Хрвати народ за које не постоји стид и срамота
„Неограничени“ Хрвати
„И тако смо ми, Ватикан и бечки двор, 1836. године, почели да стварамо хрватски народ“. Лајош Талоци (1857-1916)
„Ми (Хрвати) смо мало Латини, мало Нијемци, мало Мађари и мало Славени, а искрено говорећи – нисмо укупно ништа“. Иван Кукуљевић Сакцински (1816-1889)
Пре неки дан, неименовaни тикто кер објавио је звучни снимак под насловом „Мараната“, а ја, мало наглув, помучих се да све то пренесем у препознатљивије стање:
„Битка на Косову пољу тисућу триста осамдесет девете године није била српска битка као што је покушава приказати србијанска митоманија. То је у стварности била битка велике војне коалиције разних народа, већином Хрвата, Албанаца, Мађара, Грка, Срба против Турака. Косово поље је одувијек било погодно за одржавање масовних средњовјековних битака. На том подручју одржано је најмање десетак битака. Од тога, три велике битке које су предводили хрватски војсковође или у којима су бојовници били Хрвати. Један дио српског племства су били у вазалном односу према Турцима, па су се борили на турској страни. Ускоро излази домољубно-кршћански бренд Мараната“.
Таман ја исписао да тој „мудрости“ само недостаје поука како је Косово поље, „одувијек… погодно за одржавање масовних средњовјековних битака“ замишљених да у засенак баце грчке олимпијске игре, хрватским „бојовницима“ послужило као вежбалиште за одлазак у Тридесетогодишњи рат и Магдебург где им је, као „високо признање“, додељена молитвена изрека „Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата“ – јавише ми да је Снежана Гудурић, лингвист, универзитетски професор у Новом Саду, то пропратила реченицом да, „како су кренули, ускоро ће и Исус бити Хрват“, а Салих Селимовић, историчар из Сјенице, устврдио је да „ко нема своју историју, присваја туђу“.
Кад је већ поменута Косовска битка, присетих се да је поодавно, крајем лета и средином јесени 2006. године, извесни Томислав Грго Античић, уредник некаквих „Харахвата“, или можда „Рукохвата“, уверавао и себе и друге да не само у „хрватским земљама, државе Хрватске, Босне и Херцеговине, Словеније, Србије, Маџарске, Аустрије, Словачке и шире, живи свијест и истина припадности хрватском бићу“, те да „стари хрватски крајеви живе у нама и с нама“, већ и да је „хрватска колијевка… и Панонска низина, Украјинске и Руске низије све до Урала, пространства источно од Каспијског мора све до Индијског оцеана“.
Таквој и толикој уралско-оцеанској „знаности“ противрече нека приземнија, али зато бескрајно будаласта хрватска „знања“, те их овде, по случајном избору, само зарад упоређивања, представљам обично добро необавештеном читалишту:
„Знамо ми гдје је граница древне хрватске државе. Неће она вјечно бити на Уни, неће проћи ни пет година, а овај ће се наш барјак вијорити на врху Романије. Босна је Хрватска. Створит ћемо независну Хрватску на Тиси и Дрини, и да сви ако затреба легнемо на Дрини и дамо своје животе за хрватску државу!“ (др Шиме Ђодан, на Балу барјактара 1990. године у Загребу – Данас Загреб, бројеви 429/32. и 441/24. из 1990).
„Програмски циљ Хрватске странке права предвиђа стварање хрватске државе на повијесном простору, укључујући Сријем, Банат, Бачку, Боку Которску, Босну и Херцеговину и Санџак, ако треба и силом“ (Данас Загреб, бројеви 459/1990. и 472/1991).
„Природна граница хрватских земаља у повијести била је на Дунаву, Сави и Дрини“ (Марија Јовић, Ферал Спљет, 30. март 2002).
„Мора се исправити неправда из 1918, 1945, па и 1990. године, јер су Сријем, Банат и Бачка, заједно с Боком Которском, увијек били хрватски“ (Ђуро Перица, саборски заступник, на скупу хрватских „избјеглица“ из Србије и Црне Горе у Загребу, Ферал Спљет, 30. март 2002).
„Ми имамо и с правног и с геополитичког стајалишта, право добити наше крајеве. То је Сријем, то је Босна, то је Херцеговина“ (Миливој Ашнер, председник Изворне хрватске сељачке странке, Ферал Спљет, 1. јун 2002).
„Словенија, Босна и Херцеговина и Црна Гора биле су дио Хрватске“ (дон Анто Баковић, Ферал Спљет, 29. јун 2002).
„Хрватска се никад не може и није опоравила од пада Босне 1463. године, јер је изгубила своју утробу. Остала су јој крила, остала је периферија, али срце хрватско је изгубљено“ (дон Анто Баковић, Ферал Спљет, 20. јул 2002).
„Хрватска би могла имати користи у спору са Словенијом тек онда кад хрватска војска изађе на границе с Аустријом, с којом је дуже од тисућљећа дијелила заједничку границу“ (Трпимир Ковач, Ферал Спљет, 9. септембар 2005).
„Имали смо визију побједничке војске која ће умарширати у Београд и држати Србију неко вријеме под окупацијом“ (Младен Шварц, Ферал Спљет, 23. новембар 2002).
„Треба подсјетити да је концентрација Срба у Хрватској била највећа у Сријемској жупанији, која је највећим дијелом с градовима Земуном, Хрватском Митровицом, Шидом и Румом још увијек под србијанском окупацијом“ (Мате Ковачевић, Ферал Спљет, 17. фебруар 2006).
„Зашто не бисмо јасно и гласно рекли Еуропи и свијету како су Неум, Црногорско приморје, као и цијела Босна и Војводина, те Пирански заљев повијесно хрватски крајеви“ (Лидија Грегорати, Ферал Спљет, 9. јун 2006).
„Као повјесничар, Независну Државу Хрватску бих назвао покушајем остварења тисућљетног сна о хрватској држави, који није најсретније реализиран“ (бискуп Миле Боговић, Ферал Спљет, 22. децембар 2006, 44).
„Бела Крајина није Словенија. То је увијек била Хрватска“ (Иван Баришић, градоначелник Дуге Ресе, Ферал, 8.фебруар 2008).
„У случају да Република Српска распише референдум о издвајању из Босне и Херцеговине, тада би наша војска заузела териториј Републике Српске“ (Стјепан Месић, председник Републике Хрватске, 16. јануар 2010).
Не бавећи се управо поменутим „границама“, говоркање и пискарање о Хрватској до Урала и Индијског океана обезвређује и „Хрватска енциклопедија“ чак и податком да је хрватска бановина из августа 1939. године „имала велико значење, јер је њоме обновљена хрватска државност, изгубљена 1918., консолидиран је национални простор, а… по први пут још од средњег вијека, већина хрватског народа се нашла у једној територијалној јединици“.
На енциклопедијски „знанствени“ став да је непостојећа „хрватска државност… изгубљена 1918“ – оно што се звало Хрватском, налазило се, вековима, да ли у саставу угарске краљевине, да ли аустријског или аустроугарског царства, а наводни први хрватски краљ Томислав био је србски кнез – да би 1939. била „обновљена“, пре непуних двадесет година ослонио се извесни Крешимир Бушић својим „Одјецима успоставе Бановине Хрватске у хрватско-буњевачкој јавности“. Он ће тамо напластити да је при стварању хрватске бановине „примијењено повијесно начело (подручја Краљевине Хрватске, Далмације и Славоније) те етничко начело – одузети су већински српски источни Сријем, котар Двор на Уни те Бока которска, а додани већински хрватски котареви из БиХ“, с тим што у њу „није укључила Западну Босну (Турску Хрватску), те Барању и Сјеверну Бачку“ где су, опет наводно, у „шест котара… имали апсолутну већину (Дарда, Батина, Суботица, Сомбор, Апатин и Оџаци), за које се увријежио назив Бачка Хрватска“.
Бушићеве „знанствене“ лажи у виду Боке Которске, „Турске Хрватске“, Барање, „Сјеверне“ Бачке, Баната, Србије, Санџака, Пиранског заљева, Словеније, Црне Горе, Херцеговине, Босне, Војводине, екавски Беле Крајине… „избушио“ је понајзнаменитији хрватски историчар Фердо Шишић (1869-1940), скоро цео век пре но их је Бушић домислио, податком да 1606. године источна хрватска граница иде линијом Питомача–Грђевац–Стеничњак–Слуњ–Доњи Косињ–уз Велебит до близу Новиграда –, безмало налик оној Карлобаг–Карловац–Вировитица, те да његов „Преглед повијести хрватскога народа“, капитално дело хрватске историографије, Барању помиње једном једином напоменом да је током 15. века Барањска жупанија са седиштем у Печују допирала преко Драве, до Папука.
Бесмислицу о „шест котара апсолутне већине увријежене Бачке Хрватске“, оповргли су 1918. године званични подаци римокатоличких жупних уреда по Банату, Бачкој и Барањи (прикупљени зарад сазива Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена из тих трију области) да је тамо, тада, живело тек нешто више од хиљаде (1.000) а много мање од две хиљаде (2.000) Хрвата.
Што се тиче Херцеговине, из писма „неколико Херцеговачких Мухамеданаца за све остале“, објављеног средином фебруара 1887. године у задарском „Српском листу“, види се да је фратарски „Народни Лист“ почео да пише „о мухамеданцима, као тобожњим Хрватима“, да ће они „све бити прије, само Хрвати никад ни довијека“, да се „хрватског имена… до окупације (1878 – ИП) овђе никад чуло није… дочим смо за српско име од увијек знали… На пошљетку знамо ми своје порекло које већином као и ваше (хрватско – истакао ИП) потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски… Одавно смо се накањивали, да вам једну за увијек речемо, но оклијевали смо све дотле, док и ваши безобразлуци нијесу границу прекорачили“, те да „вам просто велимо: да ви то лажете а за лажце све ћемо вас… држати“. Утолико пре што је бискупија мостарска основана 1625. године „без верника, без цркава, без свећенства“. (Исти „калуп“ примењен је касније по Босни где је највећи број римокатоличких цркава изграђен после Првога светског рата. Када се извесном Давору Периновићу, поримљеном изданку требињске свештеничке породице, омакло да пре тридесетак година тај податак саопшти у својству високог функционера ХДЗ-а за Босну, морао се спасавати бекством у Немачку).
Нека што се у Херцеговини није чуло за Хрвате, она и није у хрватском видокругу, али ни Хрвати из околине Загреба – „столице покатоличеног Српства“, како је то руски генерал Гурко писао у варшавском Дневнику за октобар 1890 –, „ни за се нису знали да припадају извесној хрватској народности“, тако да је један хрватски „племениташ“ говорио да би „радије свога коња сматрао припадником хрватске нације, него свог сељака“. Кад је већ тако, не треба се чудити запису Јулија Бенешића (1883-1957), књижевника и лингвисте, из 1911. да се „још стиде сријемски момци да гласно за себе рекну, да су Хрвати“, нити сведочењу лингвисте Стјепана Ившића (1884-1962) да му је, док је на две-три године пре Великог рата истраживао посавске говоре, један стари информатор из околине Ђакова, на питање „шта је“, односно које је нације, рекао: „Кажу, да се зовемо Рвати“.
Сведочанство о томе „да је име Хрвата по Босни и Херцеговини сеоском свијету посве непознато“ оставио је са својих путовања и Антун Радић (1868–1919), књижевник и политичар, као и нешто раније фра Иво Франо Јукић (1818–1857), књижевник, записом да Крајишници „од Хрватах не знају нит имена“.
Добро, Дубровник је Хрватима километарски нешто ближи од Боке, али је у њему и његових 14 „одломака“, 31. децембра 1890. године пописано 11.177 житеља, од којих 10.327 римокатолика, 546 православних, 1 унијат, 225 евангелиста и 79 Јевреја. Од њих 9.713 „говори у кући“ србски, 716 талијански, 19 словенски, 2 руски, 52 чешки, 6 пољски, 285 немачки и 384 маџарски. Што значи: као ни по Истри и Кварнеру педесетак година раније, ни у Дубровнику тада није било ни једног јединог Хрвата, а Јеремија Митровић (1910-2011), историчар и библиотекар, пише да „до назад мало година амо не бијаше настањених ни цигли један Хрват“, а 1896. године „има их само четири“.
Када је загребачки „Вијенац“ 1890. године позвао „мостарске Хрвате“ на „народно славље у Макарску“, један савременик записаће да у Мостару нико не зна за Хрвате и запитаће се откуд Хрвати тамо, „кад је Мостар главни град ‘Војводине св. Саве’, у коме су вазда живјели чисти Срби од три вјере“. И не само у Мостару, већ и другде јер је и политичар и историчар Фрањо Рачки (1828–1894), према писању Педра Рамета (Лондон, 1949), професора политичких наука у Норвешкој, „смјело изјавио да нема основа за национално издвајање Хрвата од Срба, јер они уствари и јесу Срби. По његовом мишљењу само их римски католицизам и жеље Ватикана спречавају да се изјасне као Срби“.
Све што је довде изложено, озваничио је Хајнрих Бенхаус (1797-1884), главни картограф Аустријског царства, објављујући 1846. године етнографску карту Аустријског царства са подацима да је на простору данашње Хрватске живело два милиона шестсто четрдесет три хиљаде (2,643.000) Срба и осамсто тридесет шест хиљада (836.000) Хрвата.
Годину дана касније, Бенхаус је објавио етнографску карту балканског дела Османског царства, која сведочи да је на простору данашње Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине живело 99% Срба, док су онај преостали један проценат чинили „припадници осталих народности, националних мањина и етничких група“, без иједног Хрвата јер су они, како су показали изложени примери, на томе пространству били „непозната врста“.
Хрватима све то није сметало да чврсто се придржавајући „оцеанскоуралских“ својих граница помињаних на почетку овога текстића, представе себе изјавама сачуваним у књизи Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској (1880-2011) : од вишегенерацијског и старосједилачког, аутохтоног и конститутивног, до мањинског статуса, Београд/Нови Сад 2018, стр. 139-149, лат.), философа и демографа Светозара Ливаде (1928-2022) са сарадницима. У наставку биће дато тек неколико изјава Фрање Туђмана (1922-1999), онога који је симболизовао злочиначку природу такозване уљудбе хрватског усташког бића, познатије по природи хрватске злочиначке нељудбе – у преводу на србски – нечовештва, изјава на основу којих сваки иоле добронамеран читалац може његовом „изјављивачу“, али и његовим исто(не)мишљеницима, поставити сигурну дијагнозу:
– „Србе у Хрватској треба прогласити хрватским грађанима и назвати их православним Хрватима. Треба забранити одредницу православни Србин“ (фебруара 1990);
– „Сви они који овдје фућкају и галаме, морају знати да ће морати ићи из хрватских земаља тамо одакле су и дошли, ако не буду поштовали вољу хрватског народа“ (на митингу у Пазину, Данас Загреб, бр. 426, 17. април 1990);
– „Независна Држава Хрватска није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин, већ и израз, како политичких тежњи хрватског народа за својом самосталном државом, тако и спознаја међународних чимбеника, а у овом случају владе Хитлерове Њемачке, која је на рушевинама Версајског мира кројила нови еуропски поредак. Према томе, Независна Држава Хрватска није представљала само пуки хир осовинских сила, него је била посљедак посве одређених повијесних чимбеник“ (говор на првом општем сабору Хрватске демократске заједнице чијом су скраћеницом ХДЗ њени чланови истицали хрватске територијалне претензије: Хрватска До Земуна, 24. фебруара 1990. године, Данас бр. 477, 9. април 1991, стр. 32-34);
– „Признајем да је 1988-1991. било ексцеса с наше стране, попут паљења и минирања српских кућа, да се догодило понеко убојство, да је нетко и прије времена морао побјећи из Хрватске; међутим Срби су с тим морали рачунати. Поносан сам на све што смо урадили“ (у говору на Тргу бана Јелачића у Загребу током рата);
– „Опстанак Босне и Херцеговине као самосталне и суверене, све како би било и могуће, иде у сваком случају на штету хрватског народа, онемогућава нормално територијално остварење хрватске државе и ствара претпоставке за нестанак и оноликог дијела хрватског народа какав је данас у Босни и Херцеговини. Сада морамо осигурати границе Хрватске, те будуће границе хрватске државе у Босни и Херцеговини“ (са представницима ХДЗ-а из БиХ у Председничким дворима у Загребу, стенограм од 21. септембра 1993);
– „Рата не би било да га Хрватска није жељела. Ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске“ (говор на Тргу бана Јелачића 24. маја 1995);
– „Србе треба снажно ударити да практично нестану“ (у Брионској наредби за операцију „Олуја“, транскрипт, Ферал Спљет);
– „И још их има, и овдје код вас! Од 22 суца у Карловцу има седморо Срба“ (августа 1995. године, у Карловцу из „Влака слободе“);
– „Нема више оних који би будућност Хрватске угрожавали у хрватском националном тијелу, то се и не може изразити никаквим новцем неголи управо тиме, да је овим кораком (Олујом) будућност хрватског народа, сувремене и независне хрватске државе једном за вазда осигурана за будућа стољећа и миленије“ (из „Влака слободе“, 26. августа 1996);
– „.Хрватска је ријешила српско питање у Хрватској. Ми смо прихватили повратак дијела Срба у Хрватску, како бисмо онемогућили нападе на Хрватску и приговоре како је Хрватска наставак Независне Државе Хрватске и да не жели нити једног Србина. Ријешили смо српско питање и Срба више неће бити 12% и 6% Југославена, колико их је било. А 3%, колико ће их бити, неће више угрожавати хрватску државу“ (на отварању ратне школе „Бан Јосип Јелачић“ у Загребу, Нови лист Загреб, 15. децембар 1998);
– „Мене ће повијест смјестити бок уз бок с Франком (Франциском – 1892-1975 –, који је током вишедеценијске владавине у Шпанији, све до смрти, своје политичке противнике уклањао цензуром, затворским казнама са принудним радом, затварањем у концентрационе логоре – ИП), као спаситеља западне цивилизације“ (изјава за Њујорк тајмс, април 1998);
– „Сретан сам да ми жена није ни Српкиња ни Жидовка“ (на митингу у Дубрави априла 1990. године – Ферал Спљет 5. април 2003);
– „У овом рату изгубила је мужа и дом, али је добила Хрватску и слободу“ (на скупу у Конавлима о једној жени као жртви рата – Ферал Спљет, 23. фебруар 2002, стр. 36);
– „Један од странаца који се бавио идејом потпоре дисидентима у комунистичким земљама рекао ми је: Знате, професоре генерале, да нисте Хрват били бисте нобеловац“ (у изјави за Ферал Спљет, 31. мај 2003);
– „.Срби су неславно нестали из ових крајева, као да их никад није ни било. Нису успјели покупити ни своје прљаве гаће. Нека им је сретан пут! А они из свијета који нам и данас предбацују да палимо српске куће на ослобођеним дијеловима Хрватске, нека се присјете да је управо библијско начело, из Старог завјета: око за око, зуб за зуб“ (за Ферал Спљет, 30. април 2004);
– „Свети оче, ми и даље остајемо ваше предзиђе,antemurale christianititatis!“ (на испраћају, пре папиног уласка у авион – Ферал Спљет, 8. април 2005, стр. 4)…
У вези са свим тим Туђмановим изјавама, сликар Едо Муртић (1821-2005) „исповедио“ се у разговору са Миром Бабић-Шувар, за „Идентитет“, србске независне новине у издању Србског демократског форума у Загребу, број 61/ 2003, стр. 8-11:
„Било ми је страшно, мучило ме то што сам од Туђмана чуо неколико мјесеци прије избора 1990. године. Дошао је у мој ателијер, мислећи ваљда да ће од мене направити свога Аугустинчића, и одушевљено почео причати о томе. ‘Да хрватски народ крвљу мора добити своју државу, да ћемо ми (он с ХДЗ-ом) направити оно што Павелић није успио направити 1941. године, да ће 50% Срба морати спакирати кофере и одселити, а осталих 50% или постати Хрвати или нестати!’. Рекао сам му да је луд, да се мора лијечити и од тада прекинуо било какав контакт с њим. А непосредни повод да почнем радити циклус Viva la muerte као одговор Туђману на његов стравични цинизам и бешћутност, био је један његов говор мајкама и удовицама хрватских бранитеља 1993. године, којима је посмртно уручио одликовања уз ријечи да требају бити ‘сретне и пресретне’ што су им синови и мужеви погинули за Хрватску“.
С истим тим Туђмановим изјавама може се довести у везу и оно што је Јосип Бољковац (1920-2014), први његов министар полиције, „поверио“ Милану Јакшићу, дописнику франкфуртских „Вести“ из Хрватске, а што је 13. фебруара 2009. године објављено и на порталу Прес Онлајн (http://www.pressonline.rs/info/politika/58432/senzacionalno-hrvatska-htela-rat-prvi-smo-napali-srbe.html).
„Тада, 1991. године, први су нападнути Срби, нападнута је Југославија, а не Хрватска! Гојко Шушак, Бранимир Главаш и Вице Вукојевић противтенковским оружјем, ‘армбрустима’ су напали Борово Село да би испровоцирали рат. Из истог разлога срушен је и мост у Осијеку… Главаш ме је… оптужио да сам га гонио због рушења моста на реци Драви у Осијеку. Он је рекао да је мост срушио да би се град заштитио од тенкова ЈНА, а ја сам рекао да је ЈНА тог момента била регуларна војска једне међународно признате државе, а Хрватска, тада још непризната, дио Југославије“.
Зна ли се све то, лакше је разумети изјаву Рувена Равлина (1939), израелског председника од 1914. до 1921, при посети Јасеновцу, јула 2018 године: „Усташки режим, један од ужасних режима који је сарађивао с нацистима, настао је овде у Хрватској… Неки мисле да их чињеница да су били под нацистичким утицајем ослобађа било какве моралне, личне или националне одговорности за зверства која су се догодила у њиховој држави“.
Нека што мисле, они се тиме поносе.
И охрабрују Мату Мештровићу (1930), америчког новинара и академика, хрватског лобисту, сина вајара Ивана Мештровића (1883-1962), да се размеће сопственом изјавом:
„Није ми јасно – двјеста година ми кољемо Србе и што их више кољемо, они хоће да живе са нама. Тај феномен ја не могу да схватим“.
Нека овде буде речено и да је хрватску антисрбску идеологију, ону на коју се доцније накалемило усташтво, осмислио Анте Старчевић (1823-1896), политичар и публицист данас тамо познат као „Отац домовине“. Баш због његове „идеологије“, бискуп Јосип Јурај Штросмајер (1815-1905), немачког порекла, за кога се не може рећи да је „навијао“ за Србе, писао је своме нешто млађем савременику Фрањи Рачком да Анте Старчевић „није човјек при себи; лудо пише; ни праве учености, ни праве духовитости, него ташта и празна глава“, те да је „чудо, како човјека толи болесна и блесава могу неки људи слиједити“.
Мада, за надмоћ лудости, неучености, недуховности, празноглавости и будалаштина којекаквих хрватских „политичара“ и „хисторичара“, њихових „знанствених“ патрона из хрватске академије и, нарочито, најразличнијих подстрекача и заштитника с антиправославног фашикратског Запада, не само из Ватикана, у Србији су најзаслужнији званични историчари (и лингвисти) окупљени по академијама и унезверитетима, све саме зналице ненавикнуте да се мешају у свој посао.
Нажалост, и за сада, само се можемо запитати докле тако.
Не знам због чега се баш сада присетих извеснога поодавног међународног научног скупа на коме је неки наш оновремени партизански интелектуалац поднео некакво проблематично „науч-но“ саопштење, а потом чуо питање једнога странца:
– Опростите, колега, на којој сте Ви теми докторирали?
– Ја сам докторирао у шуми!
Није никаква тајна да су многи „без имена“, по оном овешталом правилу да „Високо ти свуд у нас / Главу диже празан клас“, дизали ону ствар на, по претпоставци, озбиљне и паметне људе и олако постизали своје циљеве јер им се нико од „озбиљних и паметних“ није супротстављао. А да је на свако јављање неког од будалаћа одговарао по који уистину паметан и озбиљан човек, ваљда би тај угледник добио подршку и од обичног света, а не би се дешавало да последња увек припадне оној другој страни. Отуд, за надмоћ лудости, неучености, празноглавости и будалаштина, за наводну надмоћ којекаквих лоза и разних других марината, рукохвата и њихових „знанствених“ патрона из хрватске „свечане знакадемије“, у Србији су најзаслужнији којекакви мишеви, бравке, самараћи, пушине, деристе,они које бије глас да су „интелектуални врх“.
Чак и ако нису докторирали у шуми – изађе им на исто.
Аутор: Илија Петровић, историчар