Ideološki vampiri u “elitnoj“ gimnaziji
U izvikanoj „elitnoj“ školi – Trećoj beogradskoj gimnaziji – a zapravo sumornoj i propaloj ispiraonici mozga u ime evrounijatskih i globalističkih ideala, tokom deset godina rada bila sam očevidac mnoštva neverovatnih i apsurdnih birokratsko-ideoloških projekata, kojima sam se opirala koliko sam mogla, a nametnutih od takozvanog „Ministarstva prosvete“ (koje to odavno nije), a koje su direktori, njihovi najbliži saradnici, te „građanski“ i „progresivno“ orijentisane kolege sprovodili sa najvećim entuzijazmom i prilježnošću. Ali ono čemu sam prisustvovala 28. novembra, prevazišlo je sve do tada viđeno i doživljeno.
Pela sam se stepeništem škole pod utiskom nedavne izjave ministarke Đukić-Dejanović da „ministarstvo prosvete nema rešenje za vršnjačko nasilje“ (što je po sve besprizornijem i raskalašnijem ponašanju đaka iz godine u godinu sasvim očigledno), kad u holu zatičem nadrealan prizor, kao da sam se odjednom zatekla usred nekog od zasedanja AVNOJ-a. Šljašte crveno-beli plakati sa likovima komunističkih velikana i prizorima iz zlatnog doba partizanske ideološke ekspanzije. Devojke sa kikama i crvenim zastavama, razbaškareni Koča Popović (predstavljen kao književni poslenik, „osloboditelj Srbije, Slavonije i Zagreba“ i „protivnik međunacionalnih sukoba devedesetih“), Stevan Filipović raširenih ruku, partizanski pop Vlado Zečević, sa sve krstom i petokrakom na kapi. Tu je čak i Moša Pijade, po zlu poznati „čiča Janko“ koji je u crno zavio Srbe u Crnoj gori, a do njega čitava plejada komunističkih ideologa i krvnika – Marks, Engels, Mao, Staljin, svi onako glomaznih profila na jednom plakatu. Na drugoj strani snimak Titove sahrane i natpis „Kad je ceo svet bio u Beogradu“, a do njega zasedanje nesvrstanih. Usled iznenadnog šoka ruka mi je sama pošla ka plakatima koji su mi bili nadohvat. Popadali su uz moje neizgovorene psovke. Pre ulaska u učionicu poslala sam poruku kolegama na viber-grupi škole:
„Pitam se, ali mi je i jasno, ko stavlja ove satanističke plakate po školi?? Na početku pravoslavnog Božićnog posta?!? Slučajno? Nismo dovoljno kao Srbi i kao Pravoslavni postradali od istih tih ideologa i njihovih sledbenika? I šta sad, hoće i dušu naše dece, ovako povampireni i vraćeni iz samog pakla!? U školi koja je još uvek srpska i svetosavska? Dokle bre više?
Ušla sam u učionicu i sa učenicima četvrtog razreda popričala o tome.
Međutim, osim dvoje-troje koji su kao i ja bili sablažnjeni, ostali su bili sasvim ravnodušni, kao i u svemu što se dešava oko njih. Oni su kao generacija sasvim izgubljeni u internet-prašumi, u iluzijama o boljem životu na Zapadu, potrošačko-dokoličarskim utopijama o putovanjima iz snova, kupovini nove garderobe, telefona, patika po zadnjoj modi, pijanim žurkama, čistim drogama, kocki… Njih realnost ne dotiče čak i kad se sapliću o nju. Oni su iščezli iz realnog sveta, da li nesvesno ili po trenutnoj modi, svejedno je. A to je i bio cilj globalističke ekipe iz zemlje i sveta, da mlade izbaci iz društvenog života i učini realno beskorisnim i nepostojećim. Jedan učenik pomalo naivno i iskreno upita: „A šta vi, profesorka, imate protiv Tita?“
Jer u Trećoj beogradskoj gimnaziji odavno se praktikuje sve što nameću EU i zapadna propaganda, posebno ERAZMUS projekti i slično (trenutno je aktuelan projekat „Simulacija Evropske unije“), a đacima se u svest ukucavaju mantre o „evropskim i građanskim vrednostima“, o „manjinskim pravima“, o LGBT-populaciji i migrantima (naziv jednog seminara je glasio „Svi smo mi bili migranti, zar ne?“), a sada evo i o Titu, partizanima i idiličnoj prošlosti u „bratstvu i jedinstvu“. Kao u nekoj Zoni sumraka, izokrenutoj priči ili „Alisi u zemlji čuda“.
O Srbiji i srpskim vrednostima, ni traga ni glasa. Pre nego što je ukinuta na Kosovu, izgleda da je Srbija ukinuta u srpskim školama, gimnazijama, fakultetima, javnim ustanovama, Akademiji nauka… Ukinuta totalno, pa je ne možemo očekivati ni na drugim mestima, ako je nema tamo gde bi najpre trebalo da je bude – u srpskoj prosveti. I šta ćemo sad?!
29.11, na mestu gde su stajali plakati koje sam posmicala, stajalo je na belom papiru: DELO SAMO SEBE ŠTITI.
Ne delo, nego zlodelo, pomislih, i dalje u neverici da je ono toliko ovladalo dušom današnjeg nastavnika, a i današnjeg roditelja, koji ga ili podržavaju ili su otupeli, pa ne mare.
Autor: Nevenka Miličić, profesorka Sociologije u Trećoj beogradskoj gimnaziji i pisac dva romana: „Tragovi sna“ i „Pred licem zla“.
