Илија Петровић: Бесмислен рат или геноцид над Србима

Како ко о ратним годинама 1991-1995

Изазвано подсећање

Београдски радијски „Контрапункт“ подсети ме пре среду или две како је, средином маја 1992. године, новосадски Дневник објавио краћи текст о хрватским „борбеним“ циљевима у Босни и Херцеговини и тако, под насловом „Сан о новој бановини“, исправио свој пропуст што о истој ствари није писао који месец или коју годину дана раније, кад је Хрватска започи­ња­ла рат против Србске Крајине.

Поред осталог, писало је у том сновиђењу да „у новој хрватској држави ‘повјест’ има веома значајно ме­сто. Из ње данашња власт узима оно што јој треба и то себи по­ставља као циљ. Притом, наравно, историјске чињенице могу се и преправљати и прилагођавати потребама. Често се зато могу чу­ти изјаве хрватских политичара о томе какву, колику и докле Хр­ватску желе и за коју се боре. Тако је већ постало са­свим нормал­но да… траже грани­цу Независне Државе Хрватске све до Земуна“, да својатају некадашње срезове Брчко, Дервенту, Градачац, Травник и Фојницу у Босни, суботичко, сомборско, апатинско и оџачко подручје у Бачкој, али и Боку Которску којој дају име „хрватских светаца“, ваљда оних из Тридесетогодишњег рата упоређених са кугом и глађу, можда оних упамћених по „гостовању“ у Мачви на почетку Великог рата, а није искључено да мисле и на оне што, колико јуче, своје нељудске трагове оставише у Пребиловцима, Јадовну, Јасеновцу..

Србски историчари од каријере нису се овом темом много ба­вили сматрајући је небитном за развој „братских“ од­носа не само у времену ОногаЈахачаСаЧелаКолоне, већ и наредних година, и данас, нажалост. Ово последње односи се и на труд извеснога Мишића (или тако некако) који упорно смањује број србских жртава на западној страни, ваљда намеран да докаже како малочас поменути Јасеновац није ни постојао. По несрећи, та „паметна врста“ није се досећала да је у свест хрватског народа усађено уверење да у наводну хрватску земљу спадају све територије које су се то­ко­м минулих векова, краће или дуже време, налазиле под ауст­риј­ском или угарском окупацијом, а за све њих, ако су то уопште прочитали или чули, као велико из­не­нађење могло је звучати оно што је хрватски председник Фрањо Туђман оправ­давајући хрва­т­ске напоре да се оствари сан о бановини, изгово­рио 24. маја 1992. године на Јелачићевом тргу у Загребу: „Рата не би било да га Хр­ватска није жељела. Али ми смо процијенили да само ратом мо­же­мо изборити самосталност Хрватске. Због тога смо ми водили по­литику преговора, а иза тих преговора смо ми формирали своје ору­жане јединице. Да то нисмо тако ура­дили, не бисмо дошли до ци­ља. Значи, рат је било могуће из­бјећи, само да смо ми одустали од на­ших циљева, то јест од самосталности наше државе“.

Уистину,Туђман је тиме оправдао једну своју ранију „мисао“ да они који тврде да се његова Хрватска демократска заједница, групација оформљена мимо уобичајене политичке или страначке форме (са чланством регрутованим на духовној основи и на поставци да ко у Хрватској није њен присталица, не може се сматрати ни добрим римокатоликом, ни добрим Хрватом) -, за­лаже за обнову Неза­висне Државе Хрватске, „заборав­ља­ју, да Независна Држава Хрватска није би­ла само пука ‘квислиншка’ творба и ‘фаши­стички злочин’ већ и израз како повијесних тежњи хрватског народа за својом само­сталном државом, тако и спознаја ме­ђуна­ро­дних чимбеника, у овом случају владе Хитлерове Ње­ма­ч­ке. Пре­ма томе, Независна Држава Хрватска није представљала само пуки хир осовин­ских сила већ је била и по­сљедица посве одређених повијесних чим­бе­ника“.

Оно, дакле, што је већ једном било виђено и што се многима чинило нестварним, постало је сасвим извесно: усташтво је по­но­во ступило на хрватску политичку сцену.

Остварење својих „повијесних тежњи“, што је укључивало залагање за обнову „хрватских повијесних граница“ на истоку и за успостављање правног и идеолошког континуитета са усташком творевином из времена Другога светског рата, Хрвати су везали за по­четак великих политичких промена у Србији (на самом крају осамдесетих година 20. века), у условима наго­ве­штеног вишестраначја. Рачунали су да кад Срби, забављени својом новом „играчком“, почну са формирањем безбројних политичких странака и неизбежним страначким зађевицама, посао у Хрватској обавиће се на препад; док се Србија досети о чему се ради, све ће бити готово и у Хрватској више неће бити Срба.

Да би се домишљени пројекат остварио јер је то налагао и закључак свехрватскога римокатоличког конгреса из септембра 1900. да до 2000. године све што је у Хрватској мора бити хрватско, а све што је хрватско – мора бити римокатоличко, Хрватска демократска заједница одмах је при­сту­пила наоружавању свога чланства и свих који су прихватили њену платформу. Победничка еуфорија праћена је жестоким прогонима србског народа у Хрватској, пре свега србских инте­лектуалаца, истакнутих привредника, православног свештен­ства и србских политичких првака. Та антисрбска оријентација нашла је свог израза и у новом хрватском Уставу усвојеном 22. децембра 1990. године:

– србски народ изгубио је статус конститутивног народа хр­ватске државе и претворен је у националну мањину;

– одузето је право србском народу у Хрватској да се у зва­ничној употреби користи србским језиком и србском ћирилицом као национал­ним писмом;

– створен је уставни основ да се, мимо одредбе о једнакости свих грађана, србски народ примора на давање изјава о лојал­но­сти хрватској држави.

Због свега тога, хтели не хтели, Срби који су стицајем злосрећних историјских околности живели на територији именованој као Хрватска, морали су се подсетити на једно не баш тако давно време и суочити са бар неким чињеницама које током свих послератних година, у време већ поменутог ЈахачаСаЧелаКолоне, нису имале право на би­ло какво и колико место, макар и у назнакама, ни у школ­ским уџбеницима, ни у јавности. Принуђени на такво подсећање, Србима се дало да разабе­ру, у послед­њи час, да је „време братства и јединства“ било само пре­дах до новог усташког геноцида.

О свим овим појавама које су озбиљним аналитичарима би­ле видљиве и у припремној фази за остварење реченог пројекта, ђенерал Душан Пе­кић писао је 6. јуна 1990. године председнику Фрањи Туђману, добронамерно га и благовремено упозоравајући на то да, ако се настави са таквом политиком, Србима неће преостати ништа друго него да се оружјем поново изборе за своју равноправност.

Наравно, то је било лакше рећи него извести, утолико пре што је политичко организовање србског народа у Хрватској текло прилично траљаво. Но, како Пекић каже на једном месту, „осећајући да се може поновити 1941. година, Ср­би почињу да се самоорганизују и користе све могуће изворе да дођу до било каквог оружја, продајући своју покретну имовину, понекад и једину краву, за било какву пушку“. А наоружања је на (и)легалном тржишту у Хрватској заиста било, тако да је но­восадска „Самоуправа“, септембра 1990, могла објавити да чланови ХДЗ продају оружје домаће и стране производње свима који су за то били заинтересовани, макар и немали дозволу за набавку. Оружје су, дакле, могли куповати и Срби, али по цени пет до десет пута већој од оне која је важила за чланове ХДЗ…

Можда је онај Контрапункт подсетио потписника ових редака и на још понешто из тога времена, али је то „понешто“ заборављено док се „трагало“ за копчама са водитељским и гостинским „контрапунктним“ медитацијама.

Из даљине друкчије се види

Постоје емисије, телевизијске или радијске, после којих се и „обично добро (не)обавештен“ слушалац или гледалац мора запитати како му се могло десити да поред њега непримећено промакну догађаји о којима су беспризивно причали неки „посвећени“, а што је он управо одгледао или одслушао.

Једна од таквих била је емисија „Контрапункт“ у којој су 26. маја 2021. године представљени изабрани чланци др Петра Павловића, насловљени као „Духовно-политички увиди од 1990. до 1992. године“. По речима Контрапунктне Даме која је разговарала са двојицом својих гостију, „објављивање тих текстова подсећа на блиску борбу у Србији која је бојажљиво долазила к себи за ослобођење пре свега мисли, историјског сећања, културе, политике и свих осталих друштвених сфера које је дотадашња педесетогодишња комунистичка тиранија загушила“.

Ако некоме, до тада, и није било познато ко је био поменути „увидник“, овде му је откривено да се под именом др Петра Павловића скривао извесни Стефан Каргановић представљен у емисији као „један од најбољих мислилаца наших из дијаспоре“, њујоршки дописник крагујевачких „Погледа“, иначе момак одрастао у Чикагу, у време док су „плаћене убице Удбине“ практиковале физичко уклањање идеолошки неподобних србских мислилаца по Америци.

То што је Стефан Каргановић користио измишљено име, др Владимир Димитријевић, први представљач његових чланака, у емисији препознат као „најтемељнији, најбољи истраживач културно-историјских феномена“, оправдао је чињеницом да је тада на власти у Србији био Слободан Милошевић.

Па, шта, ако је и био, рећи ће свака „слушачка“ или „гледачка“ наивчина, али ће др Владимир Димитријевић одмах објаснити да то што је Слободан Милошевић радио – „на први поглед изгледало је као да обнавља нацију… а заправо је обнављао национални бољшевизам… он је сачувао дубинске структуре старог комунистичког режима… ширио идеју као да он обнавља Србију и тако даље“.

Компликовано, заиста, због чега је и Стефан Каргановић уврстио у своје увиде и запажање да је Слободан Милошевић био „мистериозна личност“, да ли Србин или комуниста. Данас, тридесет година после тако дате оцене и петнаестак година пошто је, као правник, у демократском хашком трабуњалу учествовао у одбрани Слободана Милошевића, он ће признати да је тамо према њему стекао „дубоку личну симпатију“. Ипак, да би оправдао суштину својих „увида“ у почетне деведесете године прошлога века, он „мистериозно“, такорећи шизофренично домишља да „морамо да раздвојимо његову политику од његове личности, бар у оној фази у којој сам га ја упознао… Моје неслагање са његовом политиком остаје на снази. Имао сам прилику да га упознам као особу… морао сам радикално да коригујем своје мишљење о њему, своје претпоставке боље рећи о њему које сам раније имао… Зато што човека нисам познавао“.

Дода ли се томе поука др Владимира Димитријевића (позајмљена од Стефана Каргановића који ће се у овој емисији појавити као други представљач својих чланака) да се „не може извршити национални препород без истовремене обнове како националног, тако и демократског“, онда је разумљива и његова оцена, мало катихетска (вероучитељска), а мало уредничка у крагујевачким „Погледима“, да су „Милошевићеви кокардаши“ (исти ти негативци разграбили су многохваљени „Погледов“ тираж од двеста хиљада са немачким потерницама за Дражом и за ЈахачемСаЧелаКолоне) певањем четничких песама и истицањем кокарди исказивали „примитивни кафански шовинизам“ осмишљен са циљем да се „Срби удаље од хришћанског, православног патриотизма“.

На страну недоумица оних „гледачких“ или „слушачких“ наивчина можда (не)упознатих с „обновом националног бољшевизма“, помоћу којих се трикова национални препород и хришћански патриотизам могу петљати са демократијом, зна ли се да је ово последње „ушло у употребу“ у виду пошасти која је одлучујуће утицала на ре­волуционарна збивања, најпре у Француској (1789), а касније и по неким другим европским земљама; углавном се баратало појмом „слобода“, што је италијанског песника Уга Фоскола (1778-1827) подстакло да напише како „они који уништавају народе употреб­љавају реч слобода на исти начин као што су папе искористили крсташке ратове“.

Кад се већ помињу ратови, Контрапунктна Дама именоваће збивања током прве половине деведесетих година прошлога века као „специфично хибридан и мрежоцентрични рат (?! – ИП) који је спроведен против Србије“. Дода ли се томе и она њена уводна напомена да разговор о текстовима Стефана Каргановића „подсећа на блиску борбу у Србији која је бојажљиво долазила к себи за ослобођење пре свега мисли, историјског сећања, културе, политике и свих осталих друштвених сфера“, онда се онај „обично добро необавештени слушалац“ мора запитати о чему то прича др Владимир Димитријевић помињући „озбиљан грађански рат који је трајао на нашим просторима од 91. до 95“.

Е, сад, који су то „наши простори“, да ли је рат, макар и „хибридни“, вођен против Србије или се, можда, у истој тој Србији одвијао „озбиљан грађански рат“, питања су која свакога заинтересованог (посебно наивног) слушаоца нагоне да се самозапита ко је то, где, са ким или против кога ратовао од 1991. до 1995. године. Утолико пре што многи памте то време, није мален број оних који су избегли из тога времена, док се намерници (случајни пролазници) морају задовољити сазнањима настајалим „по правилима бабе Смиљане“.

Баш као у поменутом Контрапунктном разговору у трајању секунду-две мање од педесет пет минута: примитивни кафански шовинизам, национални бољшевизам, рат против Србије, блиска борба у Србији, на фронту људи гинули, озбиљан грађански рат, неслагање са политиком „дубоко лично симпатичног“ политичара, медијске илузије, прецизни „лековити“ текстови који „још увек представљају увид у стварност ове епохе“…

Нарочито „озбиљан грађански рат“.

Ни помена од Србске Крајине и Србске.

Рат, какав рат

У таквим условима, Србима је, али само у тадашњој брозовској Хрватској јер се то Срба у Србији уопште није „дојмило“, ни хибридно, ни блиско борбено, ни фронтално погибељно, преостало да се окрену себи, те да се, како то рече ђенерал Пекић, „самоорганизују… и оружјем поново изборе за своју равноправност“.

То окретање себи, Србе из Србске Крајине увело је у цивилиза­циј­ска беспућа и наметнут им је рат. Тај рат започет средином августа 1990, израстао је у Рат за крајишку независност. У зе­мљи у којој је учитељ био „наставник разредне наставе“ а ака­демик „радник који је удружио рад у Академији наука и умет­ности“, можда је схватљиво што се Рат за крајишку независност зове „оружани сукоб“, или „рат 1990. и 1991“ (касније ће му се додати и 1992, а неће умаћи ни још која), или „бесмислени рат“, или „српско-хрватски рат“, или „грађански рат“, или некако друкчије.

„Бесмислени рат“. Биће, ипак, да се у нашој јавности најчешће чује израз „бесмислени рат“. Изговарају га људи из науке, из политике, из јавног живота, људи најразличитије политичке оријентације. Последице тога рата искусило је, може бити, и чи­та­вих милион и по Срба: неки изгоном, неки у рову и на положају, један неодређен број нељудским понижењима, а многи својим животом. Велик број младих људи, и не само изван Србије, ос­тавио је на ратишту део себе. Многи из Србије и Црне Горе стали су уз своју унесрећену браћу са западне стране пружајући им уточиште, шаљући материјалну помоћ и исказујући морал­ну потпору, а не мали број њих запутио се да за спас Србства заложи и своју главу.

По несрећи, Србија нису били само они, Србија су били и они који су зарад свога комодитета у „контрапунктној“ демократији пожурили да под крвнички нож или маљ потуре главе своје браће зате­чене пред лавином западне цивилизације оличене у римока­то­личком крсташтву и новом светском поретку. Тај део Србије, у најмању руку, продукт је полувековне агресије на србску исто­ријску свест. Срби из тога дела Србије прихватили су тезу да је верска компонента у човеку наслеђе примитивне прошлости и последица вековне и већ генетски усађене заслепљености, одрекли се православља, а заборавили су да је човек пре но што је био подвргнут школској манипулацији и стављен у зависност некој економској или политичкој групацији, био искључиво духовно биће; заборавили су на припадност сопственом националном ентитету, а прихватили су подвалу да је двомилионска жртва у хрватском усташком погрому крајем прве половине прошлога века био начин да се уплови у воде лажног и наказног „братства и јединства“; прихватили су бесмислицу о, рецимо, Београду као спони којекаквих светских култура и цивилизација, а заборавили су да је то био један од покушаја да се србски источници, као колевка европске и светске цивили­за­ције, до краја заруше.

Препрека свему томе, и последњи напор да се очува биоло­шки опстанак националног и духовног бића, јесте Рат за краји­шку независност и Републику Србску Крајину, касније, Рат за Републику Србску. А у оном несрбском делу Србије, често и антисрбском, ромонструм назван „бесмислени рат“; увреда за све који су Ратом за Републику Србску Крајину и Ратом за Републику Србску устали у одбрану живота својих ближњих, у заштиту својих прадедовских огњишта на светој Србској Земљи, као бедем за спас истих оних који су измишљајући флоскулу о „бесмисленом рату“, одрекли се своје последње одбране; увреда за све злосрећне Србе који су страдали од усташког ножа и маља, од исламског српа и римокатоличког крста; увреда за све србске мајке, кћери и сестре силоване у име западне демократије и ововремене европске цивилизације; увреда за све који су део свога тела уградили у западну границу Србства не питајући како ће им то, и да ли ће им то Србска Земља икада вратити. Таква метафора антисрбства много је да би се Србство без тешкоћа одупрло налетима западне демократије, а безначајно да слободне и заиста пробуђене Србе спречи да се одупру набујалом злу, и западном и злу домаћему.

„Српско-хрватски рат“. Не, то није могао бити рат предложеног имена јер Србија није била у рату. Истина, покушали су да то Србији подметну и неки домаћи стручњаци за увозну западну демократију, али није ишло. У рату није био ни србски народ (гледано у целини) јер многи Срби, чак и у Београду, на целих стотинак километара од ратишта, нису ни били свесни где се то ратује, ко ратује и о чијој се судбини ради. У ту категорију, какве ли ироније, спадали су добрим делом и они Срби који су доказивали да је Србија у рату. А за то време, на подручју бивше авнојске Хрватске, стари нам знанци из пароле о братству и јединству кренули су у реализацију давно већ формулисаног пројектног задатка о ликвидацији, прогону и римокатоличењу оног дела србског живља који је имао несрећу да буде затечен у поменутим границама. Хрватска се упустила у обрачун с оним „западним“ Србима које је њен устав већ избрисао са списка и којих, по претпоставци, у Хрватској није ни било и који су се изјаснили за опстанак у Југославији.

„Грађански рат“. Није то могао бити ни грађански рат, јер су србском народу у бившој Хрватској већ била одузета елементарна грађанска права. Срби су прегли да своја права остваре у својој држави, и они су идући логиком хрватске сецесије из Југославије, формирали Републику Србску Крајину, без икаквих веза са бившом Хрватском. Хрватски оружани напад на ову државу није могао бити „грађански“ рат јер се грађански рат, по поједностављеној дефиницији, води између националних, класних или других антагонистичких друштвених група унутар једне државе, као последица нагомиланих и нерешених социјалних, економских, политичких и других противречности у друштву. Свега тога није било јер се радило о два народа, о два друштва, о две државе. Република Хрватска завојштила је на Републику Србску Крајину.

Верски рат. Године 1990, Хрватска је кренула у класични верски рат против Србства, по принципу слободног одстрела свега што је србско и православно. Хрватска агресивно настоји да бедем католичанства помери према истоку, до Земуна и Тисе. Што ће она при томе затирати све материјалне доказе о србској православној старини на територијама које су Хрватској даривали Аустрија, Ватикан, ЈахачСаЧелаКолоне и србско незнање, што ће она при томе прогонити преостале Србе преводиће их у римокатоличанство или убијајући, многима неће бити довољно чврст аргумент да се заиста ради о беспоштедном рату римокатоличке јереси против православља. У томе им, ипак, морамо признати као олакшавајућу околност и чињеницу да то није баш најјасније ни Србској православној цркви. Растурен је, примера ради, Митрополијски музеј у Загребу, порушене су многе србске богомоље доступне хрватском римокатоличком крсту, покрадене су, спаљене или уништене многе црквене драгоцености богослужбеног и другог карактера, а угледни србски црквени великодостојник рећи ће да то није верски рат, да су само верска осећања искоришћена у ратне сврхе. Према схватању једног утицајног србског богослова, верски рат води се због догме, а у конкретном случају, сматра он, не ради се о догми. Ако знамо да се под догмом подразумева принцип који црква намеће верницима као обавезно веровање, и да су црквени концили за догме проглашавали најбизарније теолошке спекулације, тешко је објаснити због чега се у Србској Цркви олако прелази преко неких заиста радикалних ставова догматског карактера римокатоличке јереси: септембра 1900. године, речено је већ, свехрватски римокатолички конгрес прописао је као обавезу да до 2000. године све што је у Хрватској мора бити хрватско, а све што је хрватско мора бити римокатоличко; јуна 1914. године, аустријски амбасадор у Ватикану извештава бечкога цара да „папа и курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до сржи Монархије и… као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њеног опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да (у борби против православља) одобри све што може учинити да послужи томе циљу“; августа 1992. године, папа Војтила позвао је војне снаге Западноевропске уније и НАТО-а да поведу крсташки рат против Срба из Босне; и тако даље. Да би са себе скинуо одговорност за подстицање ратног пожара на Балкану, или чак за учешће у њему, Ватикан је почетком децембра 1992. године на конференцији папских нунција из источних земаља одбацио тезу да је рат у Хрватској и Босни и Херцеговини верски. Иако се ово ватиканско дистанцирање понајвише односи на могућу одговорност за подстрекавање геноцида над србским народом, Србска православна црква је тежећи к екуменизму, спремно прихватила такав став; забрињава лакоћа са којом је то учињено.

Иако су током 1990. године многе од овде назначених теза биле образлагане на народним зборовима по Србској Крајини, са њиховим прихватањем ишло је тешко. Ово се нарочито односило на верски карактер будућега рата, из простог разлога што је свест о припадању православљу и Србству била у србском народу са западне стране потиснута до те мере да су многе србски обојене приче прихватане са великим резервама и као епско претеривање. Временом, под утиском свега што се дешавало на хрватској политичкој сцени, укључујући и илегално наоружавање припадника владајуће политичке групације, међу Србима са западне стране почело је да избија сећање на усташке погроме током Другог светског рата, што их је, у тврдој вери да ће опстати као политички и демографски фактор на овој старој србској земљи, принудило да се супротставе разбуђеном усташком злу.

И, тако, десило се оно што су Контрапунктне Причалице са почетка овога приказа, да ли у незнању, да ли злонамерно, назвале „грађанским ратом“ неодређено где, „хибридним ратом“ против Србије, фронталним погибијама незнано где…

Нажалост, све то контрапродуктивно, мало из србске заветрине, мало са скоро космичке удаљености, тридесет година после „духовно-политичких увида“ у „блиску борбу у Србији која је бојажљиво долазила к себи за ослобођење пре свега мисли, историјског сећања, културе, политике и свих осталих друштвених сфера које је дотадашња педесетогодишња комунистичка тиранија загушила“.

Ни реч о геноциду над србским народом са западне стране.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!