Hrvatska latinica – srpska bruka u „Pojmovniku“
U glave srpskih lingvista toliko je duboko ušla srpska serbokroatistika da se oni ni posle 70 godina nisu mogli otrezniti od „pravila“ koje su nametnuli komunisti preko Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom, hrvatskosrpskom jeziku i ravnopravnosti latinice i ćirilice (1954) u organizaciji Matice srpske. Tog dogovora – čim su Hrvati preko svojih jezikoslovaca dobili sve što im je bilo potrebno za „razdruživanje“ i samostalnu legalizaciju srpskog jezika pod nazivom „hrvatski jezik“ – hrvatski lingvisti odrekli su se Dogovora iz Novog Sada samo 13 godina kada su u njihovim jezičkim institucijama usvojili „Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika“ (1967).
Za razliku od hrvatskih lingvista, srpski jezički stručnjaci nastavili su da se bave srpskohrvatskim jezikom i „bogatstvom dvoazbučja“ kojim su „obogatili“ Srbe zatiranjem do danas (i) u Srbiji 90 odsto ćiriličkog pisma među Srbima u korist hrvatskog nacionalnog sastava latiničkog pisma gajice (ili gajevice) koju je Gaj 1835. godine, po ugledu na srpsko Vukovo ćiriličko pismo (ili vukovicu) koje je u reformi dovršio Vuk već 1818. godine, uz kasnije brisanje jednog slova koje nije imalo fonemsku vrednost, tzv. mekog jera (ъ). Vukovo srpsko (ćiriličko) pismo imalo je i danas ima 30 jednoznaka za 30 glasova, što je dozvoljavalo primenu Vukovog načela „Čitaj kako je napisano“).
Hrvati prihvatili srpski jezik, ali su sastavili svoje pismo
Budući da su hrvatski ilirci (pripadnici tzv, ilirskog pokreta) prihvatili srpski jezik za svoj, oni su bili u prilici da ne prihvate uz jezik i srpsko (ćiriličko) pismo za taj jezik, pa su – potpomognuti Bečom i katolicizmom – izabrali latiničko pismo, koje je sastavio Ljudevit Gaj sa 26 latiničkih slova i četiri dvozanaka – lj, nj, dž i dj umesto ćiriličkih slova: lj, nj, dž i đ.
Dok je Đura Daničić „tajnikovao“ u tadašnjem JAZU u Zagrebu od 1867. do 1873. i ponovo 1877. gde je pomagao Hrvatima da započnu izradu Rječnika hrvatskog ili srpskog jezika, on je za Hrvate preuredio tu Gajevu latinicu stvorivši im četiri jednoznaka umesto navedenih dvoznaka. Hrvati su tri Gajeva dvoznaka zadržali do danas, a prihvatili su samo jedan jednoznak (umesto dj (đ) koji i danas koriste Đurino đ.
Neki srpski lingvisti takvo ozvaničenje imena srpskog jezika (hrvatski ili srpski) s Đurinom saglasnošću smatraju Daničićevim izdajstvom, jer je do tada srpski jezik bio uvek pod imenom „srpski“, a pesnik Laza Kostić prigovorio je Đuri zbog toga i savetovao ga da on pusti Hrvate da oni sami rešavaju pitanje svoga jezika i pravopisa, a da on nastavi da se i dalje bavi „srpskim jezikom“, a ne da ide u Zagreb i tamo da predlaže ili prihvata novo ime jezika Srba.
U svakom slučaju, to je bio početak kolebanja u srpskoj lingvistici o nazivanju svoga jezika.
U tom imenovanju srpskog jezika i prihvatanja novog (latiničkog) pisma za pisanje tog jezika politika Beča, pa kasnije jugoslovenstvo, naročito komunističko jugoslovenstvo, imali su presudnu ulogu i u tome se lingvisti nisu mnogo pitali. Oni su se pitali samo toliko – da to podvedu pod „nauku“. I srpski lingvisti su to učinili. Hrvatski lingvisti nisu morali da kriju svoj konačni cilj – zamenu ćiriličkog srpskog pisma hrvatskom latiničkom abecedom i na osnovu Književnog dogovora s Vukom i Daničićem (bez navođenja imena jeziku u Beču (1850) a potom na osnovu „radnog“ dogovora s Daničićem u Zagrebu (1873-1876) i potom 1877. godine, a kasnije u Novom Sadu (1954), u organizaciji Matice srpske pod uvek budnim okom komunista, srpski lingvisti, filolozi i kulturni radnici privoleli su se da, radi obnovljenog „bratstva-jedinstva“ posle Pavelićeve Zakonske odredbe o zabrani ćirilice i masovnog ubijanja Srba u Jasenovcu u Drugom svetskom ratu, prihvate u dogovoru s hrvatskim lingvistima „naučno“ da je „srpskohrvatski, hrvatskosrpski jezik“ jedan jezik s dva izgovora i dva pisma, koji se razvio u dve varijante: zapadne i istočne ili oko centara Beograda i Zagreba. Hrvati su tražili i dobili svoje narodno jedinstvo preko (i)jekavskog izgovora i latiničkog pisma (s tim da su formalno prihvatili i učenje ćiriličkog pisma, a Srbi su dobili pravo da nastave da se dele međusobno na ekavskom i (i)jekavskom izgovoru i na dva pisma – srpskoj ćirilici i hrvatskoj latinici.
Kako na Novosadskom dogovoru s Hrvatima (1954) – tako i danas
Kako tada, tako i danas – Srbi su ostali da se u svom učevnom (standardnom, normativnom, književnom) jeziku dele po izgovoru, a da se (i) u pismu dele u skladu s onim što je u raspravi na Novosadskom dogovoru nalagalo – da se ćirilica smatra ravnopravnom i kada se zatire, (zamenjuje hrvatskim latiničkim pismom. U tom zamenjivanju stiglo se do današnje „ravnopravnosti“ pisama: 90 odsto hrvatske latinice u Srbiji u Vojvodini i užoj Srbiji, a na KiM-u NATO-ov gubernator (ili kako se to zove?) ukinuo je ćirilicu i zamenio je hrvatskom latinicom, što mu daju za pravo srpski aktuelni Pravopis srpskoga jezika Matice srpske i Odbora za standardizaciju srpskog jezika (organizaciono) i Zakon o srpskom jeziku i ćirilici iz 2021. u kome privatne firme (a NATO-ova „država Kosovo“ se može računati u privatnu NATO-ovu firmu) nemaju obavezu da sprovode stav prvi Člana 10. Ustava Srbije, pa ne moraju srpski jezik da pišu srpskim (ćiriličkim) pismom.
Prema tome, ukidanje ćirilice Srbima na KiM-u sprovedeno je u skladu sa srpskim pravopisom i srpskim (užesrpskim) zakonom iz 2021.
Kako od Miloševića pa danas do Vučića srpski lingvisti i filolozi više nemaju nikakav ni politički ni bilo kakav pritisak da se u srbistici bave serbokroatistikom, oni su svojevoljno odlučili da u svojoj nauci ne napuste serbokroatistitku. Čak su u jednom saopštenju svog „esnafskog“ Društva za srpskohrvatski jezik i književnost 1991. godine naveli da: „Naziv srpskohrvatski jezik nije nikad bio nametan srpskim lingvistima, nego je rezultat njihovog naučnog uverenja o identitetu srpskog jezika.“( ) Mi smo bili u ubeđenju da su im komunisti nametnuli Novosadski dogovor (1954) s tim dvočlanim nazivom jezika i dva alternativna pisma samo za Srbe. O tome su, slično nama u „Ćirilici“, pisali i poznati srpski lingvisti, među kojima i Dragoljub Petrović, Miloš Kovačević i drugi. Bili smo ubeđeni da su komunisti nametnuli Srbima istim dogovorom (1954) i dva pisma s (ne)ravnopravnom ćirilicom. O tome danas govore i mnogi lingvisti, ali ima i elemenata da se zaključi da je to zaista i danas većinsko uverenje u srpskoj lingvistici. Da je to bilo i ostalo njihovo većinsko „naučno uverenje“, do danas neizmenjeno, svedoči nastavljanje izrade Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika u SANU-ovom Institutu za srpski jezik a da je i njihovo većinsko uverenje da nije bilo ni nametanja zamene srpske ćirilice i da je njihovo uverenje da je to „bogatstvo dvoazbučja“ u sve većem pomoru ćirilice danas, što se može pročitati u njihovom i dalje na snazi Pravopisu srpskoga jezika Matice srpske i spomenutog Odbora za standardizaciju srpskog jezika, u kome piše da ćirilica u srpskom jeziku još nije ugrožena (str. 15. Pravopisa), pa nema smetnje, tj. razloga da se primeni ustavna odredba u stavu prvom Člana 10. Ustava Srbije o nerazdvojivosti ćiriličkog pisma od srpskog jezika. Zato važeći pravopis nikako da se zameni novim. Verovatno se srpski lingvisti još nisu usaglasili o tome da li da u novom srpskom pravopisu primene rečeni stav Člana 10. Ustava Srbije i opštu praksu u Evropi i svetu da svaki jezik ima stopostotnu suverenost na jedno, svoje pismo, bez alternativnog tuđeg pisma – parapisma, kao što niko ne hrani svoju vojsku i tuđu – paravojsku. Jedino Srbima NATO nameće paravojsku na srpskom KiM-u, kao što je glavni čovek za rešenje pitanja pisma u novom pravopisu (Mato Pižurica, jedno u čovečnosti stvarno drago biće) rekao predstavniku Udruženja „Ćirilica“ da „ćiriličko jednoazbučje po meri prakse u Evropi i svetu, kao i po obavezi iz našeg narodnog Ustava, nema nikakve šanse“. Moguće je da se u tome, ipak, još lome koplja, te stoga kasni najavljeni još pre dve godine novi srpski pravopis. Nekad će ga biti sigurno, samo je pitanje da li ostaje „naučno uverenje“ srpskih pravopisaca da nije toliko ugrožena srpska ćirilica (ta, ima je još prosečno oko deset procenata u srpskom jeziku, uz 90 odsto hrvatske latinice; istina, u mnogim oblastima, kao što su trgovina, prodavnice, reklame, privatne novine, televizije i sve ostalo što je privatno vlasništvo u Srbiji – nema odavno ni slova ćirilice, koje je čak i pod Brozom bilo malo više). Da li će i dalje ostati kao „sekundarno srpsko pismo“ – „latiničko pismo iz vremena srpsko-hrvatske jezičke zajednice“ (Pravopis, str. 17) kao u stvarnosti u Srbiji ne samo primarno nego i u rečenim oblastima – jedino pismo.
Novi Pravopis kao „kiša oko Kragujevca“
Nemanja Vidić (dipl. inž. mašinstva i osnivač Udruženja „Srpska azbuka“, koji je dokazao da problem srpskog pisma i način njegovog uspešnog rešenja bolje razume od mnogih naših doktora lingvističkih nauka, napisao je i objavio na sajtu Borba za istinu u sredu, 16. 10. 2024. zanimljiv i za lingviste veoma poučan tekst „Tesno je dvama pismima u jednom jeziku“. Nisam ga još pitao da li je tekst uputio makar nekolicini poznatijih lingvista. Možda bi oni rado pročitali šta o tom problemu kaže neko ko se iz profesionalne obaveze ne bavi lingvistikom, pravopisom i pismom. Kad bi pročitali, možda bi shvatili lakše kako i zašto samo srpski narod ima problem sa svojim pismom. Možda bi shvatili da su oni prvi zaslužni što srpsko pismo sve više nestaje po njihovom „naučnom uverenju“ u njihovom pravopisu i lingvistici.
Vidić očekuje, s pravom, da poznati lingvista (moj pedesetogodišnji prijatelj) Miloš Kovačević, ne obleće kao „kiša oko Kragujevca“ i ostaje bez odgovora na pitanje kako će biti u novom pravopisu, koji je on najavio više puta, rešeno pitanje pisma: u jednoazbučju (u skladu s opštom praksom u Evropi i svetu, kao i sa stavom prvim u Članu 10. Ustava Srbije), ili u Pižuričinom najavljenom ponovnom dvoazbučju (dva pisma – srpsko ćiriličko pismo i „latiničko pismo iz vremena srpsko-hrvatske jezičke zajednice“ – šest reči plus jedna polusloženica umesto sasvim dovoljne dve reči: „hrvatsko pismo“.
A mi se pitamo sada: da li će srpski lingvisti već jednom da se usaglase oko istine da „hrvatska latinica nije srpsko pismo“ (Dragoljub Petrović, Sreto Tanasić i Miloš Kovačević) i da njoj ni po Ustavu Srbije, ni po praksi cele Evrope i sveta nije mesto u službenoj upotrebi srpskog jezika i da službenoj upotrebi ne može da bude nikakav „pandan“ „javna upotreba“, nego samo „neslužbena upotreba“. I da „neslužbena upotreba jezika i pisma“ može i mora da bude samo ono kada pojedinac lično koristi za svoje lične potrebe, u komunikaciji sa sobom, a kad se obraća drugome, može i mora da mu se obraća pismom celog naroda, a ne nekim ličnim, pojedinačnim pismom.
U srpskoj lingvistici je ključni problem i propust kad je reč o krajnjoj ugroženosti srpske ćirilice i „zatiranje srpskog (ćiriličkog) pisma. Ono je, po svim činjenicama, „u završnoj fazi“, kako to tačno vidi i poznati istoričar Ilija Petrović (u svom tekstu „Državnici“ glavni protiv ćirilice, Borba za istinu,
15. 11. 2023).
Redosled u „srpskoj latiniČNoj abecedi“
Srpska lingvistika dobila je jednu dugo čekanu i korisnu knjigu „Pojmovnik srpskih lingvističkih termina“ (Prometej, Novi Sad, 2023, str. 739).
Obradovani kupljenom knjigom, s pažnjom smo počeli da čitamo Predgovor dr Svjetlane Slijepčević Bjelivuk, višeg naučnog saradnika, urednika ove knjige. Opraštamo joj ako ona, možda, ne voli svoj ženski rod, pa neće da bude „viša naučna saradnica“ i „urednica“, ali nismo mogli, i pored toga što smo dužni i želimo da je cenimo kao damu, da joj zanemarimo ozbiljnu naučnu omašku u ovim rečima već na 16. strani u ovom citatu pod odrednicom abeceda: „Standardni redosled u srpskoj latiniČNoj (mi smo upotrebili verzalno ČN da istaknemo da ona ne koristi preporučen iz Odbora za standardizaciju srpskog jezika standardan oblik za ovu reč ćiriliČKa i latiniČKa sa ČK, nego koristi varijantu kojom se služe Hrvati: ćiriliČNa i latiniČNa; hajde da i to oprostimo, iako gotovo svi drugi srpski lingvisti uvažavaju preporuku Odbora za standardizaciju srpskog jezika – D. Z.) abecedi od 30 slova je sledeći: a, b, c, č, ć, d, dž, đ, e, f, g, h, i, j, k, ,l. l, m, n, nj, o, p, r, s, š, t, u, v, z, ž.“
Kao što se uverismo, Svjetlana Slijepčević Bjelivuk pripada danas malom broju srpskih lingvista koji hrvatsko nacionalno pismo gajicu ne zovu pravim imenom, nego je nazivaju „srpska latinica“. Ne znamo ko je tačno na nju uticao i ubedio je da to nije hrvatsko nacionalno pismo po svim naučnim i stvarnim činjenicama (sastavio ju je pohrvaćeni Nemac, ili šta je već bio) Ljudevit Gaj 1835. godine za hrvatske potrebe, kada su Hrvati, kako malopre rekosmo, prihvatili preko hrvatskih jezikoslovaca srpski jezik zvanično preko Književnog dogovora u Beču (1850) s Vukom Karadžićem i Đurom Daničićem, koji su se saglasili s tom hrvatskom željom jer Hrvati nisu hteli da pišu prihvaćeni srpski Vukov jezički standard srpskim (ćiriličkim) pismom. Vuk i Daničić su svojim potpisima na taj dogovor u Beču hrvatskim latiničkim pismom potvrdili svoju saglasnost da Hrvati ne usvoje srpsko pismo. Od tada je Srbima moglo lakše da se nameće nasilno i zakonima o zabrani ćirilice to hrvatsko pismo koje je, kako-tako, udešeno za pisanje srpskog jezika. Znači, svakovrsnim kasnijim pritiscima Srbi su u Austrijskoj, potom u Austrougarskoj Monarhiji, posebno uspešno u okupaciji Srba (1914. izvan Srbije, a potom od 1916. i u Srbiji) u Prvom svetskom ratu, primoravani da napuste svoje pismo i pređu na korišćenje hrvatske latinice. To nametanje hrvatske abecede Srbima dalo je najduže i nauspešnije rezultate u komunističkoj Jugoslaviji (pod Brozom), tako da se u Srbiji danas u mnogim oblastima života u srpskoj javnosti koristi umesto ćirilice često hrvatska abeceda, a u mnogim oblastima, kako smo malopre naveli, srpskog pisma više nema, kako narod kaže, gotovo ni za lek.
Za posebno nam je čudo što su u ovoj knjizi navedeni mnogi recenzenti, čak njih 16 – za četiri više od autora odrednica u knjizi, pa je nejasno da li su svi oni prevideli tu veoma ozbiljnu naučnu omašku, ili misle kao urednica izdanja spomenuta Slijepčević-Bjelivukova. Među recenzentima je prvi naveden Miloš Kovačević i sigurni smo da je on to prevideo, jer ne verujemo da je promenio svoje izrečeno mišljenje da spomenuta abeceda „nije srpsko pismo“. Urednica ne verujemo da je previdela tu nenaučnu činjenicu, jer se ona ponavlja i na 23. strani. A ko je od 12 navedenih autora izdanja obradio tu odrednicu „abeceda“, nije lako pronaći.
Dobro bi bilo da urednici izdanja „Pojmovnika srpskih lingvističkih termina“ M. Kovačević, kao prvi recenzent, na ovo skrene pažnju kako se ta ozbiljna omaška ne bi ponovila u nekom novom izdanju, kojeg će verovatno biti jer je ova knjiga korisna i za studente srpskog jezika i za profesore.
(16. oktobar 2024)
Autor: Dragoljub Zbiljić je jezikoslovac sa 17 objavljenih knjiga (u kojima je činjenično opisivao lomove u srpskom jeziku uz zatiranje srpske ćirilice koja je, kao sirotica bez oba roditelja, posebno razvlačena 70 godina i desetkovana lažnom, samo verbalnom podrškom srpskih lingvista i vlasti) i osnivač sirotinjskog prvog Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica“ koje je, ipak, uspelo da – najviše zahvaljujući ministru Draganu Kojadinoviću i njegovom tadašnjem savetniku lingvisti Branislavu Brboriću – ubedi većinski deo građana u Srbiji da na referendumu zapečate svoju borbu ispravnom ustavnom zaštitom; Udruženje nije još uspelo da ubedi srpske lingviste i vlasti da samo sprovedu u praksi ustavnu, narodnu obavezu; ima naznaka da će i to nekada uspeti; Bože daj konačno malo pameti onima koji su od naroda plaćeni da to narodu vrate odgovornim odnosom (i) prema srpskom jeziku i njegovom ćiriličkom pismu.
