Христос Воскресе Дарја! Победићемо! Z
Тачно пре годину дана, тачно у ово време. Седим у Доњецку у стану код пријатеља, Србина, учесника ових наших ратова деведесетих година и многих руских ратова новог века, укључујући и овај трајући, у Украјини. Добро смо се запили, на његово инсистирање, каже није одавно пио и вечерас му се баш нешто пије. Ја пристајем, готово предосећајући шта ће уследити касније те вечери.
Имао сам напоран дан. Ујутро сам снимао интервју са председником Доњецке Народне Републике, Денисом Пушилином. Поподне обилазио руске положаје на фронту, причао са војницима, правио прилоге, после тога био до цркве, на вечерњој молитви и остао после на разговору са свештеницима и верницима.
Таман кад сам се спремао да одем на спавање, пошто је пријатељ припит већ дремао поред телевизора са ког су ишле наше народне песме, телефон је почео да ми звони и вибрира као суманут. Једна за другом су се ређале поруке мање-више ове садржине; је ли истина, је ли тачно ово што пишу, је ли стварно убијена, шта се дешава…?
Ја у том тренутку збуњен и затекнут вероватно и више него сви који су ми се јавили. А било их је подоста, јер су знали да сам ту где су била та дешавања. Гледам и читам вести- у терористичком акту у Москви погинула Дарја Дугин, ћерка Александра Дугина, након што је експлодирала бомба испод аута који је возила. Смењују се шок и неверица, уз свеприсутну негацију. У секунди сам се отрезнио. Зовем другаре и колеге из Москве, сви само суморно потврђују истинитост вести. Ускоро излази међу јавност и слика налик некој сцени из античке драме; на попришту трагедије, поред остатака експлодираног аутомобила, са подигнутим рукама на глави, стоји Александар Дугин и гледа у неверици шта се догодило.
Ма чекај, немогуће, шта је ово, о чему се ради? Опет неки руски трик, маскировка, фејк њуз, непријатељски псај-оп, шта је бре ово? Нажалост ништа од наведеног већ чињеница. Дарја Дугин је убијена. Ма дај, чекај, улазим на Телеграм, видим пише „виђена недавно“ , листам нашу недавну преписку, ту је све, договор да се видимо ускоро кад будем у Москви по окончању новинарског боравка у Донбасу, па тек планови да одведем њу и друге руске саборце на Косово и Метохију првом приликом, чекај, па како ћемо сад то све ако ње више нема…?
Ко за инат, да повећа тугу и погорша ситуацију, креће ново украјинско гађање Доњецка, са терасе стана посматрам како у даљини горе неке куће, зграде, можда и људи, а део мене жели да неки пројектил „залута“ па погоди и ову зграду где сам ја, али да усмрти само мене, не мора остале, само да ова вест о Дарји буде лажна.
Међутим, од тога ништа. Да не верујем да се све дешава по Божијој вољи, допуштењу и плану, не знам ни ја шта бих урадио то вече и како бих самом себи оправдао и објаснио било шта. Овако сам готово одмах схватио- сада морамо победити више и јаче него икад, јер је улог одједном постао неупоредиво већи. Рат је, гине се масовно сваки дан, али никада непријатељ није ударио овако подмукло и мучки, у сред Русије, у средиште њене будућности, у личност од које се толико тога очекивало и која би, сигуран сам, постигла толико тога да је поживела још коју годину.
Али овако, промислом Божијим, постала је нешто много више. Наш анђеоски лик и заступник пред светима, наша жртва која тражи освету и правду, залог наше будуће победе и њен највећи и најчвршћи темељ. Дарја већ годину дана краси место лепше и боље од овог у коме ми обитавамо, а то што ју је Господ позвао себи „пре времена“ говори о томе колико њена доброта и љубав нису били од овог света и нису били за овај свет, већ су били ту само мало, сасвим довољно да осветле и оплемене наше овоземаљске хоризонте и буду путокази ка нашим сутрашњим победама већ данас.
Христос Воскресе Дарја! До наредног сусрета. Победићемо. Z
Аутор: Никола Јовић
