Хрватска прогнала Србе, а Србија јој захваљује плаћајући „ратну штету“

Господо владари у Србији,

На сајту „Васељенске телевизије“ објављено је 24. септембра 2021. године да је „Србија прећутно прихватила верзију Фонда за хуманитарно право о агресији на Хрватску“ – линк: https://vaseljenska.net/2021/09/24/srbija-precutno-prihvatila-verziju-fonda-za-humanitarno-pravo-о-/

За случај да вам предочени линк из ко зна којих разлога буде недоступан, у наставку овога писма, почев од исказа да ће „Наша деца плаћати ратну одштету Хрватима„, биће дати неки изводи из реченога текста, а маленкости овог потписника остаје само да вас пита помоћу којих је трикова фондара Наташа Кандић успоставила врховну власт у Србији и истој тој Србији наметнула обавезу да хрватски геноцидни злочин над прогнаним Србима из Републике Србске Крајине призна као агресију на Хрватску, из чега је и проистекла обавеза Државе Србије да Хрватској плаћа ратну штету.

Са тим у непосредној вези, постављају се бар још три питања.

Прво, да ли државне власти у Србији игноришући предлог да Влада Републике Србије поништи решење брозовске власти из 1947. године којим су победнички србски добровољци у србским ослободилачким ратовима 1912-1918. проглашени профашистима, желе да Хрватску умилостиве не би ли се сагласила са пријемом Србије у фашикратску Европску унију, где би се Србија касније хвалила да је била профашистичка и у време кад фашизма још није било;

Друго, да ли Држава Србија исплаћује геноцидној (три пута у 20. веку) Хрватској „ратну штету“ из средстава која су, противно цивилизацијском правилу да се у стечена права не сме дирати, током четири године отимана пензионерима у Србији; и

Треће, да ли Држава Србија непризнавањем Републике Србске Крајине и истовременим прихватом највећег дела од око 800.000 прогнаних Крајишника и избеглих Срба с осталог подручја брозовске Хрватске, одиста Хрватској пружа правни и стварни основ да Србију сматра агресором на њу и одговорном за некакву „ратну штету“.

Наша деца ће плаћати ратну одштету Хрватима. Ћутање је знак одобравања, а српска јавност ћути о томе.

Током рата (започетог 2. маја 1991. године, у Борову Селу, оружаним нападом усташке Хрватске на Србе – ИП) ), у јесен 1991. године, на истоку Хрватске (односно у Србској Области Славонији, Барањи и Западном Срему – ИП), где се водио крвави рат у којем су почињена и бројна убојства и ратни злочини…

Ових дана, 30 година касније, обитељи убијених и несталих бранитеља и цивила почели су од Републике Србије добивати исплате на име нематеријалне штете за убијене чланове обитељи…

До сада су подигнуте 52 оптужнице чланова обитељи за убојства у Сотину и на Овчари. Од тога броја три пресуде су правомоћне и већ исплаћене, док су неке у поступцима жалбе или су још увијек поступци у њима у тијеку…

Одлуком Апелационог суда у Београду обитељима убијених исплаћена је одштета од готово 50.000 куна (6.670 еура) по члану обитељи…

Оно што је још важније од тих пресуда чињеница је да је на овај начин Република Србија признала своју одговорност и кривњу за догађања у Сотину и на Овчари. Ове пресуде су сада утрасирале пут и за све остале обитељи које планирају покренути тужбе за исплату нематеријалне штете…

Цијели посао око подизања оптужница, а онда и добивања пресуда, ишао је преко Фонда за хуманитарно право (ФХП) из Београда који су у процесе истрага ратних злочина и судских процеса укључени готово 30 година

Извршна директорица Фонда Ивана Жанић казала је како су судски поступци за исплату штете трајали око 2,5 године те да је то задовољавајуће посебно када се зна да неки такви случајеви трају и по 10 година…

Говорећи о даљим плановима, најавила је како ће Фонд и даље радити на подизању тужби за исплату нематеријалне штете, али и како ће због трошкова то радити сукцесивно, односно оним темпом како им то средства буду омогућавала. Разлог томе су високи трошкови које је потребно подмирити за подизање тужби као и такси за добивене одштете. Томе треба додати и трошкове одвјетника. Све те трошкове у ова три случаја на себе је преузео Фонд, али Жанић је одмах напоменула и како они немају средстава да подмире све те трошкове за све случајеве. Уз све то из Фонда напомињу и како сви који се одлуче за подизање тужби морају бити свјесни да ће ти случајеви трајати временски дуго.

‘Када неко све ово гледа може помислити како је све ишло лагано, али није. Држави Србији је од почетка било у интересу да припаднике Територијалне одбране и добровољачке јединице Лева суподерица прикаже као тамо неке добровољце над којима они нису имали контролу. Ми смо инсистирали да у пресуде за та два ратна злочина буде уведено како су они били под контролом ЈНА. Управо због тога је створена могућност да се добију и пресуде за исплату нематеријалне штете. Да није било тога, не би било ништа нити од ових тужби. Подсећам и како је прва кривична пријава за ратни злочин поднесена још 2003. године и да је од тада, па до данас прошло готово 20 година’, рекла је Жанић.

Чланове обитељи убијених и несталих у ова два случаја на судовима је заступао београдски одвјетник Михаило Павловић. И он тврди како су темељ ових пресуда биле раније пресуде за ратне злочине на Овчари и у Сотину у којима, како је рекао, јасно се наводи да су ТО и постројба Лева суподерица дјеловале под окриљем ЈНА…

Следом те тврдње ЈНА је одговорна за све последице које су се догодиле на Овчари и у Сотину што је обавезало Републику Србију да исплати одштете породицама. Износи су већ исплаћени породицама на њихове рачуне од стране Министарства одбране Републике Србије. Јако важно је да нагласим како је ово, са ова три случаја, сада већ устаљена судска пракса те да би на исти начин требала да буде завршена и сва остала слична суђења, рекао је Павловић.

Из Фонда за хуманитарно право истичу како је обвеза судова у Србији да буду упознати са најновијом праксом Еуропског суда за људска права и да поступају у складу са њом“.

Господо владари у Србији,

Како је безброј пута потврђено да вас не интересује шта обичан србски свет мисли о дешавањима у Србији – због чега верујем да ће и ово обраћање бити поклопљено изреком „пси лају, караван пролази“ -, текст овога писма отвара се и за јавност.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!