Храбро исповедање вере једне хришћанке

”Тада, и ако ће се име хришћанско чути посвуда, и ако ће посвуда бити дивних храмова и црквених богослужења, све ће то бити – само привид, а изнутра биће право одступништво”  Свети Теофан Затворник

Foto: Shutterstock

Поводом недеље победе Православне вере над јересима, подсећамо на један веома поучан догађај који може помоћи многима да прогледају и схвате шта треба чинити  у данашњем времену безакоња у СПЦ, које спроводе архијереји, свештенство и монаси ширећи свејерес екуменизма, чиме смућују, саблажњавају верни народ и воде га у пропаст.

У недељу 04/17.06.2012. лета Господњег у Шапцу, у храму који је посвећен нашем великом чудотворцу Св. Василију Острошком, једна сестра у Христу по узору на свете мироноснице Марту и Марију, чији се спомен тога дана слави, храбро је исповедила своју веру у Васкрслог Христа. Она је својим примером показала шта значи бити Христов војник, који је увек спреман да брани веру своју, држећи се речи светог Анатолија Оптинског: Не бој се невоља, него се бој погубне јереси, јер она одгони благодат и одваја од Христа.

Тога дана на Светој Литургији, наша сестра која се постом, молитвом и покајаничком исповешћу спремaла за Свету Тајну Причешћа, доживела је велики немир када је видела да се у олтару, међу свештеницима који ће служити, налази бивши архијерејски намесник Влада Станимировић. То је онај за кога Свети Анатолије Оптински рекао: Као  вукове у овчијој кожи  препознај их по њиховој  гордељивој нарави, сластољубљу, властољубљу – то ће бити клеветници, издајници, који свуда сеју мржњу и злобу, зато је Господ и рекао да ћемо их по плодовима познати. Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће поставити своје слуге и побожност ће бити занемарена”.

Порфирије Перић љуби руку папи

Помисао да ће он причешћивати народ изазвао је код ње оправдани револт и, само за тренутак, недоумицу шта радити. Запитала се – како се сме причестити код онога који је пољубио руку римском архијеретику папи, поклонио се гробу усташког злочинца кардинала смрти Алојзија Степинца, који отворено пропагира свејерес екуминизам? Пред очи су јој дошле слике мајке, ујака, рођака и још 120 комшија које су усташки злочинци мучили и зверски убили (1993.г.) на кућном прагу, у селу Читлук код Госпића, а по благослову баш тог папе коме се свештеник Влада поклонио и пољубио руку. Када је почело причешћивање њене слутње су се обистиниле, недостојни је изашао са путиром пред народ. И тада је у њој преломило, држећи се одлучно речи нашег Господа Сваког, ко Мене призна пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Небеским, пришла је поменутом свештенику који је причешћивао народ и рекла му храбро, одлучно и да сви чују у пуном храму: ”Може ли да ме други свештеник причести!” У тренутку затечени свештеник Влада је само упитао „Зашто“ и тада је сестра рекла ”Зато што сте љубили руку папи”, а затим се чуло од једног брата који је био у певници ”зато што си се поклонио гробу Алојза Степинца, највећег србског крволока и ти си једини свештеник који је то урадио”, на шта је други брат додао ”што си јеретик, јер јерес пропагираш”. Немајући куд, недостојни свештеник је рекао ”Сачекајте на крају, причестиће вас други свештеник”, што је и учињено.

Нажалост, поред храброг исповедења вере поменуте сестре, тада се показало и лицемерство поједине браће и сестара у Христу. Поред ње је стало још 15 верника и причестило се код другог свештеника, а остали (њих око сто) су све игнорисали, сматрајући да се то њих не дотиче. Током и после причешћивања, било је оних који су наставили да осуђују исповеденичко понашање сестре, правдајући се ставом да не треба изазивати невоље и да треба чувати некакав мир. Свима онима који траже мир док је вера нападнута свети Григорије Богослов је поручио:”Бољи је рат, него мир који одваја од Бога. Ћутањем се Бог издаје!”. Уместо да једни другима помажемо у борби за своју веру и своје душе, ми ометамо једни друге у труду да вршимо дело Божије, а своје слабости и страхове прикривамо нападајући оне који се храбро боре.    

Убрзо после овог догађаја, када је схватила да безакоњу свештенства нема границе и да се неразумни не могу уразумити, она је поступила онако како је једино могуће. Престала је да иде у храмове где свештеници нису послушни Богу, већ су кренули путем екуменистичког безакоња и отпадништва. Од тада, она иде у храмове где се исповеда истинита и неискварена вера, у храмове Епархије рашко призренске у егзилу. Богу хвала, и међу онима који су осуђивали наведено исповедање вере, има доста браће и сестара који су прогледали и схватили своје заблуде и данас иду на Божије службе где и поменута сестра.

Једини прави отпор безакоњу свештентства јесте да се више не иде у такве храмове него у оне у којима се исповеда вера како нам је Господ преко Светог Саве и других Светих Отаца дао. Свако ко хоће, може да види да Божија благодат напушта храмове СПЦ (потчињене Београдској Патријаршији), односно да она у њима сада само тиња, и да долази време да ће ти храмови постати пећине пусте без благодати. Нажалост, то је неминовно, јер људско безакоње достиже врхунац. И Господ нам, уместо храмова које су узурпирали екуменисти, даје храмове онакве какви су били на почетку, катакомбне цркве, а што  су најавили и Свети оци (Свети Атанасије Велики-Патрологија Грека, том 26, 118/90): ”Дакле они поседују храмове. Ви, с друге стране, традицију апостолске Вере. Они, утврђени на овим местима, су заправо ван праве Вере, а ви који сте искључени из храмова, остајете у њој. Ако суочимо које је важније од то двоје, храм или Вера, резултат ће бити, наравно, очигледан – важнија је истинита Вера. Дакле, ко је изгубио више? Или ко поседује више? – Онај ко задржава место, или онај ко задржава веру? Место је свакако добро, и, уколико се ту проповеда вера апостола, свето – ако у њему пребивају свети. Ви сте они који су срећни, јер због Вере ви остајете у Цркви, одмарате на темељима Вере, и уживате потпуност Вере, која остаје непомућена. Јер апостолска традиција дошла је до вас, и веома често огромна мржња желела је да је помери, али није могла. Напротив, та иста питања вере која су они хтели да помере, уништила су њих. Ово уствари потврђује значење речи: ”ТИ СИ СИН БОГА ЖИВОГА”. Зато, нико никада неће надвладати вашу веру, драга моја браћо, и ако вам у једном моменту Господ врати храмове, биће неопходно исто уверење: да је Вера важнија од храмова.”

За све оне који су свесни екуменистичког безакоња архијереја и свештенослужитеља у СПЦ и због тога тугују, а немају снаге да напусте узурпиране храмове од стране екумениста, завршићемо утешним и отрежњујућим речима владике Максима Новаковић: ”Остала  је добра нада у Господа, који неће Цркву Своју оставити на подсмех најамницима и лажним пастирима – екуменистима, новотарцима и реформистима; остала је добра нада у молитве Светог Саве за своју Помесну цркву. Плод тих молитви јесте једно духовно острво благодати и истине, оне јевенђелске, светосавске, острво које шири и разраста у праву духовну оазу која ће у тешким временима, која су настале и која долазе, бити залог очувања Српске православне цркве и вере православне, као и залог спасења истинских духовних чада у тору Светог Саве, а то је Епархија рашко – призренска у егзилу.

Уредништво Борба за истину

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!