ХОМОСЕКСУАЛНА ПАНИКА ИЛИ ХИСТЕРИЈА ХОМОСЕКСУАЛАЦА?
До фамозне 2000. године у Србији нико није знао за геј права и геј проблематику. Ретко се могло чути да се неко бави и тим спортом, али то није изазивало никакву реакцију нити емотивни набој код људи. Хомосексуалци су живели међу нама и гледали своја посла, а ми своја. У мом родном граду ,на крајњем истоку Србије, међу нама и са нама живела су два (декларисана) хомосексуалца. Један је мирно провео свој хомосексуални живот до самога краја када је испио сону киселину због неузвраћене љубави. Други је и данас, хвала Богу, жив и здрав, са максимално испуњеном и професионалном и политичком каријером. Забачени, још само Богом незаборављени и „непросвећени“, знали смо да је сваки човек икона Божја и да је њихова „склоност“ само једна варијанта људског греха и помрачености којих смо и сами препуни.
Двехиљадите са намером дођох у велики град. На факултету смо имали два хомосексуалца. Били су дискретни и нормални. Нису ишли около гологузи и нису се венчавали. Никада их нико није попреко погледао ни на факултету, ни ван њега.
Те двехиљадите у Београд су из Будимпеште стигле и Сорошеве паре и „геј активисти“. Инспирисани радом Миријам Молнар, отворили су „проблем дискриминације и ниског нивоа прихваћености, видљивости и политичке репрезентативности.“ Да би били видљивији, скинуше их у кожне гаће са бодљама. И скинуше им дијагнозу.
Нигде психијатријска наука није постигла већи успех него у лечењу хомосексуалности. У књизи „Психијатрија са медицинском психологијом“, проф. др Србољуба Стојиљковића из 1977. године, хомосексуалност се убраја у квалитативне поремећаје нагона, типа сексуалне инверзије, заједно са педофилијом и зоофилијом. У односу на избор сексуалног објеката, према Стојиљковићу, 45% хомосексуалаца је ефебофилно (бирају особе у пубертету), 45% је андрофилно (бирају одрасле особе), а 10% чине педофили и геронтофили (бирају децу и старце) које проф. др Стојиљковић назива „најтеже унесрећеним особама“.
Унесрећеност се временом претворила у праву срећу и параметар нормалности. Већ осамдесетих година, „Психијатрија“ чији је уредник проф. др Душан Кецмановић, описује хомосексуалност одвојено од других поремећаја сексуалног нагона, уз велику ограду да „овај запис о хомосексуалности нема намеру да хомосексуалност определи било као душевну сметњу или као сексуалну поремећеност“. Тренд политичке коректности у науци наставља се и у уџбенику „Психијатрија“ проф. др Јована Марића из 2001. године (265. стр.) где се Психијатрија“ чији је уредник проф. др Душан Кецмановић, описује хомосексуалност одвојено од других поремећаја сексуалног нагона, уз велику ограду да „овај запис о хомосексуалности нема намеру да хомосексуалност определи било као душевну сметњу или као сексуалну поремећеност“, а не поремећајем (није ми познато да је било која друга ендокрина или друга абнормалност у медицини знак варијетета људске природе, већ су редовно знак болести или поремећаја – замислите да одете код ендокринолога са абнормалношћу хормона штитне жлезде или шећера у крви, а он вас пошаље кући уз констатацију да није потребно лечење, јер је то „варијетет људске природе“. Варијетет је, ваљда, када имате плаве или зелене очи, а не када немате око или сте слепи?!) Ипак, на једном месту, професор се нехотице излануо, те каже:“ Сексуалне инверзије су такви поремећаји код којих постоји погрешен избор сексуалног објекта, нагон је усмерен ка животињама, детету, особи истог пола итд.“ Такоће, у књизи „Нормално и поремећено сексуално понашање“,уредник проф. др Јован Марић, издање 2003, на страни 58, пише да „трансексуалац има полни о родни проблем, док хомосексуалац има сексуални проблем и парцијални родни проблем“.
Најновији уџбеник из психијатрије групе аутора из 2007. године, не помиње ни једном речју ову „појаву“ и насилно нормализује хомосексуалност коју не би требало да примећујемо, баш као што и рибе не примећују воду.
Размотримо како је дошло до колективног исцељења хомосексуалаца у последњих тридесетак година. Психијатријским проучавањем хомосексуалности, али и покушајем њеног лечења, први пут се баве психоаналитичари средином двадесетог века. Британски психоаналитичар Едвард Гловер види хомосексуалност као „адаптациону последицу ауторитарне забране хетеросексуалног акта“. Проф Ирвин Бибер са њујоршког Колумбија универзитета објављује обимну студију која је показала два битна налаза о одрастању пацијената у специфичној породичној ситуацији-ауторитарна, интрузивна мајка и дистанциран, одсутан отац, што је ишло у прилог концепта хомосексуалности као стеченог сексуалног поремећаја. Амерички психоаналитичари су 1964.година на заједничком скупу посвећеном дефинисању хомосексуалности и званично усвојили ове закључке. 1973. године изашла је књига проф. Бибера под насловом „Хомосексуалитет као адаптациона последица поремећаја у психосексуалном развоју“. Овакви ставови значили су да хомосексуалност није нека урођена датост и варијетет који се не може лечити. Гловер је тврдио да се откривањем позитивних аспеката пацијентовог оригиналног односа према женама у породици и поновним (психотерапијом индукованим) демонстрирањем анксиозности и кривице за непријатељске аспекте тих раних односа, може рашчистити пут за повратак хетеросексуалног либида (по нашем аутору проф. Стојиљковићу постоји права, генуина хомосексуалност, али и привремена и привидна хомосексуалност где је могуће враћање инвертованог полног нагона на хетеросексуални објекат’).
Но, и поред оваквих ставова и увида, административна нормализација хомосексуалности догодила се 1973. године, када је руководеће извршно тело Америчке психијатријске асоцијације, тзв. Одбор повереника, донело гласањем одлуку о депатологизацији хомосексуалности. Овакву одлуку подржало је само 24% укупног чланства ове асоцијације. Небулозно објашњење гласило је овако: “Хомосексуалитет је сам по себи један од облика сексуалног понашања који не треба да буде уврштен у званичну листу психијатријских поремећаја будући да не изазива редовно субјективно осећање узнемирења и јада и није редовно повезан са оштећењем социјалне ефективности и функционисања.“ Заиста би било лепо знати који то психијатријски или било који поремећај изазива „редовно субјективно осећање узнемирења и јада“? Или како је могуће назвати функционалним и ефикасним некога ко не може да оствари сексуални однос на природан начин, нити из тог односа да добије потомство (под природним овде подразумевам процес који је анатомски, физиолошки и функционално усклађен и смислен, као што је то полни однос мушкарца и жене)?
Ова ненаучна, нелогична и несувисла политичка одлука узрок је данашњег менталног и моралног силовања и спиновања које се спроводи над већинским становништвом Србије које се проглашава за заостало и затуцано. Просечан човек у нашој земљи има нагон за повраћањем када види мушкараце у кожним гаћама са бодљама који се мазе и не жели да његова деца гледају исто. Просечан човек у Србији сматра да дете може да му постане хомосексуалац, ако је изложено геј пропаганди. Просечан човек у Србији сматра да породицу чине тата, мама и деца. Просечан човек у Србији сматра да је непристојно ићи около го и разглашавати своје сексуалне навике. И просечан човек је у праву.
Повраћање је рефлесна радња и одбрамбени механизам који није вољно регулисан. Можете бити затуцани и непросвећени до миле воље, то неће утицати на повраћање, али непријатна драж која прети физичком и психичком интегритету хоће и то је органска ствар коју политичка коректност не поправља. Страховање да ће вам дете постати геј, реално је и научно документовано. Према истраживању Маркса Регнеруса на 2.988 људи, у породицама са биолошким родитељима 90% деце било је хетеросексуално, у односу на 61% хетеросексуалне деце из лезбејских породица и 71% из педерских породица. Такође, секс против своје воље доживело је 8% деце из биолошких породица, а чак 31% из лезбејских и 25% из педерских породица. Студија Голомбокове и Таскерове из 1996. Говори да је 36% деце из лезбејских породица осетило хомосексуалну привлачност, а 32% имало хомосексуалне односе, док је 20% деце у хетеросексуалним породицама осетило хомосексуалну привлачност, али ниједно дете није пробало хомосексуални однос. На 1226. страни, „Психијатрије”, уредника проф. др Душана Кецмановића наводи се тврдња да „на учесталост хомосексуалног понашања људи утиче и однос друштва према хомосексуалности“. Што се пристојности тиче, било би интересантно видети како би прошао неко од нас „хетеросексуалних“ када би се скинуо у кожне гаће са бодљама и прошетао до центра града…
И ове године гејеви ће шетати Београдом и не само Београдом. Караваном ће обилазити руралне делове Србије и објашњавати трпељивом и до границе бола толерантном српском народу како су нормални. Ови их обневидели од глади неће ни приметити. Ако им неко нешто и добаци , доспеће право у вести Б92 где ће водитељка бесомучно афектирати над њиховом судбином… Народ ће свој праведни гнев искаљивати по друштвеним мрежама, Црква ће ћутати, а новопеченим политичарима ће ове теме бити „небитне“, јербо, они се сад баве високом политиком…
Спала књига на нас просечне људе.Надам се да ћемо се окупити у миру и показати да знамо како су постали нормални и да знамо које су им даље намере и да знамо да их финансира онај одртавели старац и да знамо са су им ветар у леђа дали домаћи издајници на власти и млитава, конформистичка, подгузна и неспособна стручна и нестручна елита. Не знам ни где, ни када, али ова самоћа уби као и чињеница да се све време, као дресирани кер, трудим да не напишем „педер“…
др Јована Стојковић
