два а 11/12. октобра двадесет два ТТ стуба). Од 7. јула (који се ра­чуна као дан устанка) па до 15 октобра 1941. године (за сто да­на, у вре­ме док су сукоби са немачким снагама били права реткост), пар­ти­зани су извели 97 напада на жандармеријске станице. Није познато да ли су се жандари једноставно предавали (можда су имали инструкцију да се уопште не упуштају у оружани сукоб са “другом страном”), тек – пише да је само у два случаја (19. и 28. јула) било жртава: први пут четири (4) рањена а други пут два (2) убијена жандарма.

У истом времену спаљено је 88 општинских, судских и пореских архива, еда би се остварило комунистичко обећање да ће по­сле рата сви бити једнаки, да после рата неће више бити пореза, да породица више неће бити потребна… Како то пише Michal Szaszkiewicz, Злочиначко убиство ђенерала Драже Михаиловића, 24. 2. 2005, – Balkanforum – Geschichte und Kultur, “устанак у Србији је био обичан пљачкашки поход на српског домаћина. Паљене су општинске књиге само зато да се не зна ко је власник које имо­вине… Црквене књиге су паљене да се не зна ко су родитељи а ко су им деца… Био је (то једини начин) да се уништи прошлост, да све почне од данас”.

По природи ствари, у партизанским окршајима са Немцима било је и уби­је­них и заробљених, некада мање а некада више, а наведено је да је, поред тек неко­ли­ко мање бројних одмазди, 21. окто­бра у Крагујевцу стрељано око седам хиљада (7.000) цивила, “као одмазда због претрпљених губитака у борбама против партиз­ана”. Уз податке да су 18. окто­б­ра “због претрпљених губита­ка у борба­ма за Краљево немачке власти по сопственом призна­њу, стрељале у Краљеву 1.736 мушк­а­раца и 16 жена, а до 20. октобра укупно “пре­ко 5000 људи од 18 до 60 година старости”, углавном цивила, ваља напоменути да за тај злочин није употребљен израз “одмазда”, односно казна за дело које су починили партизани у окршају са немачком војском.

Судијско покајање са закашњењем

У ноћи уочи свог упокојења, Мика Ђорђевић се исповедио своме судијском колеги и млађем пријатељу Милораду Тодоровићу (1941):

“Човече драги, потпалио сам и бацио у ломачу 11 знаменитих Срба… Овом црнилу ваља додати и 185 година робије са принудним радом и губитком свих грађанских и поли­тич­ких права које сам сручио на леђа Дражиним саоптуженицима… Док сам једанаест узастопних пу­та понављао ‘на смрт стрељањем’, орио се поклич одушевљења из бли­зу 30.000 писка­вих, оштрих, грубих и рескавих грла, од кога су подрх­тавали и небо и земља. Стресно сам узмицао пред тим хором, самом паклу прикладним, коме је недо­стајало још крви схватајући да је човек сам себи највећа злотвор­на звер… У таквом сабласном окружењу моји осуђеници на смрт ни­су схватали судбину трагике која их је задесила. Збијени изме­ђу до зуба наоружане страже и помахнитале гомиле спрем­не на линч у чији­м су се искривљеним физиономијама оцртавале искре смр­ти, пресуда мога Већа била им је благо помиловање.

Ђенерал Дража Михаиловић због кога је нова држава ставила у по­го­н сву своју расположиву казнену машинерију и преко ме­не организо­вала у сваком погледу прекретно суђење, био је у том часу, далеко од нас, негде у свом свету, тако смирен, у окол­но­сти­ма у којима је човек чо­веку безвредна ствар… Одлуку мога већа у којој су се преплитала смрт и роби­ја, саслушао је као да се ради о ко зна коме”.

Молбе за помиловање

У “великодушно” остављеном року, сви осуђеници на смрт (или њихови адвокати, свеједно) поднели су мол­бу за помиловање, а Милорад Тодоровић, и судија Ђорђевић, томе су, у књизи Судија смрти, посветили стране 164-167. Барем пре­ма ономе што је Дража потписао 15. јула, могло би се закључити да је тра­жио да му се “казна смрти стрељањем замени казном лише­ња сло­боде”, те да се та молба схвати као чин искреног покајања и уве­равања да ће “за време издржавања казне лишавања слобо­де, сво­ји­м преданим и пожртвованим радом уложити све да доприне­се ко­ристи нашој новој држави”.

Наредног јутра, судија Михајло-Мика Ђорђевић, зван и Ћора, појавио се у “својој” суд­ни­ци и на столу затекао “наслагане једна на другу, молбе за помилова­ње осуђених на смрт и њихових бранилаца”. Према сопственој ис­повести у предсмртном часу, “то је значило да је неко мом су­ђе­њу које је подразумевало право на жалбу, дао карактер преког су­да. Правнички изражено, моја пресуда је противно закону поста­ла правоснажна самим чином њеног потписивања и печатирања”.

Није судија Ђорђевић стигао ни да се добро промува по згра­ди у ко­јој је претходних тридесетак дана судовао, а пресрео га је, задихан, Миле Перуничић (1890-1961), секретар Президијума Народне скуп­шт­и­не, са налогом да од њега преузме све молбе за поми­ло­ва­ње. “Сутра ујутру, исти човек” (Перуничић) прекинуо је Судију у бријању “и издалека повикао: Прочитај ово и врати, у вели­кој сам журби”. И пре но што се снашао, у Ђорђе­ви­ћевим рука­ма нашао се преполовљени папир с Одлуком бр. 9647 од 16. јула 1946. године “да се молбе за по­ми­ловање осуђених на казну смрти стрељањем извршном пресудом Врхов­ног суда ФНРЈ – Војног већа и СУД бр. 1/46 од 15. јула 1946 године НЕ УВАЖЕ”.

Судији Ђорђевићу само је преостало да, истога дана, у име “свога” Већа, под бројем 1 СУД бр. 1/46, Пресуду и Одлуку достави Помоћнику министра унутрашњих послова “с молбом на закони поступак”.

Да осуђене постреља.

Извршење судске пресуде

Не може бити да при извршењу судске пресуде Дражи Михаиловићу и осталима није сачињаван за­писник, али у документацији коју је, у формату пдф, са тог су­ђе­ња објавио проф. др Миодраг Зечевић (Документа са суђења Дражи Михаиловићу – Библиотека www.znaci.net/0000160.htm), таквога списа нема. И та чињеница говори да је речени поступак био више иде­о­лошке него судске природе.

Поништена пресуда

Године 2006, Воји­слав Михаиловић (1951) из Београда, дипломирани правник, поли­ти­чар, поднео је захтев да се поништи пресуда којом је Војно веће Врхов­ног суда Федеративне Народне Републике Југославије осу­дило ње­говог деду Драгољуба-Дражу Михаиловића на казну смрти стре­љањем. Учинио је то на основу чланова 2. и 3. Закона о реха­би­ли­тацији (Службени гласник Републике Србије број 33 од 17. априла 2006), с позивом на члан 1. истог тог Закона који пропису­је да се “овим Законом уређује рехабилитација лица која су без судске или административне одлуке или судском или администра­тивном одлуком лишена из политичких или идеолошких разлога, живо­та, слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу овог Закона, а имала су пребивалиште на територији Србије”.

Полазећи од чињенице да је “мноштво људи убијено или на други начин кажњено без суђења или невино осуђено једино због тзв. класног припадништва или друкчијих политичких погледа и идеала од оних који су били проглашени једино дозвољеним и једино могућим”, захтев је ограничен “на доказивање да јегенерал Михаиловић лишен живота на основу судске одлуке из идеоло­шких и политичких разлога”.

Надлежни правосудни органи у Србији, да ли у страху да би им мртви Броз и живи брозовићи, ако устану, могли то узети за зло, пуних девет година отезали су да се изјасне о захтеву којим потомци Драгољу­ба-Драже Михаиловића траже да се поништи пресуда њиховом прет­ку. Тек 14. маја 2015. године, дало се Вишем суду у Београду да донесе и објави “решење којим је усвојен захтев за рехабилитацију Драже Михаиловића и утврђено да је одлука Врховног суда ФНРЈ – Војног већа… у делу који се односи на Дражу Михаиловића… ништава од тренутка њеног доношења, као и да су ништаве све њене правне последице”, због чега се “рехабилитовано лице Дража Михаиловић сматра неосуђиваним”.

Када се потписник ових редова (за књигу Заслужници и опаске, Нови Сад 2014, скоро целу годину пре одлуке Вишег суда у Б­е­ограду о рехабилитовању Драже Михаиловића) бавио пресудом Бошку Павловићу, једном од оних још двадесетак осуђених уз Дражу, изрекао је мишљење да би ко­рисно било да се захтев Дражиних потомака допуни предлогом да се поништи цео суд­ски процес службено назван “Су­ђење Драгољубу-Дражи Михаи­ло­ви­ћу и осталим колабора­ци­о­ни­стима за издају и ратне зло­чи­не почи­ње­не на простору Југо­славије за време рата (1941-1945)”. Ово утолико пре што је онај већ помињани Секуловић представљен као доктор правних наука, макар и заступао тезу да је процес вођен “на светском нивоу”, уз пуно поштовање важећих процесних правила, теоријски образлагао своје уверење да је “ово групно суђење неопходно посматрати у целини јер се не може рећи да је оно само у погледу Драже било монтирано а у погледу осталих коректно.

Не може, наравно, пошто идеологија не зна коректно, она уме само монтирано.

Аутор: Илија Петровић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!