„И о мртвима по правди и по истини“
Ин меморијам: Ранко Бугарски
О мртвима се каже: све најбоље, а боље је рећи: „и о мртвима по правди и по истини“. Волео би да ово друго, кад дође моје време, важи и за моју маленкост. Искрено ми је жао што више нећемо бити у прилици да се међусобно оспоравамо – углавном само о једном питању, много важном за Србе и њихов језик и културни и општенационални идентитет.
Проф. др Ранко Бугарски, сазнао сам из латиничког „Danasa“, није више међу живима од августа ове године. Поживео је, хајде да кажемо, доста лепо најпре у Сарајеву па у Београду од 1933 до ове, готово у целом свету луде – 2024. године. Не треба да у наставку овог Ин меморијама тим поводом понављам да ми је искрено жао што се више неће оглашавати међу нама о језичким темама, посебно о српској ћирилици, па макар наставили да се још жешће у аргументима споримо о нашим погледима на српски језик и српско (ћириличко) писмо иако сам, за његовог живота, критиковао посебно његов однос према српском писму, а он ми понекад још жешће узвраћао. Уважавао сам га у неким ставовима уопште о језику, али нисам могао уважавати његова гледишта о српском смишљено наметнутом „богатству двоазбучја“, чиме је „дипломатски“ мудро игнорисао потребу и значај да и Срби имају своје (свакако једно, ћириличко) писмо у свом језику. Он је заговарао чисту антићириличку и антисрпску комунистичку тезу да само Срби треба да наставе да свом писму противуставно дају примат туђем писму над својим (рођеним) писмом, увијајући ту своју антићириличност, те, на тај начин, и антисрпскост, обманама да двоазбучје у Срба није на штету ћирилице и српског културног и општенационалног идентитета и да двоазбучје не дели српски народ, него је и у разликовању само Срба у писмима наводио као „демократију“.
Супротстављали смо му се објашњењима да су два писма за један језик (у пракси само српски језик у целој Европи и престижном свету) изузетно штетни. Говорили смо да, када не би била штета да се само српски народ у Европи дели међусобно по писму и када би нормирани језик на два писма било стварно „богатство“, то „богатство“ сигурно не би одбацили сви други у Европи па ни његове колеге у англистици, у области за коју је био стручњак, а више се бавио српским језиком који му је био успутна, али доминантна струка. Он је манипулисао богатством двоазбучја не објашњавајући да Срби треба да знају и хрватско латиничко писмо гајицу само зато што су Хрвати прихватили српски језик, па је корисно да Срби знају ту хрватску латиницу да би могли да читају хрватске књиге, јер Хрвати нису хтели, зна се зашто, да прихвате српско ћириличко писмо за тај српски језик, него су српски језик похрватили највише тиме што су саставили друго, своје, латиничко писмо (гајицу) за тај језик, а српско писмо су насилно, а понекад и законима о забрани ћирилице (у НДХ, на пример) прогонили. Он је манипулисао тиме што је волео, да ли као англиста, или ђаво ће га знати зашто, да се српским нормираним двоазбучјем у српском језику настави комунистичка манипулација и нескривени трајни циљ да се у српском језику прогна ћирилица и она коначно замени латиницом (хрватском, свакако). У вези с тим, предлагали смо му да он покуша да Енглезима прода своје „богатство двоазбучја“ које је продавао Србима целог свог стручног века за свуда раширен данас по свету енглески језик као што је, успутно, за српски језик („српскохрватски“, „југословенски“ или, најзад, „заједнички језик“, како је он при крају заговарао назив за језик Срба. Он је био за „равноправност“ писама и „богатство двоазбучја у Срба таман толико колико је својих књига објавио на српском и хрватском писму. Објавио је, до краја живота, више од 25 књига на хрватској латиници, а свега (знам за две, а можда има и још једну, па дакле) само три на српској ћирилици. Толико и тако је он у пракси показивао своју искреност према „равноправности писама“ и колико је он сматрао за истину оно што је пропагирао као „богатство двоазбучја“.
У вези с ћирилицом једино је био искрен и тачан када је у својој (латиничкој, наравно) књизи „Европа у језику“ написао да је у Члану 10. Устава Србије враћено Србима њихово ћириличко писмо у стопостотној употреби, како су одређена у свим уставима у Европи потпуне суверености свих других народа у њиховом писму за њихове језике. Али се, онда, Уставу Србије у вези с ћириличким писмом жестоко супротстављао тумачећи да је супротност „службеној употреби језика и писма“ не „неслужбена употреба“ и(ли) лична индивидуална, него „јавна употреба“ кроз коју је, онда, гурао (и) хрватску латиницу, којој је у свакој прилици не вербално, него у пракси давао предност. Изван тога исправног тумачења у ставу првом Члана 10. Устава Србије да је ћириличком писму одређен стопостотни суверенитет, изван те истине, све друго у вези с ћирилицом у Срба је чиста његова, истина прилично „мајсторска“ за оне који мисле исто или слично њему у вези са српским језиком и његовим писмом (не)научна манипулација.
На жалост већине Срба који су усвојили Члан 10. Устава Србије 2006. године, захваљујући већини српских лингвиста (сербокроатиста) и властима у Србији, његова гледишта су све до данас – победничка, али и антићириличка и антисрпска.
Нека је Ранку Бугарском мир у тамо неком. верујем, много лепшем свету од овог у коме смо ми сви други остали да још привремено живимо док не дочекамо свој крај или крај овог данас преовлађујуће насилног, бездушног и увелико обезбоженог света у коме је и једна недужна дечја суза као последица зла тежа од од свега другог. Верујем да се почивши Ранко Бугарски у овоме последњем сигурно не би спорио с мојом маленкошћу.
Аутор: Драгољуб Збиљић је језикословац, писац 17 књига о упропашћивњу српског језика, посебно успешног планског замењивања српског (ћириличког) писма и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001)
