Ilija Petrović: Bjež’ od Crne Gore njegoševske

Predislovije

U danima koji su prethodili lokalnim izborima u Nikšiću – zakazanim za 14. mart 2021 -, mogla se, kao svojevrsna suprotnost trodecenijskoj vlasti u Crnoj Gori, čuti i sintagma „njegoševska Crna Gora“. Uoči izbornog dana, taj izraz upotrebio je i Vladimir Božović, srbski ambasador prognan otud, s tim što mu je dodao i kovanicu „svetopetrovićka“.

Kao suprotnost tim izrazima, sasvim nenamerno bavila se pošira verzija ovoga tekstića, pisana sredinom jeseni 2008, u vidu pri­loga za nau­č­ni skup o Nje­gošu, Petru Drugom Petroviću (1813-1851), najavljen u Matici srbskoj za 20-21. mart naredne godine. Rečeni prilog počinjao je pasusom koji je kazivao da bi pri vredno­va­nju ne­kog knji­žev­nog dela i njegovog filosofskog, misaonog, morali­sti­č­kog, obrazovnog i vaspitnog sklopa uputno bilo uzeti u o­b­zir, barem u naznakama, i auto­rov ljudski lik, a na samom kraju našlo se naivno pitanje da li bi onaj valjda najciti­ra­niji dvostih iz Gorskog vijenca („Kome zako­n leži u topuzu / tra­govi mu smrde nečovještvom“) tre­balo smatrati podalekim uvo­dom u Vladičino po­kajanje i „predsmr­t­no pomirenjem sa Hristom“.

Prvih dana marta 2009. godine sačinjen je program pomenutog naučnog skupa, a u tom programu, kao što je protokol „zvanične“ strane i nalagao, ovoga teksta nije bilo. Naime, naučni skup o Njegošu bio je pozivne prirode, što znači da su na njemu mogli uče­stvovati sa­mo posvećeni, oni kojima je za skup upućen zvaničan po­ziv, a koji su ra­ni­je, ko zna kad i kako, stekli isključivo pravo da o Nje­gošu znaju sve ili bar ponešto.

Desetak dana pošto se saznalo za tu „pozivnu“ pojedinost, 16. marta, a ce­neći da tema kojom se rad bavi zaslužuje pažnju, taj tekst ponuđen je Zborniku Matice srpske za istoriju. Kako se do poslednjeg dana decembra nije saznalo po kojim me­ri­lima Mati­ca srbska prihvata ili od­bacuje srbske teme, potpis­nik ovih redaka do­go­vo­rio se sa samim so­bom da tekst, unekoliko prilago­đen, i u uverenju da neće remetiti zami­šljenu ce­linu, smesti u svoju knji­žicu „Crnogorska pohara Kuča“, Podgorica 2010, kao posebno poglavlje pod naslovom „Kuči i vladika Rade“. Tamo su još uvršteni i pogledi nekolicine tumača Njegoševih stavova prema Kučima, jednom od srbskih Sedmoro Brda u sastavu današnje Crne Gore, kao i Presuda Vukiću Popovu Petroviću, Kuču.

Godine 2013, pošto se pročulo da mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije (Radović, 1938-2020) kani da svog podalekog prethodnika na cetinjskom mitropolijskom tronu proglasi za svetitelja, tekst je 9. maja izdvojen iz knjige i, pod naslovom „Svetac ili zlikovac“, poslat sajtu „Vaseljenska televizija“; tamo je, počev od narednog dana, objavljen u tri dela.

U nedelju 19. maja, objavljeno je saopštenje Mitropolije crnogorsko-primorske da je, svečanim liturgijskim unošenjem ikone svetoga Petra Drugog Petrovića Njegoša u Cetinjski manastir, taj datum ustanovljen za praznovanje novog svetitelja Crkve Božje, pod svetačkim imenom „Lovćenski tajnovidac“.

Ipak, Sveti arhijerejski sabor Srbske pravoslavne crkve, na svom zasedanju održanom 21-22. maja 2013. godine, nije ni razmatrao predlog za Njegoševu kanonizaciju, pošto je „inicijativa povučena iz procedure“; kako i zašto, nije rečeno.

Knjaževske „istine“

Knjaz Danilo Stankov Petrović Njegoš (1826-1860), vladar crnogorski posle vladike Rada, pričao je o Kučima kao o izdajnicima, a možda nije ni znao da su Kuči „umjeli sačuvati svoju slobodu u najteža vremena i kad im je granica s Turskom bila do Ribnice i dovrh Doljana… Prve vojvode, od Drekala do Perute (Radonjina Petrovića), nijesu bili gospodari narodu, no sluge bez plate i učitelji narodni. Nigdje se ne može opaziti da je vojvoda Drekalovića uzeo pare od naroda za svoj trud i trošak, osim ako su mu druge države što davale… kao što su… vojvodama Petrovićima davali ruski carevi i carice u ime plate. No po svemu se vidi da su oni te pare za narod upotrebljavali, a ne sami trošili, jer su se istim parama crkve gradile u Kučima… U narodu se nigdje ne čuje i vidi traga od bogatstva Petrovića, a što su za narod činili to im se čulo i vidjelo“ (Marko Miljanov Popović, Pleme Kuči u narodnoj priči i pjesmi, Sabrana djela – Kritičko izdanje, Titograd/Podgorica 1989, 282-283).

I možda Danilo nije znao da su u vreme „najsjajnije kučke prošlosti“, Kuči „prijateljski pomagali Crnoj Gori u njenom srećnom ratu protiv Turaka 1756. godine, a posle su i sa Šćepanom Malim bili u savezu“, zbog čega su ih Turci u dva maha napadali velikom vojnom silom.

Jovan Erdeljanović (1874-1944), etnolog, piše da je početkom 19. veka „među Kučima bilo u to vreme ljudi, koji su radili i na sjedinjenju Kuča sa Crnom Gorom i radi toga išli najpre vladici Svetom Petru I a posle i Petru II… Ali… red, koji je hteo vladika Petar II zavesti, osobito plaćanje danka, naiđe među Kučima na veliki otpor. Zbog toga od sjedinjenja zaista ne bi ništa“ (J. Erdeljanović, Kuči pleme u Crnoj Gori, Srpski etnografski zbornik knjiga 8, Beograd 1907, 64-65).

Krajem dvadesetih godina 19. veka, od kuge je u Podgorici umrlo podosta turskog življa, ali ne toliko da nije imao ko oružjem sačekati Kuče i Pipere koji su zajedno krenuli u varoš da otud uzmu ono što je iza te pošasti, po kučkoj i piperskoj računici, ostalo bez vlasnika. Turci su, dakle, spremno dočekali nezvane goste, lako ih razbili i proterali (vratili) u Brda.

Taj kučki i piperski pokušaj podstakao je vladiku Rada, Petra II Petrovića Njegoša, da tadašnjem kučkom predvodniku Vukuću Popovu Petroviću predloži sjedinjenje Kuča sa Crnom Gorom, „pa da se zajedno bijemo s Turcima“. Vukić nije tome protivrečio („ne mogu Kuči iskraj Arbanije ići okolo svih Brda i Crne Gore na Kotor ni same soli da donesu, a kamoli sve drugo što im treba“), ali je to uslovio ponudom da „udarimo na Podgoricu, tada ću ti dovesti Kuče da ih sjedinimo s Crnom Gorom, i ti da si nam poglavar’.

Stanko Stijepov Petrović (1790-1852), otac budućega knjaza Danila, „kao mudar čovjek predviđao je da od toga posla ne može ništa biti. On je govorio Vukiću Popovu i vladici Radu: ‘Prođi se ti, Vukiću, našega Rada i jedinstva s njim i udarca na Podgoricu. Što će vam Podgorica? I da je osvojite, opet će vam je Turci uzeti, ne možete je zadržati… No se pribij, ti, Vukiću, u onaj krš i čuvaj ono malo Kuča da ti ih Turci ne zdrobe, a Rade neka čuva ovo malo Crne Gore, pa ako carevini turskoj pođe po zlu s druge strane, da iznemogne od drugih careva, tek onda mi da otvorimo oči i da počnemo raditi za jedinstvo. I nemojte vi, kao sveti Petar (Cetinjski, Petar I Petrović Njegoš, 1748-1784-1830 – IP), mamiti sebe nekom nadom gdje je nema. On hoćaše da sjedini Kuče i Crnu Goru, a ne mogaše ni na Cetinju suditi, no mu često Cetinjani lomljahu pokrivač od kuće nad glavom, a on ništa drugo ne može, no samo da plače. I po njemu i po vama vidim, i dobra prilika da vam se pokaže ne biste je umjeli Srpstvu na korist upotrijebiti, a kamoli sad, kad nikakve prilike nemate“ (Marko Miljanov, Navedeni rad, 229-230).

Stanko Stijepov imao je na umu pokušaj svetoga Petra Cetinjskog da se s kučkim vojvodom Čubrom Petrovim Popovićem i još nekim kučkim glavarima dogovori o sjedinjavanju Kuča sa Crnom Gorom. On je od Kuča zatražio „da mu dadnu riječ, da ne idu u Turaka, no da idu k njemu“. Na njegovu ponudu odgovorili su potvrdno svi osim Novaka Martinova Popovića koji je bez uvijanja rekao: „Sveti vladiko, ako mi ne dođe muka na narod kučki od Turaka, nikad Turcima ići neću; ako mi dođe muka i vidim da će mi propasti narod kučki, otići ću k Turcima, pa da ću glavom poginuti od tebe ili od Turaka“.

Nezadovoljan onim što je čuo, sveti Petar je prokleo sve članove deputacije, iako je „nesmisleno bilo i od svetoga Petra i od Kuča, što su htjeli da sjedine Kuče i Crnu Goru, jer on nije mogao u red dovesti Brda koja su bila blizu Crne Gore: Bjelopavliće, Pipere, Pješivce i druge. Nije ni Crnu Goru doveo u red, no su mu se po istome Cetinju tukla plemena: Cetinjani, Bajice i Donjokrajci, Dobrljani i Ceklinjani“. Toliko je nevolja imao smirujući ih, da se u narodu pričalo kako su svetoga Petra „posvetili nevaljalstvo i muke koje su mu zadavali Crnogorci, radeći on narodu dobro, a njemu narod vraćajući zlom“ (Isto, 230).

Napad na Podgoricu

U vreme dok se na srbskoj strani razmišljalo o napadu na Podgoricu, turski vojni planovi okrenuli su se prema Maloj Aziji. Procenjujući da bi to mogao biti prikladan trenutak za ostvarenje zamišljenog pohoda, vladika Rade pozvao je na Cetinje kučke, piperske i bjelopavlićke glavare i predložio im da zajedno udare na Podgoricu. Da bi mu se plan mogao ostvariti, najviše bi morali „zaleći“ Kuči i Piperi. Vojvoda Vukić Popov baš i nije bio voljan da tek tako zarati protiv podgoričkih Turaka bojeći se da bi Turci, ako napad ne uspe, mogli Kučima zabraniti da ulaze u podgorički pazar. Zbog toga, tražio je da se napad pripremi tako „da se Podgorica mora zauzeti po svaku cijenu“ (Jagoš Jovanović, Stvaranje crnogorske države i razvoj crnogorske nacionalnosti, Cetinje 1948, 211).

Bez obzira na svoju mudrost i umerenost, ili možda baš zbog toga, Stanko Stijepov nije mogao odvratiti vladiku Rada od njegove namere, te februara 1832. godine Crnogorci udare na Podgoricu očekujući pomoć od Hota i od Kuča. Kad je napad počeo, pokazalo se da nije sve najbolje pripremljeno, tako da su se Turci lako odbranili: Hoti ne dođoše, a Vukić Popov, pošto je sa kučke strane, od Doljana, video da se napad ne odvija kako se očekivalo, predloži crnogorskom komandantu Ivanu Ivanoviću koji je u međuvremenu napao na Zetu, da se povuče. Da li zbog Ivanovićeve drukčije procene vojnih prilika, ili je uredno povlačenje bilo nemoguće, nastavljeno je s okršajima: crnogorskoj strani priključili su se i Brđani i Zatrepčani, ali je turska vojska bila uspešnija, te srbsku „vojsku svu rastjeraju od Podgorice“ (Marko Miljanov, Navedeni rad, 231).

Posle, da bi se kako-tako sačuvao obraz vladici Radu i da bi se sramota za poraz prebacila na Brđane, proturena je priča da se to desilo jer su Turci, navodno, „uspjeli da potplate nekoliko glavara koji su i dotada bili u turskoj službi“ (J. Jovanović, Navedeni rad, 212).

O Vladičinu napadu na Podgoricu, ruski konzul u Dubrovniku Jeremija Gagić (1783-1859) obavestio je svog ministra spoljnih poslova u Peterburgu:

„Koncem minuloga februara (1832) Crnogorci su opet pokušali da zauzmu Podgoricu i da prisajedine Crnoj Gori Zetu… ali poslije osam dana iznenada noću ostaviše Podgoricu i pri njoj jedan top; sramno i stidno, bez nužde, povukli su se u svoje granice, predavši osveti turskoj pobunjene i ustale protiv njih zetske i albanske hrišćane, čije sveštenike i starešine Turci nemilosrdno istrebljuju“ (Dušan D. Vuksan, Pohod vladike Rada na Podgoricu, Zapisi, časopis za nauku i književnost, Cetinje, 1930, knjiga VI sveska 5 – maj 1930, 282).

Eto čega su se Kuči zaista s razlogom pribojavali ako omane „bratstvo po oružju“ sa Crnogorcima; Crnogorci se lako mogu povući „u svoje granice“, a oni, Kuči, bez ikakve i ičije pomoći, tada ostaju na milost i nemilost turskoj sili.

Podrazumeva se da u papirima vladike Rada nema nikakvog traga o ovom promašaju pod Podgoricom jer je Vladici, po prirodi stvari, odgovaralo da se njegova vojnička nesposobnost sasvim prikrije. To se najlakše moglo učiniti prebacivanjem odgovornosti na druge, u ovom slučaju na Brđane, pre svega na Kuče.

Kuči i Crna Gora

Ne baveći se pitanjem da li su se, kada i na koji način Kuči „pridružili“ Crnoj Gori, Marko ov Popović (1833-1901) samo kaže da su oni, Kuči, pošli kod vladike Rada da im postavi sud. Taj sud zvali su „gvardija“ i kapetani. Jedan od kapetana bio je Vukić Popov Petrović, „a u gvardiju je izabrano 50 Kuča, koji su pod platom određeni da kupe danak i nose vladici. Kad su počeli danak kupiti, narod se zbunio i začudio, govoreći: ‘Kakav harač tražite, hoćete kao Turci?’ Glavari su dokazivali narodu: ‘Nije to harač kao Turci što traže, no ovo dajemo našoj crkvi i vladici’. I tako ovih pedeset gvardija nijesu mogli skupiti danak od naroda, i morali su pridati na istu platu još 50 gvardija, ne bi li narod doveli u red i pokupili danak, ali nijesu mogli, no su pridavali po pedeset i pedeset do dvije stotine. Tada su počeli kupiti i grabiti danak kao na silu. Danka je bilo određeno talir na imućniju kuću, a na siromašniju pola talira. Budući da tada nije bilo para, morali su stoku kupiti; za talir su uzimali trećaka ovčjega ili kozjeg, a za pola talira dvisca, to jest brava od dvije godine i od tri.

…Glavari kučki, videći da im narod ne daje danak, prizovu i glavare crnogorske… da im pomognu da jedne godine kupe danak… Narod je jedva to i čekao, skupi se i rastjera glavare, i oni se nijesu vraćali ni te ni naredne godine. Narod se kučki zbunio opet, da se pokolje među sobom… Kuči se podijeliše, neko u Skadar, a neko na Cetinje… Uskipjelo sve… no Vukić je branio i stišavao, dok je on bio živ, da se ne pokolju… No Vukić Popov, u to vrijeme jedina uzdanica kučka, pogibe, i to na grozan način. Ubiše ga sve kumovi i pobratimi njegovi, koji primiše za to pare od vladike Rada. (Ljubomir Kovačević – 1848-1918 – jedno vreme glavni sekretar Srbske kraljevske akademije, kaže da je čuo od Toma Oraovca Perišića -1853-1939 -, književnika i publiciste, da se Vukić grdno zamerio vladici zbog neuspešne opsade Podgorice. Ubice Vukićeve bili su: dva Popovića, dva Ivanovića, kaluđer Mojsije sa Duge, manastira u dolini Morače, blizu Bioča, i Nikola Đakovac – IP). Za Bracana Ivanovića manje se znalo no za te druge, ali mene je uvjerio pop Mašan Mijušković iz Pješivaca, koji je donio pare vladičine na Dugu i tu čekao da Vukić pogine, pa da podijeli ubicama pare, kao što je i učinio. Kad je Vukić poginuo, pop Mašan je dao Bracanu Đurovu 100 talira kao četvrtome drugu“ (Marko Miljanov, Navedeni rad, 238-239).

U Kučima se moglo čuti da su Vukića ubili Veko Becić iz Piera i „neki kaluđer iz Ćelije Piperske“; ne zna se kako je nastala ta priča, a lako je moguće da je taj „neki kaluđer“ istovetan s kaluđerom Mojsijom iz Duge.

To isto čitamo i kod Vuksana, koji se osvrće na pisanje izvesnog St. Petrovića, Kuča, o Vukićevoj pogibiji: „Vukića su – kaže St. Petrović – po naređenju Vladike Rada ‘ubili sjekirom u glavu’ Veko Becić Piper i ‘neki kaluđer iz Ćelije Piperske’ – kome za čudo ‘savremenici i saučesnici ne pamte ni ime!’ Tako legenda, ma ja ipak ne vjerujem, da je Vladika Rade odsjekao rusu glavu Vukiću Popovu Petroviću Kuču, kad je on već uspio da spali jedan dio Podgorice, čime je pokrio, bar donekle, Vladičin poraz“ (D. D. Vuksan, Navedeni rad, knjiga DŽII, sveska 4 – april 1933, 202).

A Marko nastavlja da „poslije Vukića nije imao ko stati na put nikakvome zlu, no su ga Kuči po svojoj volji činili sami sebi… Na isti način kao Vukić pogibe docnije Džudžo Radonjin. Ubiše ga Boro Bakočević i Miloš Dmitrov, koji su ga pozvali da im krsti dijete, i tako ga na kumstvo prevariše i ubiše sjekirom u glavu, pa utekoše kod vladike. Džudžo nije bio vojskovođa kao Vukić, ali je bio pravičan glavar, te stoga ga narod zvao ‘siromašna majka’. Narod je proklinjao ubice Vukićeve i Džudžove, i Bog ih je žestoko kaznio“ (Marko Miljanov, Navedeni rad, 238-240).

Podrobnije je o Njegoševim odnosima prema Kučima pisao istoričar Tomica Nikčević (1922-1982), a sve u sklopu svoje osnovne teze da je krajem tridesetih godina 19. veka došlo do „političke diferencijacije“ u Piperima, Bjelopavlićima, Ceklinu, Crmnici i Kučima, što uključuje postojanje „proturskih elemenata“ u tim krajevima. Pošto se uzgredno pozabavio pobunom u Piperima i Crmnici (marta 1839), okrenuo se „veoma jakom uticaju“ koje su „proturske političke snage u Kučima imale početkom četrdesetih godina“. Već iz podatka da se u tim „snagama“ nalazio „priličan broj uglednijih Kuča“, a da su ih predvodili Vukić Popov Petrović i Džudžo Radonjin Prelević, lako se može zaključiti da je podela na „proturske“ i „procetinjske“ snage i u Crnoj Gori i u Brdima pravljena smišljeno i ciljno: sa društvene i ratne pozornice trebalo je ukloniti ugledne plemenske vođe, iz porodica koje su svoj ugled sticale viševekovnom borbom protiv Turaka, a na njihovo mesto dovesti „nove majstore“, osobe spremne da udvorički podrže sve postupke cetinjskih gospodara.

Baš kao što to svedoče pop Vuk Popović (1806-1875), Rišnjanin, da Danilovih više hiljada Crnogoraca tokom Crnogorske pohare Kuča „opale i porobe mnoge pobolje kuće (viđenije – IP), ne gledajući ni na rod ni na godine (Vukova prepiska, knjiga sedma, Beograd 1913, pismo 92, 293), i vojvoda Simo Popović (1844-1921), jedno vreme i crnogorski ministar prosvete, da je „knjaz Nikola, po smrti očevoj, produžio vladati u tome pravcu i kod njega se otvoreno razvila težnja: da stare, zaslužne kuće crnogorske uništi, kako bi nestalo pomisli, da ima njihovih zasluga u postanju nove Crne Gore i dinastije, a da podigne nove, koje će mu za to biti obavezne i blagodarne, a neće se moći pozivati na zasluge svojih starih“ (Vojvoda Simo Popović, Memoari, Cetinje 1995, 455).

Osnovna Nikčevićeva teza glasi da se politička borba između navodno proturskih i navodno procetinjskih snaga vodila „oko pitanja prisajedinjenja Kuča Crnoj Gori“. Pri tome, kako to on tumači, „početkom 1840 godine… kučke proturske snage su, pod rukovodstvom Vukića Popova, organizovale pobunu s namjerom da potpuno unište organe centralne crnogorske vlasti“, ali je, kaže, pobuna brzo ugušena, tako što je „Praviteljstvujušči senat kao vrhovni sud osudio Vukića Popova na smrt, a ostale njegove pristalice i učesnike pobune na novčane kazne. Kasnije je po nagovoru Petra II, izvršeno ubistvo i drugog organizatora pobune Džudža Radonjina“ (Tomica Nikčević, Političke struje u Crnoj Gori u procesu stvaranja države u XIX vijeku (otpor stvaranju države), Cetinje 1958, 133-134).

Iz ovih nekoliko ideologizovanih Nikčevićevih reči izbija na površinu istina da je presuda Praviteljstvujuščeg senata bila ne samo pokriće za ubistvo Vukića Popova, nego i Njegoševo pravdanje sopstvenih zločina, budući da Nikčević i ne prikriva da su i Vukić Popov i Džudžo Radonjin ubijeni „po nagovoru Petra II“.

Najvećim delom, ta presuda glasila je:

„25. marta 1840. Da se zna i da je vjerovati ova danas učinjena sentencija pred gospodarom i svakijem pravijem sudom đe bi od potrebe bilo prikazati a to kako se dogodi među Kučima buna i svoj toj buni bi uzrok Vukić Popov i njegov brat Radonja Simonov (koji su) rerubulaciju (možda: republiku – IP) htjeli u svom otačestvu. I oni isti dvojica imali su više družine s njima za učiniti zlo među cijelom nahijom Kučkom. I tako, kada je Vrhovni Sud ovo zlo njigovo razumio, tako mi Praviteljstvo Crnogorsko i Brdsko osudismo Vukića Popova na smrt za njegovo zlo djelo. I tako mu bi smrt po zapovijedi Vrhovnog Suda. I sudimo da više za Vukića Popova pogovora nije. I koji bi se našao te bi za Vukića progovorijo, sudimo da se ima izgubiti kao i Vukić… A sudimo Radonju Simonova (navrnđeda ovog potpisnika – IP) sa zločincima globe da daju: prvo, osjekosmo globe na Radonju Simonova… a on je zamiritao (zaslužio) da mu nije ni kuće u državu Vrhovnoga Suda, no opet se Vrhovni Sud smilovao na njegovu starost, zato uzima samo 100 talijera globe u gotovoj aspri (u novcu – IP). Također sudimo za druge zločince (dvanaestoricu njih – IP)… koji su prije smrti Vukićeve došli i poklonili se, da dadu oba globe sudu 15 talijera“ (prema T. Nikčević, Navedeni rad, 134).

Što nesumnjivo znači da je Vukić Popov prvo ubijen, pa je naknadno donesena smrtna presuda jer su na novčanu globu osuđena ona dvanaestorica Kuča „koji su prije smrti Vukićeve došli i poklonili se“ vladici Petru Drugom. Isto tako treba tumačiti i rečenicu iz presude „da više za Vukića Popova pogovora nije“, pošto je on već bio ubijen.

Ono što u Nikčevićevom tumačenju crnogorsko-kučkih odnosa može biti posebno zanimljivo, jeste navod da je pomenutim ubistvima „samo privremeno savladan otpor proturskih snaga u Kučima“, iz čega izvlači jasan zaključak da „pripojenje Kuča Crnoj Gori u to vrijeme nijesu dozvoljavali objektivni privredni i politički uslovi, iako je to za centralnu crnogorsku vlast bilo potrebno“, zbog čega „ni uticaj proturskih političkih elemenata u Kučima, kao i u nekim drugim pograničnim mjestima, nije bilo mogućno uništiti“.

Pišući o „politici punog jedinstva sa Crnom Gorom“, „separatističkim tendencijama u Kučima“, „organizovanijem i energičnijem suprotstavljanju centralizmu Petra II“, „nepostojanju teritorijalne zajednice“ Crne Gore i Kuča, kaznama koje je zbog navodnog održavanja „veza sa skadarskim vezirom i turskim vlastima uopšte, posebno od strane glavara iz graničnih područja zemlje… izricao i sam vladika, pri čemu je bio neretko strog“ , istoričar Đoko Pejović (1914-1983) do kraja štiti „državničke“ zločine crnogorskih duhovnih i svetovnih gospodara, iako je potpuno svestan istine da „na povode i vidove otpora politici centralne vlasti u Kučima svakako treba donekle drukčije gledati nego na njegove osnovne uzroke i oblike izražavanja u drugim krajevima“. Bilo je, dakle, i u drugim krajevima pokreta koji su „slabili snage jedinstva zemlje i organizaciju vlasti u njoj, i to u vrijeme kada je to za njen položaj u unutrašnjim spoljnopolitičkim odnosima imalo presudnu važnost“, ali ni prema kome kao prema Kučima nisu crnogorski gospodari i „njihovi“ postupali sa tolikom mržnjom i oduševljenim zločinjenjem (Đ. D. Pejović, Crna Gora u doba Petra I i Petra II, Beograd 1981, 112).

Kučki otpor politici Petra Drugog prema ovom plemenu nije time likvidiran. „I sredinom 1842. godine Kuči su se uglavnom držali na rastojanju od centralne vlasti Crne Gore i Brda, iz kojih su im upućivani pozivi da se ‘ne odbijaju od svoje vjere i od svoje braće’, a vladika Rade im je poručivao da ‘ne htjeste li vi k mene doći, a vi ćete opet ako Bog da i po ružnom’. Savjetovano im je da se uz njihovu pomoć uspostavi sud u Kučima, bez koga oni ne mogu biti u stanju da rješavaju mnoge međusobne razmirice, koje su samo njihovi zajednički neprijatelji (Turci) mogli najviše da iskoriste. Podmićivanjem i zabranama služenja podgoričkim pazarom, i onoliko koliko je to ranije moglo biti, ovi su i dalje neprekidno bili u mogućnosti da u nekom smislu postojeće političko jedinstvo Kuča sa Crnom Gorom dovodi u pitanje“ (Đ. D. Pejović, Isto, 168-169).

Mimo pesme i vladičanstva

Ovde se vladika Rade, Petar Drugi, više puta pominje kao naručilac pojedinih zlodela, a Marko Miljanov piše da se „u narodu računa da je vladika Rade… bez razloga i na grozan način… pobio osamdeset trojicu biranih ljudi, Brđana, Crnogoraca i Primoraca. Najprije se Kučima predstavljalo da onaj koji ne bi učinio sve što mu vladika reče, da će Božja kazna pasti na njega, i da će ga vladika prokleti, kao što je sveti Petar (Cetinjski) proklinjao… jer u to je vrijeme narod i kaluđere i popove smatrao svecima, a kamo li ne vladike. No pošto Kuči vidješe kako se Bog razgnjevi na poslušnike vladičine i ubice Vukićeve i Džudžove, uvjeriše se da nije Bogu ugodno sve ono što vladika reče. Stoga ne pomogoše vladici pare koje je davao da se ubije vojvoda Tomo Petrov Popović, čije su junaštvo opjevale gusle srpske i pjesme arbanaške i mnogi drugi“ jer posle pogibije Vukićeve i Džudžove, „teško da mogaše vladika naći kojega Kuča da mu nekoga ubije za pare“ (Marko Miljanov, Navedeni rad, 240, 374)

O vladici Radu može se ponešto pročitati i kod istoričara Branka Pavićevića (1922-2012), u studiji o knjazu Danilu, u odeljku koji se bavi drugim dolaskom ruskoga diplomate Jegora Kovaljevskog (1809-1868) u Crnu Goru, krajem marta/početkom aprila 1854. godine.

Kovaljevski se sa Crnogorcima prvi put sreo s proleća 1838. godine, kada je, za vreme svog boravka na Cetinju „imao prilike da čuje mišljenje istaknutih prvaka Crne Gore o Njegošu, njegovoj naravi i sklonostima, njegovim metodama upravljanja i načinu obračuna sa onima koji nijesu poštovali njegovu volju. Vladiku su optuživali neki njegovi saradnici za prijeku narav, za žestoke obračune sa svim licima koja se nijesu pokoravala njegovoj volji i shvatanjima. Dešavalo se… da su za Vladičine vladavine mnogi ljudi kažnjeni najstrožim kaznama samo (zbog toga) što se u njih posumnjalo da bi mogli napraviti nešto što nije bilo u skladu sa njegovom voljom. Za vrijeme njegove ‘stroge vlade’ pobjeglo je mnogo lica iz Crne Gore na tursku teritoriju, gdje su, po pravilu, nailazili na dobar prijem kod turskih vlasti, spremnih da od crnogorskih izbjeglica stvaraju lične neprijatelje Vladičine i velike protivnike njegove politike. Da bi na neki način spriječio ovakva nastojanja turskih vlasti, Vladika je pribjegao ‘zavjereničkom metodama’, pa je po Crnoj Gori i drugdje tražio lica da organizuju ubistva takvih protivnika, ne žaleći sredstva za takve svrhe. Tako je u Crnoj Gori bilo stvoreno ‘suvereno uvjerenje da se od kazne Vladičine ne može sakriti’, pa se stoga svako bez roptanja pokoravao“ (Br. Pavićević, Knjaz Danilo Petrović Njegoš : Knjaz crnogorski i brdski 1851-1860, Beograd 1990, 54).

Kovaljevskom, svakako, nije bilo teško uočiti da je iza mnogih priča koje je čuo o Petru Drugom bilo ne samo sujete onih koji su o njemu „znali sve ili ponešto“, očekujući da bi im ruski poslanik mogao pomoći da napreduju u nekakvoj plemenskoj ili crnogorskoj hijerarhiji, već i zluradosti. Isto tako, on je mogao zaključiti da je u svemu moralo biti i neke istine, utoliko pre što je i njemu samom bilo jasno da Vladičini pesnički „poslovi“ nisu uzimali toliko vremena da bi državne poslove prepustio stihiji, i što je vrlo lako zapazio da je crkveni život u Crnoj Gori bio skoro zamro, da su crkve potpuno zapuštene, da u nekim crkvama jedva da postoji po jedna ili dve ikone i da se cetinjska mitropolija „nalazi u žalosnom stanju“ (Isto, 54-55).

Uz ovo poslednje moglo bi se dodati, s velikom sigurnošću, da su na nedovoljnu Vladičinu zainteresovanost za sopstvenu „osnovnu delatnost“ uticala i neka lica iz masonskih krugova: najraniji uticaj „u tom smislu“ ostvario je Simo Milutinović Sarajlija, mason od 1826, Njegošev učitelj od 1827. do 1830. godine i, istovremeno, sekretar vladike Petra I; Njegoš je među masonima iz Kotora imao mnogo prisnih prijatelja, a bilo je masona i među prijateljima koje je imao u Trstu; zagonetni i tajanstveni Njegošev učitelj francuskog jezika Antib Žom, mason, toliko je uticao na svog učenika (1838-1839) da austrijski policijski dokumenti opisuju Žoma „kao demona koji inspiriše Njegoševe postupke i odvraća ga od vere i zvaničnog pravoslavlja“; na Žomov izbor odlučujuće je uticao Andre Levaser, francuski konzul u Trstu, mason, s kojim se Njegoš poznavao odranije; godine 1847. upoznao se i sprijateljio s italijanskim književnikom Nikolom Tomazeom, masonom; za Luja Volfa, Njegoševog francuskog prijatelja iz Trsta, tamošnjeg vodećeg masona, jedna austrijska policijska beleška od 1. aprila 1850. godine kazuje da se radi o „komunističkom šefu socijalističke, demokratske i republikanske unije koja je nedavno osnovana u Americi“ (Zoran D. Nenezić, Masoni u Jugoslaviji 1764-1999, knjiga I, Beogrrad 1999, 202-204, lat; Svetovid, Centralni list za prosvetu, novosti, trgovinu i modu, Beč/Austrija, brojevi 19. od 14. maja i 39. od 5. septembra 1850); i tako dalje.

Svi oni, od reda masoni, „uziđivali“ su, neko manje a neko više, u Njegoševo duhovno biće ponešto od deizma (učenja po kome Bog jeste stvorio svet ali u daljem postojanju nema sa svetom nikakve veze, pošto se sve dešava po zakonima prirode), antiklerikalizma (zalaganja da se sveštenstvo istisne iz javnog života), teorije prirodnog prava (učenja po kome je svaki čovek slobodan da za očuvanje prirode i života upotrebi svoju snagu po svojoj volji, da čovek ima neograničeno pravo na sve što može postići, te da je čovekova sloboda ograničena jedino snagom) i racionalističkog prosuđivanja života (filosofijskog pravca koji sve teorijske i praktične probleme rešava sa gledišta razuma i mišljenja, a zanemaruje sve ono što je iskustveno i istorijski već ostvareno, kao i sve što je iznad i izvan razuma)…

Znajući (ili ne znajući) sve to, mitropolit crnogorsko-primorski i skenderijski Amfilohije prihvata da „nije čudo što je bilo tumača Njegoša čak kao ateiste ili panteiste, kosmičkog revolucionara i sl.“, a sve zbog toga što „njegovu upitanost i krik pred tajnom, kao i skamenjenost pred ‘grdnim sudilištem’ ovoga svijeta, njegovu slobodu u traganju za istinom – mnogi pretvaraju u potvrdu svojim shvatanjima, drugi opet, u konačnu istinu njegove filosofije života“ (Mitropolit Amfilohije Radović, Učešće svetorodne loze Petrovića u životu Crkve i naroda : Bogoslovlje epohe Petrovića, Zbornik radova „Dinastija Petrović Njegoš, tom I“, Podgorica 2002, 215).

Testament vladike Petra II. Da bi se videlo i kakav je to bio „svetački“ i „tajnovidački“ lik vladike Petra Drugog Petrovića Njegoša, zavirićemo malo u njegov testament i, pošto ispustimo njegovo svehvalno i pokorno obraćanje Gospodu, satkano od devet misaonih i poetski nadahnutih stavova, navešćemo da je „vladičestvo“ ostavio svome sinovcu Danilu Stankovu Petroviću, ali i „svekoliko dvižimo i nedvižimo što imam u Crnu Goru“. Ipak, najveći deo svoje dvižime imovine (novca i vrednosnih papira) držao je na strani, izvan Crne Gore, u Beču i Peterburgu. Samo je manji deo držao kod sebe, tako da je, kad je osetio da mu otkucavaju poslednji sati, pozvao svog zeta Andriju Krivokapića i darivao mu kesu sa 50.000 forinti, „da se ima našto izdržavati“. Dobit od novca pohranjenog u Beču (kamata) bila je namenjena Vladičinim roditeljima i sestrama, da im se za njihova života isplaćuje po 700 forinti godišnje. Novac i vrednosni papiri iz Peterburga pripadali su crnogorskom narodu, a kamatu od tih sredstava primao bi budući vladika i njom je jedino mogao kupovati barut kojim bi crnogorski narod branio slobodu (Aleksandar Mladenović, Prilozi o Njegošu, Valjevo 1996, 157-158).

A moglo bi se postaviti i pitanje otkud vladici Radu, Petru II, tolika dvižima imovina u sirotnoj Crnoj Gori, u Crnoj Gori koja je, dobrim delom, živela od ruske pomoći. Ne sme se, naravno, prevideti ni zapis Nićifora Dučića da je Petar II „prodajom za novce zemalja, nakvašenih srbskom krvlju dokazivao njenu nezavisnost“ (N. Dučić, Crna Gora, Beograd 1874, 55). I, u potrazi za odgovorom na to pitanje, moglo bi se „otkriti“ da je vladika Rade iz tih sredstava plaćao i ubistva svojih stvarnih i navodnih političkih neprijatelja po srbskim Brdima i Crnoj Gori.

Posle svega

Ako ni zbog čega drugo, a ono zbog ljudskosti, očekivane političke promene u Crnoj Gori ne bi trebalo vezivati sa političkim prilikama u „njegoševskoj Crnoj Gori“ ili „svetopetrovićkoj Crnoj Gori“.

Autor: istoričar Ilija Petrović

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!