Мишљења

И лингвисти и држава против будућности ћирилице

ХОЋЕ ЛИ СЕ У СРБИЈИ КОНАЧНО РЕШИТИ СУДБИНА СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ?

Зашто Матица српска и Одбор за стандардизацију српског језика ћуте о најављеном новом правопису и начину решења питања српског  писма у српском језику?

После дуготрајућег Правописа српскохрватскога / хрватскосрпскога језика Матице српске и Матице хрватске (1954-1993) који је послужио комунистичким властима у Југославији да се плански разрачунају са српским ћириличким писмом које су из већинског писма у Југославији свеле на увелико мањинско писмо – српски и хрватски лингвисти су се сасвим различито понашали. Српски лингвисти су невољно прихватили враћање назива језика Срба са „српскохрватског” на „српски језик“, а решење питања писма у двоазбучју нису хтели да напусте све до данас.

За разлику од српских лингвиста, хрватски стручњаци су већ 1967. године, усвојеном Декларацијом о хрватском језику у пракси, углавном, напустили назив „хрватскосрпски“, а од 1992. године су у међународним институцијама изборили назив „хрватски језик“ с једним, латиничким писмом. Српски лингвисти, институционално нису успели, иако су покушали, да у међународним институцијама региструју оно што им је невољно припало „српски језик“ са два писма, па им је преостала званично њихова ћирилица. Али, оно што нису успели у међународним институцијама, српски лингвисти су успели у својим, српским језичким установама. Они су у Академијином Институту за српски језик задржали до данас њима омиљено име језика Срба – „српскохрватски језик“ у Речнику српскохрватског књижевног и народног језика.

Српске језичке институције помажу у затирању ћирилице

Српски лингвисти су успели да остваре још једну своју дуготрајућу жељу. За домаће потребе Срба сачували су у Правопису српскога језика (1993. и, поново, 2010) чувено српско „богатство двоазбучја“ које су им подарили југословенски комунисти који су, преко тог „богатства“, успели да српско национално писмо (ћирилицу) у трајању дужег од миленијума до данас у Србији и свуда међу Србима сведу на однос 90:10 одсто у корист хрватске абецеде, коју су неки лингвисти у Србији из милоште чак прозвали „српска латиница“, а један ју је филолог (М. П.) чак претворио, својом вољом и „добром „националном намером“ у „Вукову српску латиницу“, што нема никакве везе ни с језичком науком и истином ни с нормалним српским мозгом.

Успех српских лингвиста у настављању затирања српске азбуке и после комуниста и страних  окупатора раније, данас је тим већи што су они то успели и упркос народној вољи с референдума за Устав Србије 2010. када је српски народ већински, ипак, одлучио да сачува своје писмо на једини нормалан и могућан начин, као што то важи за сва друга писма у другим језицима изгласаном одредбом у споменутом члану Устава:“У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“ (кључни став први који се изричито односи на српски језик и писмо). Српски лингвисти су одлучили 2010. године да у новом измењеном и допуњеном издању Правописа (2010) за њих не важи народна (уставна) одредба, да за њих не значи ништа општа пракса у свим другим језицима с једним писмом и да за њих ништа не значи ни она регистрација српског језика с ћириличким писмом у свету, те за њих ништа, практично, не значи ни чињеница да се у библиотечким подацима у свету књижевна и друга дела на српском језику с хрватским писмом „региструју“ у оквиру „хрватске културне баштине“. То је још једна потврда која за Србе данас специјално стоји: нико не може да те упропасти као што то можеш сам себи да учиниш.

Двадесет и две и по године најпре Удружење за одбрану ћирилице „Ћирилица“ (Нови Сад), а касније и Удружење „Српска азбука“ (Београд) покушавају упорно да убеде српске лингвисте у српским језичким (али и државним) институцијама да су на апсолутно погрешном и погубном путу у погрешном чувању ћирилице у српском језику, али се то од њих одбија у њиховој или ћутњи или и „бесу“ што их на то упорно упозоравамо. Српски лингвисти у српским институцијама или стварно не виде или, пре ће бити, неће да виде да је до њих много што се и српски језик данас, а српско писмо посебно, налазе у катастрофалном положају. И они сами то сада тако оцењују, али не виде ни грам своје кривице у себи и својим институцијама, него им је, увек и само, кривац неко други. Они не схватају, изгледа, да и они могу да (по)греше.

Српски правопис неуставним двоазбучјем закопава ћирилицу

У Правопису српскога језика Матице српске (изменама и допунама у организацији Одбора за стандардизацију српског језика од 2010) на стр. 7. у 8, 9. и 10. реду озго пише: „Као пројекат Матице српске а у организацији Одбора за стандардизацију српског језика, актуелни Правопис Матице српске претрпео је знатне измене и допуне, а оне се тичу пре свега следећег…“ итд. наводе се по редоследу те измене и допуне.

Дакле, изричито стоји да су измене и допуне рађене у „организацији Одбора за стандардизацију српског језика”, а ми то знамо и из извештаја објављених у више списа Одбора. Тај посао у организацији Одбора спомиње се од 2004. па све до 2010. године, јер су се измене и допуне одужиле, зато што су Одборови чланови – редактори Правописа (њих четворица) премишљали како да изиграју предлог „Ћирилице“ Одбору да Правопис у новом измењеном и допуњеном издању из 2010. године уважи већинску одлуку с референдума 2006. године о српском језику и ћириличком писму у ставу првом Чл. 10. Устава Србије.

У томе се водила „велика битка“, дуга равно шест година,  између Матице и Одбора, с једне стране, и „Ћирилице“ (Нови Сад) и „Ћирилице“ (Београд), па затим и „Српске азбуке“ (Београд), с друге стране. Тако на једном састанку у Матици српској (може се наћи када тачно 2009. или 2010) Мато Пижурица је „умирио“ обманом представнике споменутих удружења да он, као главни редактор измена и допуна, „неће потписати ново издање Правописа без уважавања уставне одредбе (дакле, без једноазбучја)“. Обмана се спровела тако што је коначно у Правопису из 2010. цитиран на стр. 15. у фусноти (обележеној једном  звездицом) Члан 10. Устава Србије о једноазбучју, а у Правопису је изричито наведено на тој истој, 15. страни, на средини те стране да „ћирилица није егзистенцијално угрожена“ а на стр. 17. остављено је неуставно, непримењено у другим језицима, двоазбучје, исто као у српскохрватском језику. Све време после тога, ево већ 13. годину, трају велики и несхватљиви неспоразуми Матице и Одбора, с једне стране, и народне уставне одлуке и народних удружења за одбрану ћирилицу да се у Правопису и језичкој струци приволе стручњаци да испоштују народ у одлуци о ћириличком једноазбучју српског језика у Уставу. То лингвисти упорно игноришу већ 13. годину, иако стално вербално, противно поменутом закључку у Правопису, прихватају чињенице да ћирилица у Србији јесте угрожена у односу 90:10 одсто у корист хрватске абецеде, као уведеног алтернативног писма.

Сада се у тајности, а не званично из Матице и Одбора, говорка о „изради новог правописа”, али лингвисти ћуте (као заливени) о решењу питања писма у том „новом правопису“: да ли ће се коначно уважити народна одлука у Уставу о ћириличком једноазбучју из 2010. године, или ће, и поред оваквог дугог очајног статуса ћирилице у Србији, она бити и сада одређена неуставно и скроз непрактично, несагласно с другим писмима у другим језицима, као алтернативно писмо.

У вези с ћирилицом власт је, у суштини, сагласна с лингвистима: и она је често спомињала да је ћирилица угрожена, али је донела, уз стари, и нови неуставан закон 2021. године, али још неуставнији и апсурднији: у њему неки Срби имају обавезу да српски језик пишу само ћирилицом, а други Срби (власници приватних фирми и сл.) не морају, чега нема нигде у  свету ни сличног законског решења. Тако се и даље чини у Србији оно што се нигде више не чини: српски народ се и даље једини у свету међусобно дели и по писму у свом језику

Аутор:  Драгољуб Збиљић, језикословац и оснивач прве „Ћирилице“ (2001)

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!