I bi kontramiting

Seli smo negde na sredini autobusa. Radim u pošti, a supruga sa pola radnog vremena predaje u gimnaziji. Dobili smo po sendvič i flašicu vode, ja sam ga odmah pojeo dok ga je supruga gurnula u stranu. U autobusu je vladala neka čudna tišina. Ćerkicu smo ostavili kod ženinih roditelja. Negde pred Beogradom supruga mi kaže da je zvala svoje i da je mala Milica lepo ručala i da je sve u redu.

Istovaraju nas na parkiralištu sportske hale Arena, a odatle pod kontrolom vodiča smo krenuli ka Narodnoj skupštini. Na pola puta je počela jaka kiša, nekako se skupismo nas dvoje pod jednim kišobranom, pokisnusmo baš dobro, ali idemo dalje.

Zaustavismo se posle dobrog pešačenja pored fontane na Trgu Nikole Pašića. Baš pred najavljeni početak mitinga opet poče kiša, pa i grmljavina. I najzad počeše govoranjcije, a sve čekajući onog poslednjeg da nam mudre poruke prenese. Naročito se drao kao magarac neki ćelavi crnogorac. I dočekasmo i Njega na kraju, koji je rekao koliko nas voli. Onda smo na znak vodiča počeli da vičemo: „Aco Srbine“, a ja sam mahao zastavom. I nekako se sve završi, sve ima svoj kraj pa valjda i miting.

Kao stoku nas vodič vraća ka autobusu, mokri smo i ozebli. Seli smo na ista mesta, dobili opet iste sendviče i vodu, opet ja pojedoh sve, a žena neće. Zovemo da vidimo da li je Milica zaspala. I onda me supruga zapita:

– Pa kako ti ovo sve izgleda?

Razmislim pa odgovorim:

– Bora Čorba je imao jednu pesmu, mislim da se zvala „Emigrantska pesma“ ili nešto tako i tamo je bio stih: „Osećam se ko poslednje govno“, e baš tako se osećam, ko poslednje govno

Posle malo ćutanja sad pitam nju, a kako tebi izgleda, a ona odgovori malo kulturnije, pa dobro ipak je profesorka:

– E ja sam se setila junaka Kafkinog Procesa Jozefa K za kojeg na kraju pisac piše: „Učinilo mu se da će ga sram nadživeti“. Osećam se baš tako da će sram da me nadživi

Autobus je jurio kroz kišnu noć ka našem malom gradu. Da, pomislih, sve nas koji smo bili na ovom sranju sram će nadživeti!

Autor: Predra Vučinić