Хрвати — народ који се сакривао од историје

уторак, 05. 09. 2023.понедељак, 04. 09. 2023. Kefalo

За „Хрвате“ се није знало док није наређено да Срби-католици морају бити „Хрвати“

Најновије залагање Матице хрватске и ХАЗУ да се Србима продужи јасеновачка терапија подршку је добило и у умовању Славице Стојан да се против Срба и буба треба борити истим средствима („гажењем ногама, отровима, плинским пламеницима“). Тиме је највиша хрватска национална памет потврдила оно што је свету одавно познато, тј. да Хрвати баш и не морају бити народ кад већ имају привилегију да буду католици: покушали су да буду народ као чакавци — али је то кратко потрајало; потврдили се као католичка кољачка руља у Тридесетогодишњем рату (1618–1648) и у немачко историјско памћење уписали се по изреци „Сачувај ме, Боже, глади, куге и Хрвата“ (ено им о томе потврде на зиду катедрале у Магдебургу); покушали затим да се прикључе словеначким кајкавцима — ни то им се није дало; после су најавили жељу да буду „Илири“ — тек је за то требало имати памети; 1843. објавили у Загребу Гундулићевог „Османа“ — и после се распитивали је ли то штампано на неком афричком језику; седам година касније Вук и Даничић у Бечу им понудили српски језик — али се показало да им је требало обезбедити и преводиоце.

И почекали још неколико деценија да им у Дубровник (1896) стигну прва четири Хрвата, да им њихови српски истоверници објасне да се, и тамо и у Босни, говори српским језиком, да им приреде српску граматику, да им препишу („од слова до слова“) Вуков Српски рјечник (1852), а да им Иван Броз преведе и Вуков правопис; и да то све „Хрвати“ одмах зграбе — и преко свега растегну „хрватску етикету“; и пристану на то да се упишу у државне и националне лажове или у оно што Срби елегантније означују као националне лопурде; немачки бискупи Штросмајер и Штадлер за то време убедили босанске фрањевце да не србују и не пишу ћирилицом и да ће се за њих много гласније чути ако се упишу у ватикански кољачки ешалон и подупру Степинац-Броз-Бакарићев јасеновачки пројекат; и сви заједно, и у савезу са својим западним зликовцима-подупирачима, током прошлога века затру макар три и по милиона Срба.

Срби никад ни према коме нису имали „империјалних претензија“, а Хрвати ће у вези с тим имати само један ситан проблем: њихова „национална крштеница“, на почетку прошлог века, исписана је и потписана српским језиком; и то ће Хрватима признати Виганд (који дан пре Маретића) и Лескин (коју годину после њега) истичући да је језик на који су се полакомили — „српски исписан латиничким словима“, али им нису разјаснили ни једну узгредну ситницу: нису им рекли која је то латиница (Хрвати су знали за немачку, мађарску, талијанску) па су им Срби и то морали разјашњавати и направили им, по српским правилима, оно чиме се данас Хрвати диче као са „својом латиницом“. За све оно, дакле, што Хрвати „хоће“ да представља данашњи „њихов културолошки и цивилизацијски ступањ развоја“ они немају никаквих заслуга мимо оних лоповских: све су им то приредили Срби, најпре Срби-католици, а потом и Срби-православни (они им приредили и Сињску алку јер од свих витешких подухвата Хрвати су једино знали да кољу нејач, па се и онај њихов генерал–алкарски војвода прославио покољима жена и деце). И то Хрвати сами најбоље потврђују: њих је њихова црква учила да буду добри католици и, кад затреба, добри кољачи док за питања духа она није била ни заинтересована ни надлежна па није јасно ни који им је језик ни које писмо могла приредити да се њиме упишу на балканску етнојезичку мапу (при чему је у не тако давно време хрватско име било толико поштовано да су хрватски племениташи њиме пре именовали своје коње него своје кметове). И кад су Штросмајер, Штадлер и Посиловић, на ономе Католичком конгресу 1900, наредили Србима-католицима да се „преписују у Хрвате“, заборавили су да их упозоре на то да ће после морати да краду све оно чега су се одрекли кад су пристали да ускоче у кожу оне чемерне истоверне племенске скупине која се врло успешно сакривала пред свим историјским поменима (а једино се гласито представила у већ поменутом Тридесетогодишњем рату). И која је својим чемерним именом пристала да осрамоти и сву балканску прошлост и, заједно с оном албанском, европску цивилизацију у целини: те две скупине Европи су могле понудити једино оно што су од Срба отимале будући да саме нису могле створити ништа јер од разарања и клања нису имале времена ни за какве друге послове. (Ваља, при том, бити и правичан па признати: Арнаути су успели да у историјским списима први пут буду поменути при крају XI века, а Хрватима је то пошло за руком тек пет или шест векова касније.)

Такви ће „Хрвати“ рећи да имају „своју државу, своју војску, полицију, своје границе, своје функционално господартво“, али ће заборавити да додају да су:

за „свој језик“ први пут чули пре 12–13 деценија не примећујући да је он „од слова до слова пресписан од српског Цицерона“ (као што су се и сами први пут нашли на српском језичком простору);
да су се њихова војска и полиција, заједно са Брозовим комунистима, најгласитије прослављале покољима Срба од Јасеновца до Пага, па до Сремског фронта, па до Кочевског рога, па до тенковских траншеја око Дравограда;
да је Италија, после капитулације 1943, своја јадранска острва и појас далматинске обале предала Југославији као одштету за сатирање Срба, а Броз то после оставио Хрватима као признање да су за те злочине најзаслужнији;
да је „функционалност њиховог господарства“ утемељена на много десетина милијарди евра које је Хрватска отела од Срба кад их је затрла и/ли прогнала с оних простора који су вековима, миленијима, били српски, а Хрвати за њих први пут чули кад и за „свој нови језик“.

Да би се такве појединости лакше разумеле, треба подсетити на чињеницу да се, према налазима Ф. Шишића, на почетку ΧVΙΙ Хрвати налазе по подножју Велебита и у Горском котару, одакле ће се нешто касније проширити на три словеначке жупаније (Загребачку, Крижевачку и Вараждинску). И другде се за њих није нигде знало до краја XIX века кад је наређено да Срби-католици морају бити „Хрвати“, тј. уписати се у оно што је дотле поменуто само као кољачка руља из Тридесетогодишњег рата. Међу дубровачким Србима-католицима та се памет задуго није могла утемељити, а православни Срби, на трагу дугог историјског памћења, сматрали су и својом дубровачку књижевност по истој логици по којој су гледали и своју католичку сабраћу, а кад је после 1896. Дубровник толико појевтинио и „постао хрватски“, Срби су проценили да то може важити само за „потоњи вакат“, али не и за она давнашња времена до којих хрватско појевтињење није могло досегнути.

Као ситан периферни српски етнички и језички огранак, Хрвати су одскочили и од Срба-католика и од историје и природно је схватање да се у питањима духовности нису могли сналазити нити разумевати позицију Дубровника као српске културне метрополе и као спону са средњовековном традицијом и историјом. За православне Србе то, међутим, више није имало значаја: дубровачка књижевност одавна се нашла у ризницама српске културе, а хрватска звоњава о томе да Србе обележава „свеприсутна неутажива жеђ за простором“ може се оценити као логореична брбљарија: Срби никад нису посезали за туђом тековином и увек су имали понешто за чим би могли посегнути и неки „други Хрвати“, а не само ови о којима говоримо. И за које све чињенице говоре да су отели, покрали, опљачкали све оно чиме се данас хвале као својом тековином.

А како изгледа „неутажива [српска] жеђ за простором“, нека нам покажу неке можда чудне појединости.

на основу којих је чињеница Т. Волански, половином XIX века, етрурске археографске реликте дешифровао „у словенском кључу“, нешто пре тога „под исти кључ“ П. Соларић потурио — Сикуле, нешто касније М. Будимир — Сабине, у наше дане Ђ. Томецоли — Венете (а убрзо после тога — и критски „минојски проблем“);
на основу којих је чињеница Томецоли, бавећи се „венетским проблемом“, утврдио да се модерни талијански језик уобличио око 1.500. године, а да је венетски неупоредиво старији (за старину других европских језика остаје нам да се „распитамо“ код њихових проверених познавалаца, а међу њима неки ће рећи да се главнина тих језика почела уобличавати после распада Римскога царства);
откуд на Пиринејима баскијски језик и у њему мноштво српских речи;
неко ће нам разјаснити како су се оне „словенске“ речи гнездиле у европским језицима и откуд оних 600 (а помиње се да их има чак и 4.000) које Ранка Куић налази у велшком језику; и зашто она („Ранка Велшанка“) записује да се у Велсу увек осећа[ла] као и у својој Херцеговини;
где је то Милош Црњански, пре 60 година, нашао тако фрапантне топонимијске паралеле српског језика са приликама на Британским острвима, какве су, рецимо, Мосор, Ориен, Ком, Ловцин, Шар, Liig, Bar, Peukh, Сутла, Сана, Уна, Корана, Морача, Бојана, Вардар, Шолта, Корнат, Пашман и мноштво других;
какве је сличне чињенице по Француској бележио Милош Милојевић пре него што му је то онемогућено; и колико је хиљада различитих ономастичких чињеница побележио Joshua Whatmough (1897–1964) у књизи Dialects of Ancient Gaul (1949), за које би се пре могло помислити да су недавно пописане по нашим просторима него по Галији — из Цезаровог времена;
како се догодило да је сва Грчка засута словенском топонимијом и зашто је, од 30-их година ХIХ века до нашег времена, много хиљада „словенских“ (мање бисмо погрешили ако бисмо рекли — српских) топонима „преименовала по старогрчком обрасцу“; и на основу чега Економид 3.000 грчких лексичких основа повезује с руским језиком;
да ли је Немачка на три четвртине или на четири петине свога садашњег простора сатрла Словене, а Лужички Срби остали да сведоче о тамошњим последњим словенским траговима (а о томе, рецимо, само у североисточној Баварској од VIII–XII века, сачувано толико топонимијских података да не можемо знати колико је остало простора за оне „одомаћене немачке“).

И нека то буде потврда за Стојанкину и Стојанову причу о „неутаживој српској жеђи за простором“: док су Срби стизали до Исланда и Индије, Хрвате је Ватикан повео до Магдебурга, али је после заборавио да им покаже пут то Загреба па још не знају кад су се тамо прикључили Словенцима.

И ако све те речи покушамо обухватити једним погледом, наћи ћемо се пред највећом загонетком пред којом се жива душа још увек може наћи: откуд све оне по европским језицима, кад су се нашле у тим језицима и како су се у њима „угнездиле“; њихове регистре приређивало је више истраживача, неки од њих ограничавали су се на коју стотину, неки на коју хиљаду, а ја ћу овде навести само две такве речи — и то тек да покажем њихову „европску распрострањеност“. Једна је она под чијим се зрацима „греју“ сви Европљани, а у српском језику има лик сунце, та реч у словенским језицима (и њиховим дијалектима) има гласове [с-л-н] и они се најчешће сви чувају (тек у покојем од њих једино се место [л] може појавити „нешто друго“) док се у европским језицима, редовно, губе или [л] или [н]; погледајмо сада како се та српска реч „чује“ у тим језицима: дан.-швед.-норв.-португ. – sol, исланд. – sól, лат. – solis, итал. – sole, франц. – soleil, грч. – ἥλιος, летон.-литв. – saule, рум. – soare, нем. – Sonne, енгл. – sun, холанд. – zon, луксемб. – Sonn (а не знам како се у ирском и шкотском појавило ghrian); друга је реч она под чијим се пахуљицама сви Европљани „расхлађују“, Срби је именују као сн(иј)ег и она у неким европским језицима такође има занимљиве паралеле: дан. – sne, норв. – snø; швед. – snö; исланд. – snjór; летон. – sniegś; литв. – sniego; ирски – sneachta; шкот. – sneachda; итал.-португ. – neve; шпан. – nieve; лат. – nix; франц. – neige; холанд. – sneeuw; нем. – Schnee; фриз. – snie; луксемб. – Schnéi; енгл. – snow.

Као основа за одговоре на сва та питања можда би могло послужити оно што нека „модерна Европа“ данас покушава представити као Загонетку подунавске цивилизације, тј. као „откриће најстарије високо развијене културе Европе“. Та је Европа, међутим, мало аутистична: она не примећује да је та култура утемељена у доњем Подунављу, тј. на Хелму, тј. на Илиричком полуострву, тј. тамо где се за Европу, може бити, чуло тек који век (да не кажемо — који дан) пре него за Хрватску. За ту ће цивилизацију Харман рећи да се малкице проширила према североистоку, не вели да се могла ширити и уз Подунавље нити објашњава колико су јој били далеко Етрурци, Баски, Вандеја или Британска острва (да Исланд и Крит опет не помињемо). Други ће истраживач, међутим, рећи да је оно ширење према (северо)истоку, пре педесетак векова, донело прве помене данашњих Руса, да је тај талас стигао до Урала, прелио се према Индији (један крак одвојио се према Ирану, други према јужној Арабији и Етиопији). И на томе таласу у Индију стигао и санскрит — који ће Панини „углачати“ неколико векова пре Христа.

И тај истраживач наводи да се „испоставило да је у готово читавој Европи, од Исланда на северу па све до Грчке на југу, заједнички предак био исти“, при чему данас знамо да оно што зовемо „индоевропским језицима“ има исходиште на оним просторима који се означавају као – Балкан. „И то не просто Балкан, већ Србија, Босна, Хрватска, Македонија“. У вези с тим ваља, узгред, истаћи једну ситну појединост: истраживач о коме је реч „гледа“ данашњу политичку мапу Балкана, а да је потражио неку макар век или два старију, на свим тим просторима могао је наћи једино — Србе: Хрвати су се тада још скривали по шикарама у велебитском подножју (или тек открили пут до Загреба), као македонски рођендан бележи се 2. авг. 1944, као босански 27. септ. 1993, сви они до пре стотинак година признавали да су били Срби, а тек им се касније учинило да ће бити паметнији ако се одрекну старог имена и потраже нову националну крштеницу.

И то су Срби једнако добро знали и као католици и као православни, али кад је Ватикан одлучио да „његови Срби“ нису народ него само католици и кад их је преписао у хрватску духовну (моралну и сваку другу) сиротињу, разумљиво је постало и то да они нису знали ни ко су ни шта су мимо онога чему их је поучавао Ватикан; они су, истина, касније почели причати да их је било и до Балтика и Урала (о томе им нешто приповедао Павле Ритер Витезовић), али се никако не могу сетити кад су се први пут појавили у Загребу, као што се сазнало да је Гулисав, као први дубровачки Хрват, морао чекати више од триста година да му се 1896. прикључе прва четири сународника. И да од тада почиње све оно што означавамо као суноврат Дубровника, тј. темељито појевтињавање свега што се томе граду касније догађало и чиме је обележена његова трагична позиција у „повијести једновјековне хрватске уљудбе“. Хрвати су, наиме, врло успешно осрамотили све чега су се дохватили, Срби знају да је њихове сународнике католичанство задесило пре 10–12 векова и да су, који миленијум пре тога, заједно већ били стигли и до Исланда и до Индије и заједно обележили темеље данашње европске цивилизације, а Хрватима и њиховој данашњој европској духовној сиротињи остало једино да те темеље прљају и срамоте, између осталога и причом о „неутаживој српској жеђи“ за оним просторима с којих су Хрвати последње своје претке истребили тек током више последњих деценија. И на њиховом месту нашао се онај „хрватски сој“ који су Дубровчани означавали као „догоне“. И међу којима су се лако распознавали католици, а много теже Људи: Хрвати су се још скривали по Велебиту и Котарима, из Загреба им није јављено на коју им се страну ваља окренути, ови дубровачки „догони“ представљали су онај „похрваћени католички отпад“ који се у град сливао из залеђа, а још није стигао да промени ни име, ни гаће ни опанке. И то чинио на основу Катичићеве путовнице да је Дубровник био „хрватски“ још у „млађе камено доба“ (сад се само проверава је ли то било до 1939. или је то окамењено доба дочекало 1945. годину и Ђиласа — да им „Хрватско Подунавље“ прошири макар до Илока јер су тамо „имали већину“ — било их је 6.000 према 12.000 Срба).

И да се овде, ипак, зауставимо. Ако не можемо стати на траг нормалнијој хрватској памети, не морамо трагати ни за сваком њиховом несувислошћу.

Па ни за оном њихове Стојанке Стојанове.

Аутор: Драгољуб Петровић

Извор Између сна и јаве