Икона која је спасила живот
Ова икона Казанске Мајке Божије са делимично избрисаним речима исписаним на латиници: ETA IKONA BUDET HRANIT WAS WSU SCHIZN (ова икона ће вас чувати читавог живота) , краси храм Свих Жалосних Радост у Санкт Петерсбургу.
Један парохијанин испричао је чудесну причу о овој икони:
Jедног дана у цркву је ушла стара жена и угледавши икону почела да показује рукама:
Како је ова икона доспела овде? Ја сам је поклонила немачком војнику! Препознајем је по нарочитом удубљењу на раму. Објаснио сам јој да је икону цркви поклонио Немачки конзулат који се налази у нашем граду. Жена је кроз плач рекла да се зове Вера и испричала причу како је њена породична православна икона завршила у Немачкој.
Побегла сам из свог родног села пошто се нашло у центру ратних борби. Хтела сам да одем раније са сестром и троје деце, али мама се озбиљно разболела и она не би могла да преживи пут.
Доћи ћу касније, обећала сам сестри испраћајући њу и децу који су ишли у место надомак Рјазна где је живела једна наша тетка у сеоској задрузи. Мама је умрла месец дана касније и пред смрт ме је благословила са нашом породичном иконом Казанске Мајке Божије. Мој покојни деда је у своје време благословио са овом истом иконом моју мајку пред њено венчање. И моја мајка је благословила иконом мене и Сашу (мужа) пре петнаест година иако је он тада био у комсомолу (комунистички савез омладине).
Сада је икона лежала у мојој похабаној избегличкој торби. Села сам испод надстрешице једног складишта робе на железничкој станици и посматрала чудесну игру ковитлајућих пахуљица. Нисам могла да размишљам ни о чему; само сам покушавала да завучем прсте испод уских рукава танког капута. Хладноћа и глад – то је све што сам осећала. Тада се зачула тутњава воза који је улазио у станицу. Врата су се отворила и немачки војници су се распоредили у низу додајући један другом дугачке кутије. „Донели су оружје“ – помислила сам одсутно. Одједном као да ме је нешто проболо: „Ово иде на фронт, где се бори мој Саша. Овим ће пуцати на Сашу и друге руске војнике… Ох, проклети..“
Било је зачуђујуће, али немачке патроле нису обраћале пажњу на мене, усамљену жену осушену од глади. Нисам могла ни да се сетим кад сам последњи пут јела. Још одавно сам заменила сат, бурму и мамине минђуше за храну. Напипала сам месингани рам иконе испод смрзнуте тканине моје торбе: “ O, Посреднице наша, Пресвета Владичице Богородице, – прошапутала сам смрзнутим уснама – Спаси и сачувај моје малене, моју сестру Нађу…Спаси и сачувај мога мужа, слугу Божијег војника Александра.“
Шта? Нешто није у реду?- зачула сам глас изнад своје главе. Подигла сам поглед. Поред клупе је стајао немачки војник. Осећало се сажаљење у његовим речима. – Да, лоше је.. – рекао је затим. Сео је до мене на клупу. Спустио је свој набијен ранац на земљу, претурао по њему неко време, а онда извукао руку.
Узми – пружио ми је комад хлеба са кришком ружичасте сланине. Узела сам дар и буквално га прогутала. Војник је отворио термос, сипао у поклопац врућ чај и рекао:
Вруће! Добро!
Вероватно је био један од стражара овде на станици. Изгледало је као да је двадесетак година стар, плавих очију. Лице му је било глатко, вероватно му је коса била светло плава као код мог сина Андрјуше, али није могла да се види испод капе.
Немац је уперио прст према возу, па према мени, комично набрао обрве покушавајући да нађе реч и упитао:
Далеко?
Далеко! Али сад нећу моћи да стигнем тамо. – почела сам да му причам како сам кренула код своје тетке, али сам остала без ичега. Завршавајући своју причу рекла сам :
Тамо су ми деца. Д-е-ц-а! Разумете? Показала сам руком од највишег до најнижег.
Момак климну главом:
Oh,ja Kinder!
Али нећу успети да стигнем до њих. Смрзнућу се. – Нисам била ни свесна да сам плакала.
Војник је опет завукао руку у ранац и извукао повећи пакет:
Ево, узми!
Отворио је пакет, прстом дотакао садржај и лизнуо га:
Gut!
То је била со у пакету. Со! Она је била вреднија од злата. За со сам могла да купим хлеб, млеко, ма било шта,.. Било је ту око три килограма соли. И, ето, он ми је управо то поклонио, једној потпуно непознатој руској жени. Видевши да сам у шоку, момак се насмејао и рекао нешто што нисам разумела. Онда је устао, зашрафио поклопац на свом термосу, вратио га у ранац, махнуо руком и отишао.
Стани! – потрчала сам за њим.
Was ist es?
Ова икона ће те чувати читавог твог живота. – рекла сам са чврстим уверењем. Није разумео. Поновила сам: – Ова икона ће те чувати читавог твог живота!
Момак је извадио оловку из џепа, овлажио је пљувачком, окренуо полеђину даске и замолио да поновим. Поновила сам полако, слог по слог, а он је записао латиничним словима на дасци: ЕТА IKONA BUDET HRANIT WAS WSU SCHIZN. Више се никадa нисмо срели.. Ја сам успела да заменим со за топлу одећу, чизме и хлеб и стигла сам до Рјазна. Мој муж Саша вратио се из рата 1945.год. Након што сам пажљиво саслушао потресену жену, испричао сам јој са радошћу оно што су ми рекли представници Немачког конзулата када су донели Казанску икону у нашу цркву. Тај немачки војник преживео је рат. Гледао је како његови другови умиру…Једном је камион који је возио експлодирао и он је успео да искочи из њега секунд пре експлозије. Остали су пострадали. Пред крај рата граната је погодила ров који је он напустио само делић секунде пре тога. Невиђена сила руске иконе га је спасила. Он је то тада схватио и почео да цени свој живот и своју душу је отворио за молитву. Вратио се кући, оженио и подигао своју децу. Икону је ставио у предивну стаклену кутију и поставио на почасно место у своме дому. Молио се пред њом читавог свог живота. Кад је остарио, завештао је свом најстаријем сину да однесе икону у Руски конзулат након његове смрти. „Ова икона је живела у Русији и треба да се врати тамо. Реци им да је однесу у Лењинград , град који је издржао опсаду, умирући од глади и хладноће, али се није предао.“
Тако је средином 1990-тих година у једну од новоотворених цркава у Ст. Петерсбургу где је старешина био свештеник Александар Чистјаков дошла мала икона Казанске Мајке Божије са чудним натписом на полеђини исписаним латиничним словима.
записала Ирина Блинова