Хрватска латиница – српска брука у „Појмовнику“
У главе српских лингвиста толико је дубоко ушла српска сербокроатистика да се они ни после 70 година нису могли отрезнити од „правила“ које су наметнули комунисти преко Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику и равноправности латинице и ћирилице (1954) у организацији Матице српске. Тог договора – чим су Хрвати преко својих језикословаца добили све што им је било потребно за „раздруживање“ и самосталну легализацију српског језика под називом „хрватски језик“ – хрватски лингвисти одрекли су се Договора из Новог Сада само 13 година када су у њиховим језичким институцијама усвојили „Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика“ (1967).
За разлику од хрватских лингвиста, српски језички стручњаци наставили су да се баве српскохрватским језиком и „богатством двоазбучја“ којим су „обогатили“ Србе затирањем до данас (и) у Србији 90 одсто ћириличког писма међу Србима у корист хрватског националног састава латиничког писма гајице (или гајевице) коју је Гај 1835. године, по угледу на српско Вуково ћириличко писмо (или вуковицу) које је у реформи довршио Вук већ 1818. године, уз касније брисање једног слова које није имало фонемску вредност, тзв. меког јера (ъ). Вуково српско (ћириличко) писмо имало је и данас има 30 једнознака за 30 гласова, што је дозвољавало примену Вуковог начела „Читај како је написано“).
Хрвати прихватили српски језик, али су саставили своје писмо
Будући да су хрватски илирци (припадници тзв, илирског покрета) прихватили српски језик за свој, они су били у прилици да не прихвате уз језик и српско (ћириличко) писмо за тај језик, па су – потпомогнути Бечом и католицизмом – изабрали латиничко писмо, које је саставио Људевит Гај са 26 латиничких слова и четири двозанака – lj, nj, dž и dj уместо ћириличких слова: љ, њ, џ и ђ.
Док је Ђура Даничић „тајниковао“ у тадашњем ЈАЗУ у Загребу од 1867. до 1873. и поново 1877. где је помагао Хрватима да започну израду Рјечника хрватског или српског језика, он је за Хрвате преуредио ту Гајеву латиницу створивши им четири једнознака уместо наведених двознака. Хрвати су три Гајева двознака задржали до данас, а прихватили су само један једнознак (уместо dj (ђ) који и данас користе Ђурино đ.
Неки српски лингвисти такво озваничење имена српског језика (хрватски или српски) с Ђурином сагласношћу сматрају Даничићевим издајством, јер је до тада српски језик био увек под именом „српски“, а песник Лаза Костић приговорио је Ђури због тога и саветовао га да он пусти Хрвате да они сами решавају питање свога језика и правописа, а да он настави да се и даље бави „српским језиком“, а не да иде у Загреб и тамо да предлаже или прихвата ново име језика Срба.
У сваком случају, то је био почетак колебања у српској лингвистици о називању свога језика.
У том именовању српског језика и прихватања новог (латиничког) писма за писање тог језика политика Беча, па касније југословенство, нарочито комунистичко југословенство, имали су пресудну улогу и у томе се лингвисти нису много питали. Они су се питали само толико – да то подведу под „науку“. И српски лингвисти су то учинили. Хрватски лингвисти нису морали да крију свој коначни циљ – замену ћириличког српског писма хрватском латиничком абецедом и на основу Књижевног договора с Вуком и Даничићем (без навођења имена језику у Бечу (1850) а потом на основу „радног“ договора с Даничићем у Загребу (1873-1876) и потом 1877. године, а касније у Новом Саду (1954), у организацији Матице српске под увек будним оком комуниста, српски лингвисти, филолози и културни радници приволели су се да, ради обновљеног „братства-јединства“ после Павелићеве Законске одредбе о забрани ћирилице и масовног убијања Срба у Јасеновцу у Другом светском рату, прихвате у договору с хрватским лингвистима „научно“ да је „српскохрватски, хрватскосрпски језик“ један језик с два изговора и два писма, који се развио у две варијанте: западне и источне или око центара Београда и Загреба. Хрвати су тражили и добили своје народно јединство преко (и)јекавског изговора и латиничког писма (с тим да су формално прихватили и учење ћириличког писма, а Срби су добили право да наставе да се деле међусобно на екавском и (и)јекавском изговору и на два писма – српској ћирилици и хрватској латиници.
Како на Новосадском договору с Хрватима (1954) – тако и данас
Како тада, тако и данас – Срби су остали да се у свом учевном (стандардном, нормативном, књижевном) језику деле по изговору, а да се (и) у писму деле у складу с оним што је у расправи на Новосадском договору налагало – да се ћирилица сматра равноправном и када се затире, (замењује хрватским латиничким писмом. У том замењивању стигло се до данашње „равноправности“ писама: 90 одсто хрватске латинице у Србији у Војводини и ужој Србији, а на КиМ-у НАТО-ов губернатор (или како се то зове?) укинуо је ћирилицу и заменио је хрватском латиницом, што му дају за право српски актуелни Правопис српскога језика Матице српске и Одбора за стандардизацију српског језика (организационо) и Закон о српском језику и ћирилици из 2021. у коме приватне фирме (а НАТО-ова „држава Косово“ се може рачунати у приватну НАТО-ову фирму) немају обавезу да спроводе став први Члана 10. Устава Србије, па не морају српски језик да пишу српским (ћириличким) писмом.
Према томе, укидање ћирилице Србима на КиМ-у спроведено је у складу са српским правописом и српским (ужесрпским) законом из 2021.
Како од Милошевића па данас до Вучића српски лингвисти и филолози више немају никакав ни политички ни било какав притисак да се у србистици баве сербокроатистиком, они су својевољно одлучили да у својој науци не напусте сербокроатиститку. Чак су у једном саопштењу свог „еснафског“ Друштва за српскохрватски језик и књижевност 1991. године навели да: „Назив српскохрватски језик није никад био наметан српским лингвистима, него је резултат њиховог научног уверења о идентитету српског језика.“( ) Ми смо били у убеђењу да су им комунисти наметнули Новосадски договор (1954) с тим двочланим називом језика и два алтернативна писма само за Србе. О томе су, слично нама у „Ћирилици“, писали и познати српски лингвисти, међу којима и Драгољуб Петровић, Милош Ковачевић и други. Били смо убеђени да су комунисти наметнули Србима истим договором (1954) и два писма с (не)равноправном ћирилицом. О томе данас говоре и многи лингвисти, али има и елемената да се закључи да је то заиста и данас већинско уверење у српској лингвистици. Да је то било и остало њихово већинско „научно уверење“, до данас неизмењено, сведочи настављање израде Речника српскохрватског књижевног и народног језика у САНУ-овом Институту за српски језик а да је и њихово већинско уверење да није било ни наметања замене српске ћирилице и да је њихово уверење да је то „богатство двоазбучја“ у све већем помору ћирилице данас, што се може прочитати у њиховом и даље на снази Правопису српскога језика Матице српске и споменутог Одбора за стандардизацију српског језика, у коме пише да ћирилица у српском језику још није угрожена (стр. 15. Правописа), па нема сметње, тј. разлога да се примени уставна одредба у ставу првом Члана 10. Устава Србије о нераздвојивости ћириличког писма од српског језика. Зато важећи правопис никако да се замени новим. Вероватно се српски лингвисти још нису усагласили о томе да ли да у новом српском правопису примене речени став Члана 10. Устава Србије и општу праксу у Европи и свету да сваки језик има стопостотну сувереност на једно, своје писмо, без алтернативног туђег писма – параписма, као што нико не храни своју војску и туђу – паравојску. Једино Србима НАТО намеће паравојску на српском КиМ-у, као што је главни човек за решење питања писма у новом правопису (Мато Пижурица, једно у човечности стварно драго биће) рекао представнику Удружења „Ћирилица“ да „ћириличко једноазбучје по мери праксе у Европи и свету, као и по обавези из нашег народног Устава, нема никакве шансе“. Могуће је да се у томе, ипак, још ломе копља, те стога касни најављени још пре две године нови српски правопис. Некад ће га бити сигурно, само је питање да ли остаје „научно уверење“ српских правописаца да није толико угрожена српска ћирилица (та, има је још просечно око десет процената у српском језику, уз 90 одсто хрватске латинице; истина, у многим областима, као што су трговина, продавнице, рекламе, приватне новине, телевизије и све остало што је приватно власништво у Србији – нема одавно ни слова ћирилице, које је чак и под Брозом било мало више). Да ли ће и даље остати као „секундарно српско писмо“ – „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“ (Правопис, стр. 17) као у стварности у Србији не само примарно него и у реченим областима – једино писмо.
Нови Правопис као „киша око Крагујевца“
Немања Видић (дипл. инж. машинства и оснивач Удружења „Српска азбука“, који је доказао да проблем српског писма и начин његовог успешног решења боље разуме од многих наших доктора лингвистичких наука, написао је и објавио на сајту Борба за истину у среду, 16. 10. 2024. занимљив и за лингвисте веома поучан текст „Тесно је двама писмима у једном језику“. Нисам га још питао да ли је текст упутио макар неколицини познатијих лингвиста. Можда би они радо прочитали шта о том проблему каже неко ко се из професионалне обавезе не бави лингвистиком, правописом и писмом. Кад би прочитали, можда би схватили лакше како и зашто само српски народ има проблем са својим писмом. Можда би схватили да су они први заслужни што српско писмо све више нестаје по њиховом „научном уверењу“ у њиховом правопису и лингвистици.
Видић очекује, с правом, да познати лингвиста (мој педесетогодишњи пријатељ) Милош Ковачевић, не облеће као „киша око Крагујевца“ и остаје без одговора на питање како ће бити у новом правопису, који је он најавио више пута, решено питање писма: у једноазбучју (у складу с општом праксом у Европи и свету, као и са ставом првим у Члану 10. Устава Србије), или у Пижуричином најављеном поновном двоазбучју (два писма – српско ћириличко писмо и „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“ – шест речи плус једна полусложеница уместо сасвим довољне две речи: „хрватско писмо“.
А ми се питамо сада: да ли ће српски лингвисти већ једном да се усагласе око истине да „хрватска латиница није српско писмо“ (Драгољуб Петровић, Срето Танасић и Милош Ковачевић) и да њој ни по Уставу Србије, ни по пракси целе Европе и света није место у службеној употреби српског језика и да службеној употреби не може да буде никакав „пандан“ „јавна употреба“, него само „неслужбена употреба“. И да „неслужбена употреба језика и писма“ може и мора да буде само оно када појединац лично користи за своје личне потребе, у комуникацији са собом, а кад се обраћа другоме, може и мора да му се обраћа писмом целог народа, а не неким личним, појединачним писмом.
У српској лингвистици је кључни проблем и пропуст кад је реч о крајњој угрожености српске ћирилице и „затирање српског (ћириличког) писма. Оно је, по свим чињеницама, „у завршној фази“, како то тачно види и познати историчар Илија Петровић (у свом тексту „Државници“ главни против ћирилице, Борба за истину,
15. 11. 2023).
Редослед у „српској латиниЧНој абецеди“
Српска лингвистика добила је једну дуго чекану и корисну књигу „Појмовник српских лингвистичких термина“ (Прометеј, Нови Сад, 2023, стр. 739).
Обрадовани купљеном књигом, с пажњом смо почели да читамо Предговор др Свјетлане Слијепчевић Бјеливук, вишег научног сарадника, уредника ове књиге. Опраштамо јој ако она, можда, не воли свој женски род, па неће да буде „виша научна сарадница“ и „уредница“, али нисмо могли, и поред тога што смо дужни и желимо да је ценимо као даму, да јој занемаримо озбиљну научну омашку у овим речима већ на 16. страни у овом цитату под одредницом абецеда: „Стандардни редослед у српској латиниЧНој (ми смо употребили верзално ЧН да истакнемо да она не користи препоручен из Одбора за стандардизацију српског језика стандардан облик за ову реч ћирилиЧКа и латиниЧКа са ЧК, него користи варијанту којом се служе Хрвати: ћирилиЧНа и латиниЧНа; хајде да и то опростимо, иако готово сви други српски лингвисти уважавају препоруку Одбора за стандардизацију српског језика – Д. З.) абецеди од 30 слова је следећи: a, b, c, č, ć, d, dž, đ, e, f, g, h, i, j, k, ,l. l, m, n, nj, o, p, r, s, š, t, u, v, z, ž.“
Као што се уверисмо, Свјетлана Слијепчевић Бјеливук припада данас малом броју српских лингвиста који хрватско национално писмо гајицу не зову правим именом, него је називају „српска латиница“. Не знамо ко је тачно на њу утицао и убедио је да то није хрватско национално писмо по свим научним и стварним чињеницама (саставио ју је похрваћени Немац, или шта је већ био) Људевит Гај 1835. године за хрватске потребе, када су Хрвати, како малопре рекосмо, прихватили преко хрватских језикословаца српски језик званично преко Књижевног договора у Бечу (1850) с Вуком Караџићем и Ђуром Даничићем, који су се сагласили с том хрватском жељом јер Хрвати нису хтели да пишу прихваћени српски Вуков језички стандард српским (ћириличким) писмом. Вук и Даничић су својим потписима на тај договор у Бечу хрватским латиничким писмом потврдили своју сагласност да Хрвати не усвоје српско писмо. Од тада је Србима могло лакше да се намеће насилно и законима о забрани ћирилице то хрватско писмо које је, како-тако, удешено за писање српског језика. Значи, сваковрсним каснијим притисцима Срби су у Аустријској, потом у Аустроугарској Монархији, посебно успешно у окупацији Срба (1914. изван Србије, а потом од 1916. и у Србији) у Првом светском рату, приморавани да напусте своје писмо и пређу на коришћење хрватске латинице. То наметање хрватске абецеде Србима дало је најдуже и науспешније резултате у комунистичкој Југославији (под Брозом), тако да се у Србији данас у многим областима живота у српској јавности користи уместо ћирилице често хрватска абецеда, а у многим областима, како смо малопре навели, српског писма више нема, како народ каже, готово ни за лек.
За посебно нам је чудо што су у овој књизи наведени многи рецензенти, чак њих 16 – за четири више од аутора одредница у књизи, па је нејасно да ли су сви они превидели ту веома озбиљну научну омашку, или мисле као уредница издања споменута Слијепчевић-Бјеливукова. Међу рецензентима је први наведен Милош Ковачевић и сигурни смо да је он то превидео, јер не верујемо да је променио своје изречено мишљење да споменута абецеда „није српско писмо“. Уредница не верујемо да је превидела ту ненаучну чињеницу, јер се она понавља и на 23. страни. А ко је од 12 наведених аутора издања обрадио ту одредницу „абецеда“, није лако пронаћи.
Добро би било да уредници издања „Појмовника српских лингвистичких термина“ М. Ковачевић, као први рецензент, на ово скрене пажњу како се та озбиљна омашка не би поновила у неком новом издању, којег ће вероватно бити јер је ова књига корисна и за студенте српског језика и за професоре.
(16. октобар 2024)
Аутор: Драгољуб Збиљић је језикословац са 17 објављених књига (у којима је чињенично описивао ломове у српском језику уз затирање српске ћирилице која је, као сиротица без оба родитеља, посебно развлачена 70 година и десеткована лажном, само вербалном подршком српских лингвиста и власти) и оснивач сиротињског првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ које је, ипак, успело да – највише захваљујући министру Драгану Којадиновићу и његовом тадашњем саветнику лингвисти Браниславу Брборићу – убеди већински део грађана у Србији да на референдуму запечате своју борбу исправном уставном заштитом; Удружење није још успело да убеди српске лингвисте и власти да само спроведу у пракси уставну, народну обавезу; има назнака да ће и то некада успети; Боже дај коначно мало памети онима који су од народа плаћени да то народу врате одговорним односом (и) према српском језику и његовом ћириличком писму.
