Илија Петровић: Арбанашка беса и уз њу понешто

Од неких телевизионарских “ћириличара” могло се 24. маја 2021. године чути како су Арбанаси много фин народ, витешки по свему, људи од речи, једини у беломе свету којима се дало да измисле бесу и ње се толико чврсто држе да међу њима више и нема беснила.

Kosovo Albanians wave Kosovo Liberation Army (KLA) flags during a protest in Pristina on June 17, 2015, against the creation of a new EU-backed court that will try former Kosovo guerrilla fighters suspected of war crimes allegedly committed during and after the 1998-99 conflict., Image: 250114539, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, AFP

Не знам због чега ме је то навело да се присетим како је пре десетак година у Новом Саду представљена Тама под Виситором, књига Тома Рајковића, нашег човека “на привременом раду” у Аустралији. У међувремену сам заборавио каква је и колика Томова приповедачка вештина, али нисам могао заборавити Томову тугу што многи од оних који су преживели страхоте сопственог “дружења” с Арбанасима током ратних година 1941-1945, нису поживели дуже да би испричали шта им се тада дешавало под Виситором; за настанак своје књиге захвалан је мајци и тек неколицини сељана који су доживели да своме писцу оставе врло вредну грађу за будући сопствени споменик.

Било како било, остављене су нити које казују да су записи Тома Рајковића колико лепа књижевност толико и повесница његовог завичаја. Пишући о годинама Другог светског рата и чепркајући по сопственим недоумицама о истој тој прошлости, он је заправо трагао за истином о људским судбинама и друштвеним збитијима у своме родном крају; а потрага за истином није ништа друго до историја.

Због оних који нису били на часу кад се помињао Виситор, ваља рећи да је та планина, висине 2210 метара, североисточни огранак Тројанских планина (које је Јован Цвијић, једно време и челник Србске краљевске академије, преименовао у Проклетије – ко зна за чији рачун заборављајући на своју припадност србскоме роду и свој дуг према њему), те да се, у дужини од двадесетак километара, протеже од црногорско-арбанашке границе до Лима, правцем запад-југозапад – исток-североисток, док њени југоисточни обронци израњају из Плавског језера и речних долина Ључе и Лима.

Мада наши званични лингвисти изједначују реч Виситор са речју Дурмитор, у значењу почивалиште, почивало, одмаралиште пастира и оваца у покрету доводећи их обе у везу са сточарима Власима, не треба у то много веровати. Најпре, не може бити да називе рекама и планинама дају људи из пролаза, а Власи сточари били су баш то – пролазници. Имена су могли давати они који у одређеном крају живе стално.

У овоме крају, испод Виситора, одвајкада су живели Срби, из племена илирског, чија се земља, по Херодотовом казивању, у 5. веку пре Христа простирала од Јадранског мора до извора Мораве, на истоку, а на северозападу до реке Адиђе. На југу, илирски језик допирао је до Епира а на северу до Дунава. Херодотове податке потврђује и Апијан (из 2. века по Христу) тврдњом да Грци зову Илирима оне народе који обитавају изнад Маћедоније и Тракије до реке Истроса, односно до Дунава, и на западу до Јадранског мора и почетка Алпа. Ако су се ти Срби илирског племена бавили сточарством, и свој мал држали на планини у блиском суседству, у торовима на висини, не би требало олако одбацивати претпоставку да му је и име Виситор према томе настало.

Како је Виситор данас у крају који добрим делом насељавају Арбанаси, ваља рећи да је то релативно новији слој на Србској Земљи. Они су у Србију дошли после рата између Византије и Србије, вођеног с јесени 1042. године. Тешки византијски порази у двема биткама довели су до немира у Византији, али и до побуне византијске војске затечене на Сицилији и Јужној Италији. Безразложно смењени командант ове војске Ђорђе Манијакис запутио се према Цариграду да преотме власт. Уза своју војску повео је и помоћне чете тамошњих Албанаца придошлих пре који век са североисточних делова Кавказа. Почетком марта наредне године та се војска искрцала у Драчу, а недуго затим, у походу на Цариград, Манијакис се код Острова, близу Дојранског језера, сукобио с ромејском војском верном Цариграду; у тој је борби и погинуо, а његова се војска предала.

Византинци су прихватили те војнике, али нису хтели да приме Албанце који су били странци. Њих су потисли на територију Србије, одакле нису могли да се врате натраг на Сицилију јер су лађе на којима су дошли биле заплењене. Молили су Србе да им дозволе да се негде населе, па како су они сточари “од каријере”, гајиће стоку за њих и србску властелу. Травунијски и зетски кнез Војислав (око 990 – око 1019 – око 1045) дозволио им је да се населе у Рабану, једном малом и слабо насељеном месту на подножју планине Јабланице. Не зна се тачно колико их је било, али према процени не мање од пет хиљада, ни више од петнаест хиљада.

По Рабану, Срби су их назвали Арбанасима, странци их зову Албанцима, а они сами себе називају Шћипетарима што на њиховом језику значи Брђани. Турци су их звали Арнаутима, што на арапском језику значи – они који се нису вратили (из Србије на Сицилију).

У прво време Арбанаси су живели релативно мирно, на једном ужем подручју, између река Маће на северу и Шкумбе на југу, да би током 14. и 15. века почели нагло да се шире спуштајући се из планина и ускачући у суседне крајеве, у охридски и дебарски крај и, нарочито, призренски. Према ономе што је записао Рус Афанасиј Селишчев (1886-1942), арбанашко пастирско становништво из планинских крајева повремено се спуштало у долине и угрожавало тамошње становништво, чак и феудалце у њиховим замковима. “Крајем 13. века ти су напади и премештања планинских Арбанаса добили страховите размере… За обично становништво у долинама, првенствено словенско (односно србско, пошто ту никаквих других “словена” осим Срба није било – ИП), ти препади и превласт имали су исти резултат: оно је или гинуло, или одлазило у друга места, или се албанизовало… Словенско становништво гинуло је у биткама и било подвргавано погрому у селима по долинама. Оно није имало потпору са стране нити је било збијено у општедруштвеном животу. Њихове родовске везе нису биле тако блиске као у Арбанаса. .. Међу њих, бурно су се настанили Арбанаси сишли са брда… Још је значајније било предизање Арбанаса из планина у долине и социјално-етничко обеснаживање Словена (и влаха) током 15. и 16. века, када су се, под турским притиском, рушиле централизоване државне организације Византије и Србије и месних династа. Током времена, планински Арбанаси, чврсти у својој родовској организацији, повезани бесом и крвном осветом, запоседају долине и потчињавају себи тамошње становништво”, али не прекидајући везу са својим саплеменицима који су остали у планини.

Потчињавање о коме говори Селишчев састојало се у томе што су придошли Арбанаси убијали или отимали месно становништво. “Ништа то није. Убијен је Словен”, презриво су говорили кад би био убијен неки хришћанин-Словен. Селишчев даље пише да се словенско становништво бекством спасавало из својих села, а да су они који су остали у Арбанији, “у таквим околностима, морали постати Арбанаси. Потчињен положај земљорадника, надмоћ Арбанаса-планинаца и разбојника, уједињавање арбанашких родовских група, тон који су оне давале друштвеном животу становништва, бракови словенских мушкараца с Арбанашкама које нису прихватале језик својих мужева… деца се нису учила очевом језику, већ су се користила мајчиним језиком – арбанашким. (Деца рађана у арбанашким браковима с отетим Србкињама учена су само језику својих очева, пошто су мајкама, најчешће, биле онемогућене везе са спољним светом – ИП). Животне прилике нису у младом поколењу изискивале потребу да користе словенски језик… све је то доприносило стапању Словена с арбанашком средином. Тој асимилацији помагао је и губитак разлика у религији: прелазак словенских породица у муслиманство обједињавао их је у религиозним односима с Арбанасима који су одраније прешли на ислам. Но, муслиманство није било главни фактор арбанизовања Словена; они су постојали Арбанаси и тамо где је очувано хришћанство”.

Најразличитијим притисцима (уценама, убиствима, отимањем имања и протеривањем с њих, “печењем” ужеженим металним предметима, “ударањем на образ” – силовањем, отимањем жена и девојака, исламизовањем и потурчивањем – Шиптари су из Старе (Праве) Србије вековима потискивали православне Србе; то се није дешавало тако што би некадашња србска села потпуно и одједном пустела, већ је неосетно и постепено, услед непрекидног трајања тих притисака, односно зулума, поступно долазило до смене староседелачког србског становништва арбанашким, а многа села остајала су без иједне србске куће.

Ако би се некоме могло учинити да су ови записи о србском страдању пред арбанашким насртајима у ранијим вековима настали као плод нечијег накнадног научничког домишљања, нека датумски новија сведочанства не остављају места било каквој сумњи.

Тако, на пример, 1902. године, србски посланик у Цариграду извештава да “необузданост Арбанаса расте све више, те се дошло до стања које претставља анархију у најопаснијем смислу те речи. Потпуно сигурни да им власт не може ништа, Арнаути не презају ни од каквога зулума, који су сваким даном све ужаснији и разноврснији, те је због њих стање у Старој Србији постало за Србе несносно до неиздржљивости. Нису им више заштићени ни имање ни част ни живот: имања се грабе и пљачкају; част се каља силовањима жена и девојака, а живот се губи сад не више само за то да се задовољи прохтев каквог осионог зулумћара арбанашкога, него по плану који као да није без утицаја представника власти, што се види и по смеру који је јасан до очигледности”. Разулареност и самовоља арбанашког живља остали су основна и трајна обележја овога времена у Правој Србији, а убилачко расположење према Србима и похлепа на аустро-угарско и италијанско подмићивање довели су до тога да је “за скоро три и по деценије, од Берлинскога конгреса па до првога Балканскога рата, настало немилосрдно сатирање Срба и терор над њима тако да су многи морали да беже и напуштају своју стару постојбину”.

Или, у току србских ослободилачких ратова 1912-1918, Врака (северно од Скадра) била је посебно изложена невољама због учешћа у борбама за Скадар и помоћи србској војсци која је одступала према Крфу, али се “после разграничења с Албанијом којој је дефинитивно припала 1920, почела брзо опорављати. Драматичан обрт у животу ове наше оазе… почео се наслућивати 1926. године, да би 1932-1933. њена судбина била беспризивно запечаћена насилним однарођавањем. Тада је, наиме, Врачанима потпуно забрањена употреба матерњег језика (у школи, цркви, ‘на пазару и у дому’), а уведен је албански, због чега је две трећине становништва побегло или протерано у Југославију”, углавном на подручје Црне Горе, Косова и Метохије.

И Томо Рајковић сведочи како је уочи велике Балканске војне, Арбанас Осман, већ болестан, “једног кишног поподнева ушао у кућу, извадио пушку једнометку, убацио фишек у цијев и изишао у обор, па као мјесечар право кроз стругу ушао у комшијину авлију.

– Ој Радојко, море!

Комшија, крупна људина, појавио се на вратима своје куће.

Осман је подигао пушку и уперио у човека коме се изненађење заледило на лицу.

Плануо је пуцањ. Радојко се зањиха. Руке му пођоше пут груди, гдје се појави црвени цвијет, па полако као посјечена буква поче да се клати, сроза се на кољена па онда превали на леђа.

– Ово ти је, да знаш ко је влас’ и сила.

Кад су Радојкова чељад истрчала напоље, он махну грлићем пушке к њима и рече:

– Закопајте га данас а сјутра да нијесте овдје замркли!”

Или: “Пред њим, у катуну, стајао је Шиптар… Доша’ сам да те дарујем. Спустио је руку на кундак пиштоља зађеденог у силаву… Станиша је знао шта га чека… Проциједио је кроз зубе: ‘Никад љуцки и јуначки, но кукавички и подло ка’ што си научио’. Гледао га је како полако извуче оружје и уперио му га у груди. Хладна цијев пуна смртног олова… Црна цијев је побљувала ватру… Крвава му ружа процветала на бијелој кошуљи…”

Или: Милић који је “разбученог трбуха вукао цријева прашњавим путем… смијешан у напору да задржи цријева, да се потпуно не расучу, да му их неко не нагази”, пита свога комшију Риза шта му је скривио. Oдговор је био: “Ништа, само што си жив… што си Србин”.

Или, плавско-гусињски крај, у коме је “било некада много светиња”, остаде без њих. “Остала само имена у памћењу. У Дољи је био Намастир… па у Гусиње, Вусање, Крушево, Војно село. Онда у Досуђе, па у Мартиновиће, па Петрова црква на Ушће. Онда Јањина главица у Плаву. Црква на Метериз, па у Прњавор, Ђурђевицу и Чељинград. Свети Спас у Доњу Брезу. Онда у Ржаницу, Мурину, Грачаницу… Двије на Улотини, па Јасеница у Хоте. Од њих само постоји црква Свете Тројице у Брези. То је некада био Намастир и имао игумана и братију. Остао је једина жишка вјере Христове у овој забити”.

У ту врсту односа спада и забрана да се Србима ништа не продаје, нарочито не семе, о чему Рајковић такође пише. По нечему, то може бити налик данашњој производњи модификоване хране. Није највећи проблем што ће модификована храна утицати на слабљење имунитета њених потрошача, чак и на разбољевање, проблем је у томе што ће једнога дана, после доста година, кад се природно семе изгуби, произвођач модификованог семена обуставити производњу и испоруку, и дотадашње купце, односно потрошаче, оставити без семена и без хране, односно изложиће их умирању од глади.

Срби су све то знали, али се нису особито трудили да покажу зубе, односно да примене онај старозаветни рецепт: око за око, зуб за зуб; они су то своје попустљиво држање правдали на исти начин као и на почетку помињани телевизионарски “ћириличари” – Шиптари “нијесу сви исти”, с њима се могу успоставити пријатељски односи. Држећи се такве логике, један од србских предводника из Рајковићеве књиге каже да ће се он “лично повезати с арнаутским првацима и договорити да ако се вратите кућама, они гарантују да вас неће прогонити и злостављати”.

Арбанашке гаранције познате као беса, на тамошње Србе деловале су као успаванка.

Беса, у Арбанаса, означава: веру, тврдо задату реч. Она је најпре имала религијско значење, а касније примила је етичко обележје. Временом, од моралне категорије у патријархалном племенском друштву постала је то и правна установа (у Закону Леке Дукађина, 15. век), нормирана обичајем, првенствено везана за крвну освету. То је реч коју даје породица (род, братство, племе) или село убијенога на убичину молбу, у знак заштите од крвне освете. Она обавезује на примирје у коме се убица може слободно кретати и обављати своје послове, по чему добија и одређене економске карактеристике.

У оквиру обичајног права, уз бесу се везују поштење, част и савесност, па се каже да је “реч човека темељ обичајног права Арбанаса”.

Пошто је и сам прихватио ту логику, Тому Рајковићу се може десити да, кроз уста једне своје личности, уверава читаоца у вредност те арбанашке институције:

“Ти не познајеш овај народ. Сигурнија ћу бити с њима и под њиховом бесом него овдје код куће. Погани су и зли. Све о злу мисле и још горе раде, али кад ти дају ријеч ту нема сумње”.

Могло би бити и тако, но – када су Срби у питању, углавном за мање битне ствари или појаве; кад је у питању злочињење над Србима – бесе нема. Србски тумачи ове институције, био то обичан свет или правни стручњаци, или већ помињани “ћириличари”, наивно верују да је домашај арбанашке бесе такорећи неограничен и несумњив. Рекох, могло би и тако бити, када се не би знало да се бесом штите и бројни арбанашки злочини према њиховим србским суседима; ако Арбанаси дају бесу да ће злочинца сакрити, сваки траг о том злочину биће заиста избрисан и истина о злочину и злочинцу остаће недоступна правном систему, односно правди. Леп пример пружа нам савремени покушај међународних такозваних судских институција да суде неком Харадинају; велик број арбанашких сведока Харадинајевих злочина над Србима ликвидиран је на наводно необјашњив начин, под заштитом стварне арбанашке бесе, тако да су сви Харадинајеви злочини остали некажњени.

И, на самом крају још две напомене.

Прва: Може бити занимљив податак да у југоисточном подножју Виситора, у плавско-гусињском крају, живе бројне породице пореклом из Куча. Били су то, наравно, Срби, листом православци, али су се они, највећим делом, по доласку у овај крај исламизовали – по малочас помињаној “шеми”.. Међу тим породицама су, у Плаву, примера ради: Бошковићи, Ганићи, Дрешковићи, Драшковићи, Дучићи, Киковићи, Крцићи, Луковићи, Нуровићи, Пуришићи, Реџепагићи, Сеферовићи, Шаркиновићи, Мекуловићи, Улићи, Феровићи, а у Брезојевићима: Ђешевићи, Медуњани, Раденовићи, Реџићи, Шамановићи.

Друга: Процењује се да данас у Арбанији живи око два и по милиона житеља (пре двадесетак година говорило се да их је било око три и по милиона), а на Косову и Метохији око милион и по Шиптара. Узме ли се да је од 1043. године до данас израсло око 40 мушких генерација (женских и до 50), а да је Арбанаса у почетку било тек између пет и петнаест хиљада душа, те да су се они ширили искључиво на рачун Србске Земље и србског живља, без икаквог двоумљења може се рећи да су Арбанаси, данас, србско племе коме је говорни језик арбанашки; тамошња топонимија је углавном србска јер је територија данашње Арбаније некада била позната као Стара Србија; и данас је тако зову они који мисле и творе србски.

Можда ће се неко запитати како то да они који су се испилили из србског легла чине такве и толике злочине према својим крвним сродницима. Један одговор на то питање, макар колико деловао грубо, овај потписник дао је, пре равно тридесет година (на Ђурђевдан 1991) говорећи у једној телевизијској емисији из београдског студија о хрватској мржњи према Србима.

Као што је то случај и с исламизованим Србима и свима знаном изреком да је потурица гори од Турчина, и поримљени Срби воде свој “лични” рат са својом дојучерашњом србском браћом. Ови злосрећни преобраћеници још увек се налазе ни на небу ни на земљи: јесу прихватили римокатолицизам и хрватство, али њихово “хрватство” стално је под сумњом јер и Хрвати и Срби, а нарочито водећи идеолози римокатоличке цркве, познатије као Ватикан, знају о коме се стварно ради. Презимена тих нових Хрвата, а и лична имена, и даље су србска. Многе такве породице, нарочито оне које су римокатолицизам прихватиле тек коју генерацију раније, задржале су породичну славу, то искључиво србско обележје, до данашњег дана, а добар део њих зна и своје старо породично стабло. Због свега тога, због још увек неизбрисаних трагова о своме пореклу, ти “нови Хрвати” мрзе и једне и друге. Мрзе Хрвате јер још нису достигли њихов ниво ни у римокатоличком ни у националном погледу, а мрзе Србе јер они су, и поред свих тегоба које су повремено или стално наводиле појединце или веће и мање групе да избегну из православља и Србства, и даље остали и Срби и православци. Више мрзе Србе јер они су живи сведоци о издаји своје бивше браће. Све док такви сведоци постоје, “хрватство” тих нових Хрвата и даље ће бити под сумњом. Сумње ће нестати тек уколико сви србски сведоци њиховог преобраћеништва буду уклоњени. Мржња тих нових Хрвата само је “теоријска” подлога сваком хрватском (и римокатоличком) геноциду над србским народом.

С исте такве подлоге, антисрбски и геноцидно делују и Арбанаси, с тим што их има и муслимана (скоро две трећине), и римокатолика (можда једна десетина), и нешто православаца.

Аутор: Илија Петровић, истпричар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!