Ilija Petrović: Arbanaška besa i uz nju ponešto
Od nekih televizionarskih „ćiriličara“ moglo se 24. maja 2021. godine čuti kako su Arbanasi mnogo fin narod, viteški po svemu, ljudi od reči, jedini u belome svetu kojima se dalo da izmisle besu i nje se toliko čvrsto drže da među njima više i nema besnila.
Ne znam zbog čega me je to navelo da se prisetim kako je pre desetak godina u Novom Sadu predstavljena Tama pod Visitorom, knjiga Toma Rajkovića, našeg čoveka „na privremenom radu“ u Australiji. U međuvremenu sam zaboravio kakva je i kolika Tomova pripovedačka veština, ali nisam mogao zaboraviti Tomovu tugu što mnogi od onih koji su preživeli strahote sopstvenog „druženja“ s Arbanasima tokom ratnih godina 1941-1945, nisu poživeli duže da bi ispričali šta im se tada dešavalo pod Visitorom; za nastanak svoje knjige zahvalan je majci i tek nekolicini seljana koji su doživeli da svome piscu ostave vrlo vrednu građu za budući sopstveni spomenik.
Bilo kako bilo, ostavljene su niti koje kazuju da su zapisi Toma Rajkovića koliko lepa književnost toliko i povesnica njegovog zavičaja. Pišući o godinama Drugog svetskog rata i čeprkajući po sopstvenim nedoumicama o istoj toj prošlosti, on je zapravo tragao za istinom o ljudskim sudbinama i društvenim zbitijima u svome rodnom kraju; a potraga za istinom nije ništa drugo do istorija.
Zbog onih koji nisu bili na času kad se pominjao Visitor, valja reći da je ta planina, visine 2210 metara, severoistočni ogranak Trojanskih planina (koje je Jovan Cvijić, jedno vreme i čelnik Srbske kraljevske akademije, preimenovao u Prokletije – ko zna za čiji račun zaboravljajući na svoju pripadnost srbskome rodu i svoj dug prema njemu), te da se, u dužini od dvadesetak kilometara, proteže od crnogorsko-arbanaške granice do Lima, pravcem zapad-jugozapad – istok-severoistok, dok njeni jugoistočni obronci izranjaju iz Plavskog jezera i rečnih dolina Ljuče i Lima.
Mada naši zvanični lingvisti izjednačuju reč Visitor sa rečju Durmitor, u značenju počivalište, počivalo, odmaralište pastira i ovaca u pokretu dovodeći ih obe u vezu sa stočarima Vlasima, ne treba u to mnogo verovati. Najpre, ne može biti da nazive rekama i planinama daju ljudi iz prolaza, a Vlasi stočari bili su baš to – prolaznici. Imena su mogli davati oni koji u određenom kraju žive stalno.
U ovome kraju, ispod Visitora, odvajkada su živeli Srbi, iz plemena ilirskog, čija se zemlja, po Herodotovom kazivanju, u 5. veku pre Hrista prostirala od Jadranskog mora do izvora Morave, na istoku, a na severozapadu do reke Adiđe. Na jugu, ilirski jezik dopirao je do Epira a na severu do Dunava. Herodotove podatke potvrđuje i Apijan (iz 2. veka po Hristu) tvrdnjom da Grci zovu Ilirima one narode koji obitavaju iznad Maćedonije i Trakije do reke Istrosa, odnosno do Dunava, i na zapadu do Jadranskog mora i početka Alpa. Ako su se ti Srbi ilirskog plemena bavili stočarstvom, i svoj mal držali na planini u bliskom susedstvu, u torovima na visini, ne bi trebalo olako odbacivati pretpostavku da mu je i ime Visitor prema tome nastalo.
Kako je Visitor danas u kraju koji dobrim delom naseljavaju Arbanasi, valja reći da je to relativno noviji sloj na Srbskoj Zemlji. Oni su u Srbiju došli posle rata između Vizantije i Srbije, vođenog s jeseni 1042. godine. Teški vizantijski porazi u dvema bitkama doveli su do nemira u Vizantiji, ali i do pobune vizantijske vojske zatečene na Siciliji i Južnoj Italiji. Bezrazložno smenjeni komandant ove vojske Đorđe Manijakis zaputio se prema Carigradu da preotme vlast. Uza svoju vojsku poveo je i pomoćne čete tamošnjih Albanaca pridošlih pre koji vek sa severoistočnih delova Kavkaza. Početkom marta naredne godine ta se vojska iskrcala u Draču, a nedugo zatim, u pohodu na Carigrad, Manijakis se kod Ostrova, blizu Dojranskog jezera, sukobio s romejskom vojskom vernom Carigradu; u toj je borbi i poginuo, a njegova se vojska predala.
Vizantinci su prihvatili te vojnike, ali nisu hteli da prime Albance koji su bili stranci. Njih su potisli na teritoriju Srbije, odakle nisu mogli da se vrate natrag na Siciliju jer su lađe na kojima su došli bile zaplenjene. Molili su Srbe da im dozvole da se negde nasele, pa kako su oni stočari „od karijere“, gajiće stoku za njih i srbsku vlastelu. Travunijski i zetski knez Vojislav (oko 990 – oko 1019 – oko 1045) dozvolio im je da se nasele u Rabanu, jednom malom i slabo naseljenom mestu na podnožju planine Jablanice. Ne zna se tačno koliko ih je bilo, ali prema proceni ne manje od pet hiljada, ni više od petnaest hiljada.
Po Rabanu, Srbi su ih nazvali Arbanasima, stranci ih zovu Albancima, a oni sami sebe nazivaju Šćipetarima što na njihovom jeziku znači Brđani. Turci su ih zvali Arnautima, što na arapskom jeziku znači – oni koji se nisu vratili (iz Srbije na Siciliju).
U prvo vreme Arbanasi su živeli relativno mirno, na jednom užem području, između reka Maće na severu i Škumbe na jugu, da bi tokom 14. i 15. veka počeli naglo da se šire spuštajući se iz planina i uskačući u susedne krajeve, u ohridski i debarski kraj i, naročito, prizrenski. Prema onome što je zapisao Rus Afanasij Seliščev (1886-1942), arbanaško pastirsko stanovništvo iz planinskih krajeva povremeno se spuštalo u doline i ugrožavalo tamošnje stanovništvo, čak i feudalce u njihovim zamkovima. „Krajem 13. veka ti su napadi i premeštanja planinskih Arbanasa dobili strahovite razmere… Za obično stanovništvo u dolinama, prvenstveno slovensko (odnosno srbsko, pošto tu nikakvih drugih „slovena“ osim Srba nije bilo – IP), ti prepadi i prevlast imali su isti rezultat: ono je ili ginulo, ili odlazilo u druga mesta, ili se albanizovalo… Slovensko stanovništvo ginulo je u bitkama i bilo podvrgavano pogromu u selima po dolinama. Ono nije imalo potporu sa strane niti je bilo zbijeno u opštedruštvenom životu. Njihove rodovske veze nisu bile tako bliske kao u Arbanasa. .. Među njih, burno su se nastanili Arbanasi sišli sa brda… Još je značajnije bilo predizanje Arbanasa iz planina u doline i socijalno-etničko obesnaživanje Slovena (i vlaha) tokom 15. i 16. veka, kada su se, pod turskim pritiskom, rušile centralizovane državne organizacije Vizantije i Srbije i mesnih dinasta. Tokom vremena, planinski Arbanasi, čvrsti u svojoj rodovskoj organizaciji, povezani besom i krvnom osvetom, zaposedaju doline i potčinjavaju sebi tamošnje stanovništvo“, ali ne prekidajući vezu sa svojim saplemenicima koji su ostali u planini.
Potčinjavanje o kome govori Seliščev sastojalo se u tome što su pridošli Arbanasi ubijali ili otimali mesno stanovništvo. „Ništa to nije. Ubijen je Sloven“, prezrivo su govorili kad bi bio ubijen neki hrišćanin-Sloven. Seliščev dalje piše da se slovensko stanovništvo bekstvom spasavalo iz svojih sela, a da su oni koji su ostali u Arbaniji, „u takvim okolnostima, morali postati Arbanasi. Potčinjen položaj zemljoradnika, nadmoć Arbanasa-planinaca i razbojnika, ujedinjavanje arbanaških rodovskih grupa, ton koji su one davale društvenom životu stanovništva, brakovi slovenskih muškaraca s Arbanaškama koje nisu prihvatale jezik svojih muževa… deca se nisu učila očevom jeziku, već su se koristila majčinim jezikom – arbanaškim. (Deca rađana u arbanaškim brakovima s otetim Srbkinjama učena su samo jeziku svojih očeva, pošto su majkama, najčešće, bile onemogućene veze sa spoljnim svetom – IP). Životne prilike nisu u mladom pokolenju iziskivale potrebu da koriste slovenski jezik… sve je to doprinosilo stapanju Slovena s arbanaškom sredinom. Toj asimilaciji pomagao je i gubitak razlika u religiji: prelazak slovenskih porodica u muslimanstvo objedinjavao ih je u religioznim odnosima s Arbanasima koji su odranije prešli na islam. No, muslimanstvo nije bilo glavni faktor arbanizovanja Slovena; oni su postojali Arbanasi i tamo gde je očuvano hrišćanstvo“.
Najrazličitijim pritiscima (ucenama, ubistvima, otimanjem imanja i proterivanjem s njih, „pečenjem“ užeženim metalnim predmetima, „udaranjem na obraz“ – silovanjem, otimanjem žena i devojaka, islamizovanjem i poturčivanjem – Šiptari su iz Stare (Prave) Srbije vekovima potiskivali pravoslavne Srbe; to se nije dešavalo tako što bi nekadašnja srbska sela potpuno i odjednom pustela, već je neosetno i postepeno, usled neprekidnog trajanja tih pritisaka, odnosno zuluma, postupno dolazilo do smene starosedelačkog srbskog stanovništva arbanaškim, a mnoga sela ostajala su bez ijedne srbske kuće.
Ako bi se nekome moglo učiniti da su ovi zapisi o srbskom stradanju pred arbanaškim nasrtajima u ranijim vekovima nastali kao plod nečijeg naknadnog naučničkog domišljanja, neka datumski novija svedočanstva ne ostavljaju mesta bilo kakvoj sumnji.
Tako, na primer, 1902. godine, srbski poslanik u Carigradu izveštava da „neobuzdanost Arbanasa raste sve više, te se došlo do stanja koje pretstavlja anarhiju u najopasnijem smislu te reči. Potpuno sigurni da im vlast ne može ništa, Arnauti ne prezaju ni od kakvoga zuluma, koji su svakim danom sve užasniji i raznovrsniji, te je zbog njih stanje u Staroj Srbiji postalo za Srbe nesnosno do neizdržljivosti. Nisu im više zaštićeni ni imanje ni čast ni život: imanja se grabe i pljačkaju; čast se kalja silovanjima žena i devojaka, a život se gubi sad ne više samo za to da se zadovolji prohtev kakvog osionog zulumćara arbanaškoga, nego po planu koji kao da nije bez uticaja predstavnika vlasti, što se vidi i po smeru koji je jasan do očiglednosti“. Razularenost i samovolja arbanaškog življa ostali su osnovna i trajna obeležja ovoga vremena u Pravoj Srbiji, a ubilačko raspoloženje prema Srbima i pohlepa na austro-ugarsko i italijansko podmićivanje doveli su do toga da je „za skoro tri i po decenije, od Berlinskoga kongresa pa do prvoga Balkanskoga rata, nastalo nemilosrdno satiranje Srba i teror nad njima tako da su mnogi morali da beže i napuštaju svoju staru postojbinu“.
Ili, u toku srbskih oslobodilačkih ratova 1912-1918, Vraka (severno od Skadra) bila je posebno izložena nevoljama zbog učešća u borbama za Skadar i pomoći srbskoj vojsci koja je odstupala prema Krfu, ali se „posle razgraničenja s Albanijom kojoj je definitivno pripala 1920, počela brzo oporavljati. Dramatičan obrt u životu ove naše oaze… počeo se naslućivati 1926. godine, da bi 1932-1933. njena sudbina bila besprizivno zapečaćena nasilnim odnarođavanjem. Tada je, naime, Vračanima potpuno zabranjena upotreba maternjeg jezika (u školi, crkvi, ‘na pazaru i u domu’), a uveden je albanski, zbog čega je dve trećine stanovništva pobeglo ili proterano u Jugoslaviju“, uglavnom na područje Crne Gore, Kosova i Metohije.
I Tomo Rajković svedoči kako je uoči velike Balkanske vojne, Arbanas Osman, već bolestan, „jednog kišnog popodneva ušao u kuću, izvadio pušku jednometku, ubacio fišek u cijev i izišao u obor, pa kao mjesečar pravo kroz strugu ušao u komšijinu avliju.
– Oj Radojko, more!
Komšija, krupna ljudina, pojavio se na vratima svoje kuće.
Osman je podigao pušku i uperio u čoveka kome se iznenađenje zaledilo na licu.
Planuo je pucanj. Radojko se zanjiha. Ruke mu pođoše put grudi, gdje se pojavi crveni cvijet, pa polako kao posječena bukva poče da se klati, sroza se na koljena pa onda prevali na leđa.
– Ovo ti je, da znaš ko je vlas’ i sila.
Kad su Radojkova čeljad istrčala napolje, on mahnu grlićem puške k njima i reče:
– Zakopajte ga danas a sjutra da nijeste ovdje zamrkli!“
Ili: „Pred njim, u katunu, stajao je Šiptar… Doša’ sam da te darujem. Spustio je ruku na kundak pištolja zađedenog u silavu… Staniša je znao šta ga čeka… Procijedio je kroz zube: ‘Nikad ljucki i junački, no kukavički i podlo ka’ što si naučio’. Gledao ga je kako polako izvuče oružje i uperio mu ga u grudi. Hladna cijev puna smrtnog olova… Crna cijev je pobljuvala vatru… Krvava mu ruža procvetala na bijeloj košulji…“
Ili: Milić koji je „razbučenog trbuha vukao crijeva prašnjavim putem… smiješan u naporu da zadrži crijeva, da se potpuno ne rasuču, da mu ih neko ne nagazi“, pita svoga komšiju Riza šta mu je skrivio. Odgovor je bio: „Ništa, samo što si živ… što si Srbin“.
Ili, plavsko-gusinjski kraj, u kome je „bilo nekada mnogo svetinja“, ostade bez njih. „Ostala samo imena u pamćenju. U Dolji je bio Namastir… pa u Gusinje, Vusanje, Kruševo, Vojno selo. Onda u Dosuđe, pa u Martinoviće, pa Petrova crkva na Ušće. Onda Janjina glavica u Plavu. Crkva na Meteriz, pa u Prnjavor, Đurđevicu i Čeljingrad. Sveti Spas u Donju Brezu. Onda u Ržanicu, Murinu, Gračanicu… Dvije na Ulotini, pa Jasenica u Hote. Od njih samo postoji crkva Svete Trojice u Brezi. To je nekada bio Namastir i imao igumana i bratiju. Ostao je jedina žiška vjere Hristove u ovoj zabiti“.
U tu vrstu odnosa spada i zabrana da se Srbima ništa ne prodaje, naročito ne seme, o čemu Rajković takođe piše. Po nečemu, to može biti nalik današnjoj proizvodnji modifikovane hrane. Nije najveći problem što će modifikovana hrana uticati na slabljenje imuniteta njenih potrošača, čak i na razboljevanje, problem je u tome što će jednoga dana, posle dosta godina, kad se prirodno seme izgubi, proizvođač modifikovanog semena obustaviti proizvodnju i isporuku, i dotadašnje kupce, odnosno potrošače, ostaviti bez semena i bez hrane, odnosno izložiće ih umiranju od gladi.
Srbi su sve to znali, ali se nisu osobito trudili da pokažu zube, odnosno da primene onaj starozavetni recept: oko za oko, zub za zub; oni su to svoje popustljivo držanje pravdali na isti način kao i na početku pominjani televizionarski „ćiriličari“ – Šiptari „nijesu svi isti“, s njima se mogu uspostaviti prijateljski odnosi. Držeći se takve logike, jedan od srbskih predvodnika iz Rajkovićeve knjige kaže da će se on „lično povezati s arnautskim prvacima i dogovoriti da ako se vratite kućama, oni garantuju da vas neće progoniti i zlostavljati“.
Arbanaške garancije poznate kao besa, na tamošnje Srbe delovale su kao uspavanka.
Besa, u Arbanasa, označava: veru, tvrdo zadatu reč. Ona je najpre imala religijsko značenje, a kasnije primila je etičko obeležje. Vremenom, od moralne kategorije u patrijarhalnom plemenskom društvu postala je to i pravna ustanova (u Zakonu Leke Dukađina, 15. vek), normirana običajem, prvenstveno vezana za krvnu osvetu. To je reč koju daje porodica (rod, bratstvo, pleme) ili selo ubijenoga na ubičinu molbu, u znak zaštite od krvne osvete. Ona obavezuje na primirje u kome se ubica može slobodno kretati i obavljati svoje poslove, po čemu dobija i određene ekonomske karakteristike.
U okviru običajnog prava, uz besu se vezuju poštenje, čast i savesnost, pa se kaže da je „reč čoveka temelj običajnog prava Arbanasa“.
Pošto je i sam prihvatio tu logiku, Tomu Rajkoviću se može desiti da, kroz usta jedne svoje ličnosti, uverava čitaoca u vrednost te arbanaške institucije:
„Ti ne poznaješ ovaj narod. Sigurnija ću biti s njima i pod njihovom besom nego ovdje kod kuće. Pogani su i zli. Sve o zlu misle i još gore rade, ali kad ti daju riječ tu nema sumnje“.
Moglo bi biti i tako, no – kada su Srbi u pitanju, uglavnom za manje bitne stvari ili pojave; kad je u pitanju zločinjenje nad Srbima – bese nema. Srbski tumači ove institucije, bio to običan svet ili pravni stručnjaci, ili već pominjani „ćiriličari“, naivno veruju da je domašaj arbanaške bese takoreći neograničen i nesumnjiv. Rekoh, moglo bi i tako biti, kada se ne bi znalo da se besom štite i brojni arbanaški zločini prema njihovim srbskim susedima; ako Arbanasi daju besu da će zločinca sakriti, svaki trag o tom zločinu biće zaista izbrisan i istina o zločinu i zločincu ostaće nedostupna pravnom sistemu, odnosno pravdi. Lep primer pruža nam savremeni pokušaj međunarodnih takozvanih sudskih institucija da sude nekom Haradinaju; velik broj arbanaških svedoka Haradinajevih zločina nad Srbima likvidiran je na navodno neobjašnjiv način, pod zaštitom stvarne arbanaške bese, tako da su svi Haradinajevi zločini ostali nekažnjeni.
I, na samom kraju još dve napomene.
Prva: Može biti zanimljiv podatak da u jugoistočnom podnožju Visitora, u plavsko-gusinjskom kraju, žive brojne porodice poreklom iz Kuča. Bili su to, naravno, Srbi, listom pravoslavci, ali su se oni, najvećim delom, po dolasku u ovaj kraj islamizovali – po maločas pominjanoj „šemi“.. Među tim porodicama su, u Plavu, primera radi: Boškovići, Ganići, Dreškovići, Draškovići, Dučići, Kikovići, Krcići, Lukovići, Nurovići, Purišići, Redžepagići, Seferovići, Šarkinovići, Mekulovići, Ulići, Ferovići, a u Brezojevićima: Đeševići, Medunjani, Radenovići, Redžići, Šamanovići.
Druga: Procenjuje se da danas u Arbaniji živi oko dva i po miliona žitelja (pre dvadesetak godina govorilo se da ih je bilo oko tri i po miliona), a na Kosovu i Metohiji oko milion i po Šiptara. Uzme li se da je od 1043. godine do danas izraslo oko 40 muških generacija (ženskih i do 50), a da je Arbanasa u početku bilo tek između pet i petnaest hiljada duša, te da su se oni širili isključivo na račun Srbske Zemlje i srbskog življa, bez ikakvog dvoumljenja može se reći da su Arbanasi, danas, srbsko pleme kome je govorni jezik arbanaški; tamošnja toponimija je uglavnom srbska jer je teritorija današnje Arbanije nekada bila poznata kao Stara Srbija; i danas je tako zovu oni koji misle i tvore srbski.
Možda će se neko zapitati kako to da oni koji su se ispilili iz srbskog legla čine takve i tolike zločine prema svojim krvnim srodnicima. Jedan odgovor na to pitanje, makar koliko delovao grubo, ovaj potpisnik dao je, pre ravno trideset godina (na Đurđevdan 1991) govoreći u jednoj televizijskoj emisiji iz beogradskog studija o hrvatskoj mržnji prema Srbima.
Kao što je to slučaj i s islamizovanim Srbima i svima znanom izrekom da je poturica gori od Turčina, i porimljeni Srbi vode svoj „lični“ rat sa svojom dojučerašnjom srbskom braćom. Ovi zlosrećni preobraćenici još uvek se nalaze ni na nebu ni na zemlji: jesu prihvatili rimokatolicizam i hrvatstvo, ali njihovo „hrvatstvo“ stalno je pod sumnjom jer i Hrvati i Srbi, a naročito vodeći ideolozi rimokatoličke crkve, poznatije kao Vatikan, znaju o kome se stvarno radi. Prezimena tih novih Hrvata, a i lična imena, i dalje su srbska. Mnoge takve porodice, naročito one koje su rimokatolicizam prihvatile tek koju generaciju ranije, zadržale su porodičnu slavu, to isključivo srbsko obeležje, do današnjeg dana, a dobar deo njih zna i svoje staro porodično stablo. Zbog svega toga, zbog još uvek neizbrisanih tragova o svome poreklu, ti „novi Hrvati“ mrze i jedne i druge. Mrze Hrvate jer još nisu dostigli njihov nivo ni u rimokatoličkom ni u nacionalnom pogledu, a mrze Srbe jer oni su, i pored svih tegoba koje su povremeno ili stalno navodile pojedince ili veće i manje grupe da izbegnu iz pravoslavlja i Srbstva, i dalje ostali i Srbi i pravoslavci. Više mrze Srbe jer oni su živi svedoci o izdaji svoje bivše braće. Sve dok takvi svedoci postoje, „hrvatstvo“ tih novih Hrvata i dalje će biti pod sumnjom. Sumnje će nestati tek ukoliko svi srbski svedoci njihovog preobraćeništva budu uklonjeni. Mržnja tih novih Hrvata samo je „teorijska“ podloga svakom hrvatskom (i rimokatoličkom) genocidu nad srbskim narodom.
S iste takve podloge, antisrbski i genocidno deluju i Arbanasi, s tim što ih ima i muslimana (skoro dve trećine), i rimokatolika (možda jedna desetina), i nešto pravoslavaca.
Autor: Ilija Petrović, istpričar
