Илија Пантелић: Колико је „млада“ Црна Гора
Кад госпођа Драгиња Вуксановић Станковић“социјалдемократски“ изјави да неће дати „хиљаду година (црногорске) државности“, те да је „Црна Гора вјечна“, то није само претња, већ и напор да неко своје „знање“ натури онима који једва успевају да догурају до просечних седамдесетак.
А то је Драгињино „знање“ шупљикаво.
Ево зашто.
Бранко Павићевић (1922-2012), историчар, црногорски академик, главни уредник Редакције хрватске Енциклопедије Југославије (лат.) за некадашњу брозовску Црну Гору, пише да се назив Црна Гора први пут помиње у повељи краља Милутина из 1276. године. У италијанским изворима тај се назив помиње 1348. као Cerna Gora, у дубровачким 1379. као Cernagora, а у которским као Мontenegro 1397, а као Crna Gora 1458. године. У уговору између деспота Ђурђа Бранковића и Млечана из 1435. године спомињу се catuni Cerna Gora или catunos Cernagora.
Ови Павићевићеви подаци (вероватно је годину 1276. сам домислио, пошто је Милутин постао краљ 1282) углавном су преузети из књижевне радње Ивана Јастребова, руског конзула најпре у Призрену, потом у Скадру, коме је Гласник српског ученог друштва објавио већи број прилога за српску црквену историју, делом у облику превода, делом као резултат истраживачког рада. Уз напомену да „питање, за што је садашња Црна Гора назвата овим именом, готово не заслужује пажње“, он је констатовао да „у свету више разних места зову се Црном Гором“. Поред Црне Горе „близу везирова моста на путу од Призрена у Скадар“, поменуте у једној дипломи цара Душана, и планине „што се налази међу Гиланом (Гњиланом) и Скопљем, где је Урош В заједнички са својом матером свршио цркву коју је започео био градити Душан в чрној гори… имамо Црну Гору у Србији у црноречком срезу, па Карадаг у Дагестану недалеко од Гунида, па Карадаг у Азији близу Карса, па близу Диајрбекира“.
У Историји Црне Горе (књига 1, том други, Титоград/Подгорица 1970), која се бави и Зетом у држави Немањића, назив Црна Гора помиње се осам пута, увек уз израз „данашња“, што значи да у том времену (од краја 12. века до 1371) није постојала територијална нити управна (административна) јединица под тим именом. Први пут се тек у 15. веку за Зету каже да је „сада већ Црна Гора“. Но, да би цела прича била мало јаснија, док се пише о владању Ђурђа II Страцимировића (1385-1403), само се „планински масив изнад Боке Которске и Будве“ сматра Црном Гором „у најужем смислу ријечи“. Исто то потврђује се и податком да „само име Црна Гора, које се први пут помиње у дубровачким документима 1376. године, још дуго ће означавати планински масив који се од Рисанског залива, изнад Котора, Грбља и Будве, пружа до изнад Паштровића, са Ловћеном као највишим врхом. Тек касније ће се, у доба успона Црнојевића (током друге половине 15. века – ИП), почети да шири и на околне предјеле, а на крају замијенити старо име Зета“.
А кад се већ помиње србски краљ Милутин (Стефан Урош II, ? – 1282-1321) уз Црну Гору, онда се први запис о тој србској области тиче његове хрисовуље (повеље са златним печатом) „којом је приложио манастиру светог Николе у Врањини село Орахово и 100 перпера од светог Срђа“. Извесно је, дакле, да је Врањина (у данашњој Црној Гори) тада била у Србији, и не само она него и цело Србско Приморје, данас преименовано у Црногорско, и цело његово србско залеђе звано данас Црна Гора. Што је то олако заборављено можда је баш „заслуга“ Милутинова који је, према писању Владимира Ћоровића, ослањајући се на чињеницу да је то подручје од искони било несумњиво србско (а Скадар је некад био престони град свега Србства), верујући у чврстину и постојаност српског духа тамошњег живља и проглашавајући Скопље престоницом Србије, „упутио српску експансију низ вардарску долину, и тако је полако преносио тежиште српске државне политике са Јадранског на Егејско море“.
Да је завичај породице Црнојевић (и пре Ивана Црнојевића), оне које такозвана дукљанска историја ни за живу главу не жели да препозна као Србе, био србски и после Милутиновог времена, потврђују и србске царске повеље са средине 14. века, чији нам је садржај обелоданио конзул Јастребов. Он, наиме, пише да, „ми видимо фамилију Црнојевића у време Душана и његова сина Уроша. У повељи, у којој Стефан (Душан) цар србски и грчки решава распру између патријарха Данила и града Котора, даној у Неродимљу године 1351, Михо и Радосав Чрновић поменути су као важна лица, којима је поклоњено било поверење и цара и патријарха у решењу ове распре… На исти начин у повељи Стефана Уроша, којом он потврђује повластице Которанима (1355), опет су поменути исти Михо и Радосав Чрнојевићи“. Биће да се радило о неком дуго вођеном спору, пошто се патријарх Данило, доцније канонизован за србског светитеља, на трону налазио од 1324. до 1337. године.
Да је данашња Црна Гора била србска сведочи и историчар Божидар Ферјанчић (1929-1998), коме се већ и због самог наслова једног недугог текста, насловљеног као Освајачка политика краља Душана, баш и не може пребацивати за србовање. Пошто у наводној својој потрази за историјском истином не препознаје чињеницу да краљ Душан није освајао суседне крајеве већ васпостављао србску власт на појединим деловима Србске Земље које су у ранијим временима отели ратоборни србски суседи, он каже да се „у првим годинама владавине краљ Душан морао суочити с неочекиваним тешкоћама у самој Србији. Већ у пролеће 1332. године избија побуна великаша у Зети, баш у области где је једва годину дана раније млади краљ и почео акцију за преузимање престола. Незадовољни свакако наградама којима је Душан по преузимању власти платио њихову помоћ, зетски великаши су устали… Млади краљ Душан брзо је угушио побуну зетских великаша и тако успоставио унутрашњи (курзив у пасусу – ИП) мир у држави, што је био неопходан предуслов за предузимање офанзиве према византиским областима на северним обалама Егејског мора“.
Прича о побунама на западној и северозападној граници србске државе тицала се борби у Хуму, делом око Пељешца и Стона (са Дубровчанима), а делом око крајева до Цетине (са босанским баном Стјепаном II Котроманићем – 1322-1353, сестрићем краља Драгутина, ? -1316). Први спор окончан је тако што је Душан, повељом из 1333. године, део србске државне територије од Стона до Дубровника уступио Дубровачкој Републици уз једнократну накнаду од 8.000 перпера, годишњи трибут србским владарима од 500 перпера и уз обавезу да православном живљу са тог подручја осигура право на слободно богослужење. Мимо тога, Дубровчани су преко својих дипломатских канала помогли да се и спорови на крајњем западу, с Котроманићима, реше на миран начин, чиме је млади краљ Душан добио могућност да своју војну и политичку делатност усмери на своје византијско суседство.
На крају, због оних који србског краља Бодина (1085-1111) својатају као наводног Црногорца, ваља рећи и следеће:
Половином 5. века, кад је већ било извесно да се Римско царство не може одржати, започето је с обновом србске националне државе, за време римске владавине познате под именом Илирија. Но, тек 590. године Оштроило Свевладовић, један од синова Свевладових, краља Дачке Србије, успео је да створи и потом учврсти Јадранску Србију, те да за своју престоницу одабере Скадар који је и пре римских освајања био престони град србски. Династија Свевладовића задржала се на челу Јадранске Србије свега подруг века, да би је каснијих векова, до Немањића (после 1171), наслеђивале династије Светимировића (640-794) и Оштривојевића (794-1171). Из ове последње био је и краљ Бодин, син србског краља Михаила (1065-1084) а унук србскога краља Доброслава I Војислава (1024-1065). Бодинови претходници успоставили су у Србији чврсту државну власт, а њиховим стопама ишао је и Бодин, изабран за краља док се налазио у Антиохији, у заточеништву, одакле су Срби успели да га ослободе. „То је био човек великих способности и велики државник. Одмах по ступању на престо Бодин је прокрстарио Србијом (курзив ИП) и сменио непослушне банове и друге чиновнике и на њихова места поставио одане и савесне људе. У Рашкој је поставио два бана: Волкана и Марка, а у Босни бана Стефана, сву тројицу са Бодиновог двора“. На западу, Бодинова Србија укључивала је Лику и Крбаву и Далмацију до реке Крке, а на северу до реке Саве, све до Уне.
А кад госпођа Драгиња барата наводном хиљадугодишњом историјом данашње Црне Горе, не би било лоше да зна и следеће:
Црна Гора је током 19. века своје подручје познато као Стара Црна Гора увећала седам-осам пута (по томе је препознатљива као највећа европска империјална сила тога доба), а са малим претеривањем може се рећи да још има живих Васојевића који памте како су у Црногорце „унапређени“ после Првога балканског рата (1913).
Аутор: Илија Петровић