Hristos Voskrese Darja! Pobedićemo! Z
Tačno pre godinu dana, tačno u ovo vreme. Sedim u Donjecku u stanu kod prijatelja, Srbina, učesnika ovih naših ratova devedesetih godina i mnogih ruskih ratova novog veka, uključujući i ovaj trajući, u Ukrajini. Dobro smo se zapili, na njegovo insistiranje, kaže nije odavno pio i večeras mu se baš nešto pije. Ja pristajem, gotovo predosećajući šta će uslediti kasnije te večeri.
Imao sam naporan dan. Ujutro sam snimao intervju sa predsednikom Donjecke Narodne Republike, Denisom Pušilinom. Popodne obilazio ruske položaje na frontu, pričao sa vojnicima, pravio priloge, posle toga bio do crkve, na večernjoj molitvi i ostao posle na razgovoru sa sveštenicima i vernicima.
Taman kad sam se spremao da odem na spavanje, pošto je prijatelj pripit već dremao pored televizora sa kog su išle naše narodne pesme, telefon je počeo da mi zvoni i vibrira kao sumanut. Jedna za drugom su se ređale poruke manje-više ove sadržine; je li istina, je li tačno ovo što pišu, je li stvarno ubijena, šta se dešava…?
Ja u tom trenutku zbunjen i zateknut verovatno i više nego svi koji su mi se javili. A bilo ih je podosta, jer su znali da sam tu gde su bila ta dešavanja. Gledam i čitam vesti- u terorističkom aktu u Moskvi poginula Darja Dugin, ćerka Aleksandra Dugina, nakon što je eksplodirala bomba ispod auta koji je vozila. Smenjuju se šok i neverica, uz sveprisutnu negaciju. U sekundi sam se otreznio. Zovem drugare i kolege iz Moskve, svi samo sumorno potvrđuju istinitost vesti. Uskoro izlazi među javnost i slika nalik nekoj sceni iz antičke drame; na poprištu tragedije, pored ostataka eksplodiranog automobila, sa podignutim rukama na glavi, stoji Aleksandar Dugin i gleda u neverici šta se dogodilo.
Ma čekaj, nemoguće, šta je ovo, o čemu se radi? Opet neki ruski trik, maskirovka, fejk njuz, neprijateljski psaj-op, šta je bre ovo? Nažalost ništa od navedenog već činjenica. Darja Dugin je ubijena. Ma daj, čekaj, ulazim na Telegram, vidim piše „viđena nedavno“ , listam našu nedavnu prepisku, tu je sve, dogovor da se vidimo uskoro kad budem u Moskvi po okončanju novinarskog boravka u Donbasu, pa tek planovi da odvedem nju i druge ruske saborce na Kosovo i Metohiju prvom prilikom, čekaj, pa kako ćemo sad to sve ako nje više nema…?
Ko za inat, da poveća tugu i pogorša situaciju, kreće novo ukrajinsko gađanje Donjecka, sa terase stana posmatram kako u daljini gore neke kuće, zgrade, možda i ljudi, a deo mene želi da neki projektil „zaluta“ pa pogodi i ovu zgradu gde sam ja, ali da usmrti samo mene, ne mora ostale, samo da ova vest o Darji bude lažna.
Međutim, od toga ništa. Da ne verujem da se sve dešava po Božijoj volji, dopuštenju i planu, ne znam ni ja šta bih uradio to veče i kako bih samom sebi opravdao i objasnio bilo šta. Ovako sam gotovo odmah shvatio- sada moramo pobediti više i jače nego ikad, jer je ulog odjednom postao neuporedivo veći. Rat je, gine se masovno svaki dan, ali nikada neprijatelj nije udario ovako podmuklo i mučki, u sred Rusije, u središte njene budućnosti, u ličnost od koje se toliko toga očekivalo i koja bi, siguran sam, postigla toliko toga da je poživela još koju godinu.
Ali ovako, promislom Božijim, postala je nešto mnogo više. Naš anđeoski lik i zastupnik pred svetima, naša žrtva koja traži osvetu i pravdu, zalog naše buduće pobede i njen najveći i najčvršći temelj. Darja već godinu dana krasi mesto lepše i bolje od ovog u kome mi obitavamo, a to što ju je Gospod pozvao sebi „pre vremena“ govori o tome koliko njena dobrota i ljubav nisu bili od ovog sveta i nisu bili za ovaj svet, već su bili tu samo malo, sasvim dovoljno da osvetle i oplemene naše ovozemaljske horizonte i budu putokazi ka našim sutrašnjim pobedama već danas.
Hristos Voskrese Darja! Do narednog susreta. Pobedićemo. Z
Autor: Nikola Jović
