Илија Петровић: Бугари за своје злочине траже извињење од Србије
Од жртве се тражи извињење
Текстић иза трију звездица писан је за Националну ТВ ИН4С, будући да је тамо објављен интервју који је Бугарску „натерао“ да од Србије тражи да се покаје што се по њој још увек прича о бугарским зверствима не само током Великог рата.
Како је Национална ТВ ИН4С одбила (или избегла) да ово објави, ваљда у страху да би је ширење било какве приче о бугарским злочинима над србским народом могло увести у „спор међународних размера, и шире“, овим се путем проширује листа потенцијалних читалаца.
***
Према писању бугарских медија, Драган Симеуновић, професор на Факултету политичких наука, изјавио је у једном интервјуу за Националну ТВ ИН4С да су „Бугари познати по зверствима које су чинили где год су крочили. Немци су убијали, а Бугари су се иживљавали. Имали су чак одред за силовања“.
Бугарска страна оцењује да су те изјаве „изразит пример употребе језика који шири мржњу и према Бугарској и Бугарима“, због чега је од Државе Србије затражила извињење.
Не разумем се у „дипломатска извињења“, али претпостављам да би се у једном таквом (не)могућем извињењу могли наћи и следећи редови:
Почетком 1915. године у Србији није било рата, али планови великих сила нису је могли заобићи. У том дипломатском надмудривању показало се да је бугарски интерес одлучујуће превагнуо на немачку страну, будући да су јој стављени у изглед сви крајеви источно од Мораве и делови србске Македоније. Бугарска је почетком септембра наредила мобилизацију својих снага, нешто касније Аустрија и Немачка кренуле су у заједнички рат против Србије, а на самој средини октобра прикључила им се и Бугарска.
Чак и у време док се размишљало о пробоју Солунског фронта, један њен енглески званичник изјављује у Парламенту да би боље било „придобити Бугарску територијалним понудама (на рачун Србије, наравно – ИП), него се упустити у ризик једне битке“.
А на два-три дана уочи пробоја, из Лондона је поручено да њихове снаге „неће ступити у борбу пре него Срби постигну успех. Ако напад пропадне, нећемо допустити да се ствари поправљају уз нашу помоћ“. Србска влада зазирала је тада и од неке друкчије савезничке „помоћи“ Србији, нарочито од опасности да Бугарима буде понуђен сепаратни мир на рачун србских територија.
Десетак дана по пробоју, Бугари су Д’Епереу, команданту савезничких снага, понудили да пређу на савезничку страну, уз једини услов да србске трупе не улазе у Бугарску. Тај услов био је постављен из страха да Срби не крену с одмаздом за злочине бугарског окупатора по Србској Земљи, за које се, као „благи узорак“ може узети извештај Василија Трбића, родом из Белог Брда поред Осека, истакнутог србског четника уочи и за време ослободилачких ратова 1912-1918, у коме пише о свом боравку током августа 1916. године у околини Скопља, Прилепа, Велеса, Кавадараца, Кичева, Тетова и Гостивара, а по задатку добијеном од србске Врховне команде и савезничке команде на Солунском фронту:
„У Прилепској, Велешкој и Кичевској околини убијено је преко 2000 душа, већином жена и деце. Читаве хајке дизале су се на незаштићен народ и убијали и пљачкали, безчастили све до 1. фебруара прошле године. Има више од хиљаду примера, где су бугарски војници силовали девојчице од 10 година старости и небројени примери, где су поједини командири чета батаљона, при уласку у село саопштавали војницима, да су те вечери све женске од 10 год па навише њихове, докле је војска у селу. Нисам наишао на један пример, да се неки бугарски официр одвајао и да је узимао народ у заштиту. У свим неваљалствима, сви су били солидарни“.
И навешћемо део оног о чему је сведочио др Арчибалд Рајс о бугарским злочинима у Врању, Сурдулици, Лесковцу, Топлици: „Непобитно се може доказати да није било убистава којима нису претходила мучења. Агонија жртава била је продужена и оне би завршавале у страховитим мукама… Међу убијеним Србима прво место заузимају свештеници“.
Генерал Франше д’Епере одбио је бугарску понуду за „промену заставе“, али кад је 29. септембра Бугарска потписала акт о капитулацији, овај њен једини услов био је прихваћен. У том тренутку, према Битољу и Грчкој кренуле су предуге колоне заробљених бугарских војника, а др Рајс могао је забележити: „Дивим се такту Срба. Војници који надгледају разоружање праве се да не виде побеђене“.
Огорчен на дојучерашње савезнике, немачки цар Карло телеграфисао је бугарском краљу Фердинанду, свом рођаку: „62 хиљаде српских војника одлучило је исход рата. Срамота!“
Због војно-дипломатских игара западних сила, Друга армија војводе Степе била је принуђена да десет дана искористи за присилни предах, а тада се и сазнало да ће морати да промени операцијски правац и што више се удаљи од бугарске територије.
А пре тога, да се прича не би премного ширила, десио се Топлички устанак за који се и у Србији између двају светских ратова добро се знало да је његову припрему била упућена и Команда савезничке војске на Солунском фронту, да је у устанку погинуло и на зверски начин побијено око 40.000 цивила свих узраста и да се кривице за све то не може ослободити ни србска Врховна команда; за званичне политичке и војне факторе у међуратној Србији био је то довољан разлог да се истина о устанку прећути и што пре преда забораву.
Ипак, најтеже последице по историјско памћење о Топличком устанку оставили су оновремени вођи „српске“ левице, новембра 1917. године извештавајући социјалистичку Интернационалу о званичним ставовима Српске социјалдемократске странке према стању у окупираној Србији. Проистицало је из тога списа да је службену политику бугарског окупатора према србском народу наметнула „реакционарна банда разбојника“ на власти, а да „бугарски народ“ са тим није имао везе. Истина, вођама србских социјалиста није било непознато да је Бугарска „невероватним системом насиља и методичном политиком истребљивања Срба“, припремала терен за своју превласт на Балкану, да је новоуспостављени бугарски поредак у окупираној Србији био далеко од икаквог права, морала и личних слобода, да би свако ко се изјасни као Србин одмах био оптужен за велеиздају и осуђен на смрт, да је употреба српског језика забрањена, да су српски учитељи и свештеници углавном побијени, да је велик број Срба, са циљем да се „из овог дела Србије удаље сви елементи способни да развију националну снагу“, депортован у Малу Азију и тамо масовно убијан…
Ако је већ тако, тешко да би се за Бугаре нашла иједна лепа реч. Знали су то и „српски“ социјалдемократи, те су, за сваки случај, свој извештај о бугарским злочинима над србским народом у Топлици почели големим правдањима истих тих злочина и „радосном вешћу“ да за почињене злочине нису криви бугарски војници. Напротив, „бугарски војник, а то ће рећи наоружани бугарски народ, произвео је на целокупно српско становништво, свуда где је дошао с њим у додир, добар утисак… Прост бугарски војник имао је симпатија за српски народ“, тако да се „дешавало веома често да су ови синови бугарског народа плакали… што је Србија упропашћена“. Био је то исти онај „наоружани бугарски народ“ који је окупирао Србију, који је омогућио успостављање бугарске управе и извео све оне злочине о којима је и иначе подробно писано у поменутом извештају.
Иако вођама србских социјалиста „није било познато“ како је до устанка дошло, они су се својски потрудили да „наоружани бугарски народ“ представе као дечји вртић и да за све бугарске злочине окриве „српске заверенике“ који су успели да умакну симпатичној и плачној“ бугарској власти. Својим „завереницима“ народ се није могао супротставити, тако да се мора сматрати „нормалним“ што су окупатори „ове јадне људе казнили смрћу… Око 20.000 Срба убијено је под тим изговором, од којих је највише 3.000 збиља учествовало у устанку… Хиљаде жена и деце интернирани су, а други побацани у затворе. Тридесет и шест села око Лесковца потпуно је истребљено“. А кад је већ кривица тако подељена, и стварни број србских жртава морао је бити преполовљен, будући да је преузет из бугарских окупаторских извора; и једнима и другима био је основни циљ да се бугарски злочиначки учинак у Србији максимално смањи.
На крају, макар не и као споредно, марта 2018. године, Председника Републике Србије подсетио сам „да су Бугари пре непуних четрдесет година на Београдском сајму књига излагали карту која је западну бугарску границу смештала на Великој Морави“.
Аутор: Илија Петровић
