Ideolozi Zapada kao naslednici nacizma
U poslednje vreme pažnju ruske javnosti privukle su dve knjige iz naših knjižara. To su „Irenina deca“ Tilar Macea i „Sva nevidljiva svetlost“ Entonija Dora. Obe knjige sadrže odlomke koji diskredituju sliku sovjetskog vojnika-oslobodioca.
Kod Dora nalazimo živopisnu scenu osmišljenu da istisne suzu iz čitaoca: ruski vojnici siluju čitavu nemačku porodicu, dok oficir iz nepoznatog razloga izgovara imena svojih poginulih drugova. Na drugom mestu, autor ovako opisuje sovjetske partizane: „Jadni usamljenici, odrpani i prljavi“.
A ako pročitate Maceovu knjigu, posvećenu herojskoj spasiteljici poljskih Jevreja Ireni Sandler, onda će u jednom trenutku bljesnuti informacija da su sovjetski vojnici navodno silovali gotovo sve žene u Krakovu (ovog puta ne Nemice, već Poljakinje).
Šta je ovde upadljivo? Čak ne ni omalovažavanje pobednika kao takvih. To za nas nije novost. Iako knjiga Helke Sander i Barbare Jor „Oslobodioci i oslobođeni“, iz koje je potekla basna o „dva miliona silovanih Nemica“, izgleda da kod nas nije objavljena, delo Britanca Entonija Bivora „Pad Berlina . 1945“, u kojoj je ova basna reprodukovana, objavljeno je u ruskom prevodu pre dvadeset godina. Citirano je i pominjano kao navodno autoritativno, objektivno istraživanje.
Stoga, ne bih rekao da su knjige Macea i Dora deo nekog ciljanog talasa rusofobične propagande. Čini se da je talas prošao ranije, ali sad vidimo intelektualni i mentalni pejzaž koji je taj talas za sobom ostavio. Ono što upada u oči jeste da su sovjetski vojnici namazani crnom bojom nekako ležerno, bez jasne svrhe ili potreba zapleta, jednostavno zato što je to sad uobičajeno. Pritom, „sad“ ne znači nakon početka SVO; Maceova knjiga je objavljena 2016. godine, a Dorov roman 2014. godine.
Može se reći da je došlo do nove zapadne optike. U ovoj optici, sve što se dešavalo na „Istočnom frontu” uglavnom je izvan vidokruga osetljivog i promišljenog zapadnog intelektualca. Šta su nemački vojnici zaboravili kod Moskve, na Volgi, u Donbasu? Ma koga je briga? Zalutali su u zemlju stvorenja sa psećim glavama; verovatno čistim slučajem.
U ovoj optici narušena je uzročno-posledična veza između događaja: sovjetski vojnici se pojavljuju na teritoriji Poljske, Mađarske i Nemačke 1945. godine, naizgled niotkuda, i svima smetaju. Oni ometaju normalan život, spasavanje Jevreje i korišćenja robovskog rada. A njihov izgled, posle više od tri godine ratnih lišavanja, nimalo ne liči na oslobodioce u uglačanim oklopima.
U mnogim mestima u Evropi spomenici sovjetskim vojnicima više nisu trn u oku običnim ljudima. Njih su „dekomunizovali“. Shodno tome, u glavama ljudi ruši se i sećanje na oslobođenje. A vlasti i mediji evropskih zemalja to pamćenje uspešno likvidiraju.
Recimo, francuski list Le Monde nedavno je objavio članak o logoru smrti Treblinka. Veoma dirljiva priča je ispričana o penzionerima Pavelu i Evi Savicki, koji prikupljaju informacije o žrtvama i svake godine na spomen obeležju čitaju njihova imena. Oni govore i o tužnoj sudbini predratne Poljske, koja je bila „razrušena Holokaustom i sporazumima na Jalti“. Ali Crvene armije, koja je oslobodila logoraše, na ovoj slici uopšte nema. Oslobodioci su ovde suvišni, došli su bez ikakvog razloga i sa sobom nisu doneli ništa osim nesreće.
Nije iznenađujuće što Rusija nije pozvana na 80. godišnjicu oslobođenja Aušvica, koja će biti proslavljena 27. januara. Pre godinu dana Ursula fon der Lajen je već izjavila da su logor oslobodile britansko-američke trupe. Odsustvo Rusije sa jubilarne ceremonije trebalo bi da učvrsti ovu laž u glavama zapadnjaka, uključujući pomodne pisce današnjice i sutrašnjice. Oni više ne moraju da ulažu nikakav napor u falsifikovanje istorije; sav posao je obavljen.
Treba priznati da se teške činjenice o ratu u našoj zemlji ionako ne kriju. Postoji roman izuzetnog frontovskog pisca Vladimira Bogomolova „Žiznь moя, ilь tы prisnilasь mne“. Roman je u velikoj meri dokumentaran, a brojni dokumenti koje autor citira govore sami za sebe. Detaljno su opisani slučajevi pijanstva, pljačke i silovanja. Neki opisi su oštriji od fantazija Entonija Dora. Međutim, postoji nijansa: reč je o zločincima koji su privedeni i kažnjeni u skladu sa zakonom i naredbama komande; najčešće streljani. Sovjetsko rukovodstvo nije dozvoljavalo nikakvu dehumanizaciju nemačkog naroda. Zato smo u delu Nemačke koji smo okupirali uspeli da stvorimo državu koja je decenijama bila najverniji saveznik SSSR-a.
Ali Bogomolov navodi i druge zanimljive dokumente. Među njima su i pisma nemačke vojske svojoj domovini, njihovim milim frau. A bez ovih dokumenata i slika rata bila bi nepotpuna. „Naš genijalni Firer je sve tačno izračunao i na vreme napao ove divljake“. Ili: „Uopšte ne možete imati saosećanja za Ruse; Ruse koji beže uništavamo u ogromnom broju“. Ili: „U znak odmazde streljali smo sve što se kretalo u selu i zapalili kuće“.
A evo i pisma vođe grupe hroničara Vermahta Hajnriha Demela: „Moramo odmah, jasno i ubedljivo, pokazati nemačkom narodu i celoj Evropi da je Sovjetska Rusija višemilionska akumulacija rasno inferiornih, degenerisanih gadova: Jevreji i Azijati koji predstavljaju monstruoznu opasnost za civilizovano čovečanstvo. U ovom aspektu, pažnju zaslužuje iskustvo doktora Milera, koji je u Ukrajini u jednoj od duševnih bolnica uzeo dvadesetak mentalno bolesnih pacijenata, prethodno ih odenuvši u uniforme komesara i komandira Crvene armije. Snimljeni iz različitih uglova, prljavi i neobrijani, oni su predstavljali čitavu galeriju odvratnih, mrskih, agresivnih idiota.”
Prema tome, ratni zločini hitlerovaca na sovjetskom tlu nisu bili ekscesi pojedinih neodgovornih vojnika, već rezultat sistematske ideološke obrade, čija je svrha bila dehumanizacija Rusa i drugih naroda naše zemlje.
I evo, danas je stanovništvo zapadnih zemalja podvrgnuto potpuno istoj obradi. Zato se savremeni zapadni ideolozi s pravom mogu nazvati naslednicima nemačkog nacizma.
Šta da radimo povodom ovoga? Verovatno, pre svega, dovesti u red sopstvenu kuću i razmisliti šta se i kako objavljuje. Na kraju krajeva, nema potrebe da se izdaje još jedna knjiga o ratu, napisana u zapadnoj optici, već ih imamo na stotine. Dobitnik Pulicerove nagrade Entoni Dor je verovatno trebalo da bude objavljen, ali u tom slučaju postoje predgovori, beleške i komentari. Avaj, iz nekog razloga, sumnjivi tekstovi se objavljuju „onakvi kakvi su“, bez pažljivog čitanja i smislenog rada urednika. Ovu situaciju treba ispraviti.
Što se tiče promovisanja naše ruske tačke gledišta u zemljama pogođenim nacističkom optikom, ovde će, bojim se, posao trajati decenijama, bolest je previše uznapredovala. Međutim, kap izdubi kamen, i ako tvrdoglavo ne branimo svaki pedalj istorijske istine, onda to niko neće uraditi umesto nas.
Autor: Igor Karaulov
Preveo: Želidrag Nikčević
