И рече амбасадор Хил: „Нека буде прајд“, и би „прајд“!
Млади полицајац из Краљева је рано ујутро дошао службено у Београд да обезбеђује параду. Обукли су га у нову тешку униформу, преко главе је навукао шлем за заштитом, стајао је у првом реду у Ресавској улици да спречи народ да пролази. Његове колеге у великом броју су као зид препречили улицу. Испед њега је стала старија жена, увијена у мараму, киснула је носећи у руци икону и тихо певајући духовне песме. Хтела је да прође, али он је ту да је заустави. И успео је јер никако кроз бедем полиције није могла да прође. И кад се све некако заврши сео је у полициски комби који га је враћао кући. Знао је да је згрешио, морао је због посла, дошао је у престони Београд да за америчког амбасадора одради посао. Осећао се изданим, пониженим и пораженим …
Обукла је своју најдражу хаљину и ставила мараму. Пажљиво је понела икону заштитника и кренула ка Скупштини. На путу се препречила велика група полиције какву до сада није видела. Све млади људи обучени у чудне нове униформе. Око ње само десетак верника, дошли као и она, а нигде оних силних попова од који се црнело док је патријарх држао говор, нигде и неког од онолико народа, само њих шачица пред силом полицијском. Није се могло никако проћи, вратила се кући. Осећала се изданом, пониженом и разочараном.
По договору се нашао са другарима испед самопослуге. Обукао се лако да може да буде покретан, понео је и маску. Дошло их је много мање него што је очекивао, остали су послушали наређење вође, али они нису. Кренули су на „пандуре“, њих је било десет пута више, али они су дошли да се боре. Јурнули су право на кордон, брзо су разбијени и растерани. Крваве главе се споредним улицама враћао кући. Осетио се изданим, пониженим и разочараним.
Кренуо је на параду. Очекивао је хиљаде сродних душа испред скупштине, шетњу до калимегдана, па онда дружење са странцима по кафићима и клубовима, много људи, карневал, весеље … По досадној киши, аветињски пустим улицама родног града, окружен полицијом са свих страна, спроводили су их као стоку кроз ташмајдански парк, никог из владе да их поздрави. Осетио се изданим, пониженим и разочараним.
На телевизији се појавила премијерка која је изјавила да већих инцидената није било и да је ово „велика победа српског народа“ (да баш тако!).
Курир је објавио да смо успешно, без већих инцидената организовали прву геј параду у источној Европи.
Стране новинске агенције (Ројтрс, ББЦ, Дојче Веле, Ал Џазира … ) сви преносе слично: хулигани, екстремни десничари су дивљали београдским улицама, али је бројна полиција омогућила да је прајд некако одржи.
А у својој раскошној резиденцији амерички амбасадор је седео у удобној фотељи и гледао шта јавља државни РТС. Осећао се победоносно, поносно и задовољно. Посао је одрађен.
Аутор: Предраг Вучинић
