Хрвати као резултат етно-инжињеринга
На почетку 19. столећа, а после Наполеонових освајања и формирања такозваних Илирских провинција 1804. године, покрајина Хрватска је сведена на земљу између Саве и Драве. Након пада Наполеона 1815. Илирске провинције заузела је Аустрија, али их је сјединила са Хрватском тек 1828. године. Из Беча се директно управљало Далмацијом све до слома Аустрије 1918. године.
Хрватска је иначе била несамостална феудална покрајина у границама Хабзбуршке монархије све до 1918. Службени језик је био латински и њиме је говорило и писало малобројно и сасвим одрођено племство. Грађанство је углавном говорило немачки.
После 1790. и смрти цара Јозефа Другог Хабзбуршког (император Светог римског царства од 1765. и владар Хабзбуршке монархије од 1780. до краја живота 1790), мађарска владајућа класа захтевала је да се на целом подручју државе Угарске, у коју је спадала и Хрватска, као службени уведе мађарски уместо латинског. Штавише, Мађари су захтевали да се мађарски уведе као наставни језик у школе. Хрватској покрајини је претила општа мађаризација. Године 1790. Хрватски сабор доноси одлуку о увођењу мађарског језика у хрватске школе као необавезног предмета. Био је то почетак одрођивања и мађаризације. Године 1805. одлуком Сабора у Пожуну (данашња Словачка) мађарски језик постаје службени језик, а 1827. и обавезан наставни предмет у школама за све народе на подручју Мађарске.
За нов народ – нов језик
У словенским језицима „народ“ и „језик“ су синоними. (Божићна песма „Вси јазици восплешчите руками“ преводи се са црквено–словенског језика као „Сви народи запљескајте рукама“). Према томе, једна етничка заједница која нема свој језик не може се сматрати народом. Мржња према православним Србима, које су латински попови назвали „схизматицима“ (од грчке речи σχιζμα, расцеп или раскол, што је грубо извртање историјских чињеница, јер су Латини ти који су се у 11. столећу одвојили од „Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“) подстицана је и подгревана упорно и непрестано, да би у 20. веку у два светска и једном грађанском рату (1991–95) експлодирала у отворени геноцид незапамћен у историји.
Ватикану из верских, а Бечу и Лондону из геостратешких и геополитичких разлога, значај, бројност и распрострањеност Срба на југоистоку Европе (које су западњаци сматрали „малим Русима“) никако нису одговарали. Зато је требало што пре од Срба створити нове нације које ће се Србима радикално супротставити.
За нов народ требало је створити најпре нов језик. Зато је у Бечу у марту 1850. године уприличен и постигнут тзв. Књижевни договор како би новокомпоновани АНТИ–СРПСКИ НАРОД, створен од поунијаћених и „пошокчених“ Срба, најпре добио свој језик. Договор је подписало пет такозваних Илира (Иван Мажуранић, Иван Кукуљевић Сакцински, похрваћени Грк Димитрије Деметер, Винко Пацел и Стјепан Пејаковић), два Србина (Вук Караџић и Ђуро Даничић) и Словенац аустријског порекла Франц Миклошич (Franz Xaver Ritter von Miklosich).
Један од потписника Књижевног договора, Иван Кукуљевић Сакцински (1816–89), време Бечког договора описује као доба када је „Хрватска спавала у дубоком сну“, „сва интелигенција једино латински говорила“, „у женском друштву једини језик био њемачки“, а аристократија своје синове слала у Мађарску да уче мађарски.
На седници Хрватског сабора у Загребу другог свибња (маја) 1843. године, Иван Кукуљевић Сакцински је свој говор завршио следећим речима: „Ми (Хрвати) смо мало Латини, мало Нијемци, мало Мађари и мало Славени, а искрено говорећи – НИСМО УКУПНО НИШТА. (…) Ја овим ријечима немам што додати, и њима завршавам своја излагања“. (др Лазо М. Костић, „Спорне територије Срба и Хрвата“, Досије–Београд, 1990, стр. 267)
Главни потписник Бечког Књижевног договора са српске стране био је Вук Стефановић Караџић (1787–1864), а са илирске потоњи хрватско–славонски бан Иван Мажуранић (1814–90). Као полазиште за будући српскохрватски језик, послужио им је штокавски дијалект, тачније говор Херцеговине и Дубровника. Сматра се да је „јужно наречје“, иако се највећим делом налазило изван граница Аустријске монархије, усвојено као основа књижевнога језика добрим делом захваљујући дугогодишњем залагању Вука Караџића.
Усвајање српског језика од стране Хрвата дошло је, дакле, у последњи час.
„Срби су 1918. спасли Хрвате“
Године 2014. водећи хрватски историчар др Твртко Јаковина (рођен у Сл. Пожеги 1972) је привукао пажњу јавности тзв. региона наступом на Хрватској телевизији, где је храбро и поштено изјавио „да су Срби 1918. године спасли Хрвате и да Хрватска, да је Срби нису прихватили у заједничку државу, данас не би постојала“.
Јаковина је још подсетио да је 1915. Србима било понуђено да узму Славонију, БиХ, Лику и део Далмације и створе српску државу. Истра и други део Далмације био је обећан Италији. Оно мало Хрватске, тзв. регија Хрватска (Загорје и око Загреба) требала је остати у склопу Мађарске. Нагласио је да би у том случају „такозвани Хрвати из Загреба и Загорја били мађарска провинција, а остатак католичког становништва из Далмације, Славоније, Лике и БиХ – оно што и јесу – Срби католици“.
Изгледа да Јаковина више није могао да издржи притисак фантастичних тврдњи о великохрватској „тисућљетној повијести“, па је јавно проговорио о суштини и карактеру хрватске нације. Ставове овог узорног научника о значају који је за Хрвате имало стварање заједничке државе са Србима, потврђује изјава истакнутог хрватског политичара и зубара Анте Павелића Старијег (1869–1938) из децембра 1918. године, када је за хрватску државу написао да би без југословенског уједињења Хрватска обухватала три до четири жупаније око Загреба – загребачку, вараждинску и крижевачку.
„Од малобројног преживелог хрватског племства, од Чеха, Словака, Немаца и Мађара који су досељени у 18. и 19. веку, затим од Словенаца из Сјеверозападне Хрватске (Загораца) и већинских покатоличених Срба, почели су стварати хрватску нацију која је име добила по племену које је овде некад давно живело. Хрвати су у ствари Срби, умјетна нација, чији је највећи дио настао покатоличавањем Срба, док је остало романско-германско-мађарска мјешавина. Хрвати ни пре ни после 1918. године нису имали своју државу, а прву су добили проглашењем `марионетске` НДХ 1941. године. Потом су ту творевину, подигнуту геноцидом над милион Срба, утврдили Тито и комунисти, а довршили Ватикан и западне неолибералне силе предвођене Њемачком и САД“. (Твртко Јаковина: „Срби су 1918. спасили Хрвате и да Хрватска није ушла у прву Југославију данас не би постојала“, „Нова Српска Политичка Мисао“, 20. октобар 2014).
Рекло би се да је у данашњој Хрватској часна личност др Твртка Јаковине и његово поштено истраживање и откривање повесне истине о Хрватима – једна сасвим усамљена појава. Др Јаковина се непоколебиво држи научничког начела великог Аристотела који је говорио: „Amicus Plato, sed magis amica veritas“ („Платон ми је пријатељ, али ми је истина још већа пријатељица“).
Аутор: Драган Р. Млађеновић
