Илија Петровић: Алеја заслужних грађана умишљена је сенка фараонских пирамида и култно место на коме се сахрањују…

“Када би људи знали како се постаје славан,
Тргови би остали без споменика”.

Бранко Миљковић (1934-1961)

За сада, колико је познато овоме наивном потписнику, Алеја заслужних грађана постоји само у Београду, на Новом гробљу, али су у међувремену нека насеља која држе до себе, Нови Сад, на пример, истакла паролу “кад могу они, можемо и ми”.

Алеја заслужних грађана умишљена је сенка фараонских пирамида и култно место на коме се сахрањују “личности из разних друштвених, политичких, културних, спортских и уметничких области — политичари, глумци, генерали, спортисти, књижевници, научници, сликари, професори Универзитета, редитељи, вајари, новинари, лекари и други”, што новинарски тумачи поједностављују оценом да се у тој врсти налазе “носиоци највиших одликовања Србије, академици САНУ и почасни грађани Београда, као и друге личности које су дале одређени допринос из своје области, уколико градоначелник Београда одлучи да им се додели место”.

Потрага за “другима” из обеју дефиниција, званичне и новинарске, окончала се безуспешно јер су изван те препоручене листе, међу равно 800 (осамсто) сахрањених у београдској Алеји пронађена чак четири привредника, од којих три “учесника”, односно носиоца партизанске споменице 1941. године и један “по женине линије” као “носилице”.

Они остали, све сам го заслужник, разврстани су по сопственим заслужничким “занимањима”, макар неки од њих били препознати кроз две или три “заслуге” (можда и коју више):

– учесници народноослободилачке борбе, 290;

– лекари, 51;

– вајари, 14;

– сликари, 49;

– носиоци партизанске споменице, 237;

– носиоци албанске споменице, 4;

– глумци, 91;

– музичари, 42;

– академици, 119;

– фудбалери, 15;

– генерали ЈНА, 110;

– спортисти, 25;

– остали из ЈНА, 10;

– орденоносци, 72;

– новинари, 43;

– публицисти, 19;

– правници, 61;

– економисти, 12;

– историчари, 7;

– композитори, 18;

– инжењери, 11;

– диригенти, 15;

– директори, 62;

– костимографи, 6;

– певачи, 23;

– телевизионари, 6;

– политичари, 119;

– редитељи, 32;

– награђивани, 209;

– књижевници, 86;

– сценографи, 6;

– клавиристи, 2;

– уредници, 22;

– студенти, 3;

– филмаџије, 100;

– песници, 5;

– судије, 5;

– револуционари, 5;

– распопови, 2;

– концертисти, 4;

– тренери, 18;

– критичари, 12;

– архитекте, 17;

– физичари, 15;

– Википедији непознати – 223.

Без обзира на оволику “заслужну” расцепканост, лако се могу препознати четири “најзаслужничкије” групе.

Најбројнија је група названа “учесници народноосободилачке борбе”, састављена углавном од генерала и осталих револуционара, добрим делом сврстаних у “носиоце”, а мањим у “награђиване”:

– она која је у Србији током 1941. године била најпрепознатљивија по томе што је рушила стратешки најосетљивије тачке: железничке станице, поште, железничке пруге, ТТ линије, тунеле, руднике, мостове;

– она која спаљивала црквене, општинске, судске и поре­ске архиве, еда би се остварило комунистичко обећање да ће по­сле рата сви бити једнаки, да се неће знати ко је власник које имо­вине, да неће више бити пореза, да се неће знати ко су родитељи а ко су им деца јер је “Комунистички мани­фест” проповедао укидање породице, све са циљем да се уништи србска прошлост, да све почне од истих тих “учесника”;

– она које би повремено убила покојег Немца не би ли они “преживели” за једнога свог убијеног стрељали сто Срба, а за рањеног педесет, као што се то збило са Крагујевцем;

– она која, у складу са наредбом партизанске врховне команде од 27. децембра 1941. године није ратовала против окупатора јер су они били јаки, толико да су својом “јачином” успели да, по сопственом признању, побију око 300.000 лица. Није ратовала ни против усташа јер су њих подржавали и наоружавали они “јаки”, али је то њихово заједничко “нератовање” коштало Србе више од милион глава – према једном саопштењу Србске православне цркве, србски ратни губитак износио је “свега” 2,400.000 душа, од чега 650.000 у Босни и Херцеговини, чију је жртву један “високи учесник” оправдао тврдњом да је то био “дуг који је српски народ платио за злочи­начку политику београдских властодржаца”.

Нешто је мање бројна група позната као “академици”, особе којима је основно задужење да се не мешају у свој посао; да је друкчије, србски народ друкчије би мислио о себи и друкчије се односио према србским пословима. А то “друкчије” битно би се разликовало од онога што је, у складу с одлукама Берлин­ск­ог кон­греса 1878. године, од­лучујуће ути­цало на “мисаони” и делатни однос “интелек­ту­алне ели­те” у Срба пре­ма срб­ском културном и историјском на­слеђу, србским пре­дањима и србском завештању. Јер, да би Ср­бији тада била призната (уде­ље­на) самостал­но­ст, кључни за­хтев западних европских сила био је да се Срб­и од­рекну своје на­ционалне историје и при­х­в­а­те “на­учна” правила успостављена у берлинско­-беч­кој историј­ск­ој шко­ли, званој и нор­дијска, правила којима су и до тада “уво­ђени у ре­д” Срби школовани на европском западу. А да би преузете (наметнуте) обавезе могле бити ис­пу­њене до краја, на том “новом та­ла­су тре­з­ве­ности и по­литике ре­а­ли­зма” морали су се наћи не баш бројни тада­шњи србски ин­телектуалци по чијим је рецептима нова “српска наука” кренула са св­е новијим “критичким” при­чама о србској про­шлости, причама у којима није било места ни за народно преда­ње, ни за она знања ко­ја су до тада била позната у србској ис­то­ријској науци, исто као ни знања објективних историчара са стране. Под ут­и­цајем те и такве школе, у делу срб­ског народа окренутог тако­зв­а­ним европским вредностима почела је тада да се не­гује ло­гика до­казаних србских непри­ја­те­ља, по ко­ј­ој србски народ н­е треба да се бави националном прошлошћу, већ треба да се ок­р­ене будућно­сти. Ту исту ло­ги­ку, и у нашем време­ну, са­да још жешће, “пре­поручују” исти ти срб­ски непријатељи, а интелектуалци по­т­е­кли из србског на­рода здушно се труде да је на­метну сопственом народу, нешто кроз школски систем а нешто пу­тем најразли­чити­јих “теоријских” при­ти­са­ка на подсвест србски­х људи, нарочито пу­тем сред­става масов­ног општења.

Друкчије не може ни бити кад “главни академик” (а чини се да у томе није усамљен јер су га подржали и неки “његови чланови”) упорно врти “мисао” да је историјска истина о Косову и Метохији као једном од изворних делова Србске Земље – само опсена, те да се те Свете Земље треба “достојанствено” одрећи.

Да се “незаслужни” србски свет не би оптерећивао питањима колике су и какве “заслуге” појединих “заслужника”, они који су “овако или онако” присвојили власт успели су да им подметну трећу скупину “заслужних”: певаче, глумце, редитеље, диригенте, режисере и разне друге музиканте, задужене да им игром и песмом, “хлебом и циркусом” (panem et circenses), сузе и видно поље и мисаони круг, толико да су србски национални интереси, понајпре дугорочни, изједначени са “деветом рупом на свирали”.

На политичаре као заиста бројну “заслужничку” групу (овде случајно стављено на четврто место) не треба превише трошити речи будући да данас свако ко је потписао приступницу некој странци или партији себе сматра политичаром, а могућност да неко од таквих буде гурнут у страначку скупштину као избор своје партије или странке – нипошто као народни посланик – таквог “политичара” претвара у државника. А државнике не треба упетљавати у ову сокачку причу јер, како је то писао мој друг Његош, државничка дела “покољења суде”, а не неки тамо градоначелник, макар колико велик био.

Али, зато, међу заслужнима нема “неких” којима би тамо било место “по природи ствари”.

Међу “алејанерима” није запажен бар један језикословац, можда због тога што “одлучни” градоначелници нису имали од кога да чују да је Дружтво Србске Сло­весности, осно­вано 1841. године, себи за обавезу постави­ло “ширење науке на србском је­зи­ку и усавршавање србскога народног језика”, те да је и Србско Учено Друж­тво, непосредни наследник Дружтва Србске Сло­весности, узело у задатак “занима­ти се наукама и вештинама, у колико се оне понајближе односе на Србство”. Мада, вероватнија је претпоставка да су језикословци у Срба, познатији као лингвисти, пре скоро седам деценија легли на ћириличко-латиничку руду склепану у неком антисрбском партијском кругу, чиме су “научно” потпомогли наглом обездуховљењу сопственог народа. И касније, када су озбиљни зналци затражили од словенских академија (2007, у Санкт Петербургу) да се откаче од лажи која је Ћирила и Методија устоличила као изумитеље ћириличкога писма, те да своју науку усмере на истину о србици, изворном србском писму, самозвана академија наука у Београду, наводно србска, није се огласила. Није ни могло друкчије бити, кад се у њој налази свега један слависта, а он русист.

Не налази се тамо ни једна једина Мајка заслужна за биолошки останак србског националног бића, нема тамо неимара који је озидао домове званичним заслужницима – и док су вршљали овоземаљским светом, и кад су стекли своје “алејно” станиште, нема сељака који својом њивом и својим трудом одржава и оплемењује животе и “заслужницима” и “осталима”, нема учитеља, нема градитеља путне мреже, нема уличног чистача који својим метлом и штапом за купљење отпадака чува здравље свих који улицу познају искључиво као “природну појаву”, нема мајстора који одржава приручне справе од користи и “заслужнима” и “осталима”…

За све такве, али и оне који су прескочени претходним набрајањем, непосредна је увреда и то што се међу “заслужнима” налази и немала група оних који су и за “Википедију” остали непознати, али су, по прилици, били познати београдским градоначелницима званично задуженима да одлучују о томе ко је “заслужан”.

Осмотри ли се све то, и још понешто од непоменутог, али упоредивог са довде изложеним, препоручљиво би било да друштво које себе сматра озбиљним, укине своје полувековно “алејарење”. Оно што је настало у томе међувремену, ваља сачувати као ружан споменик једноме крупном људском промашају.

Најмање по томе што “заслужног” покојника одваја од породице, а исту ту породицу крњи.

Аутор: Илија Петровић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!