Hoće li novi pravopis vratiti srpsku ćirilicu s groblja u život?
Već od svog osnivanja Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika “Ćirilica”, osnovanog 15. februara 2001. godine u Novom Sadu za celinu srpskog jezičkog područja, krenuli smo sa saznanjem kako je i zašto srpsko ćiriličko pismo, posebno, u Jugoslaviji, doživelo ne samo poraz nego se taj poraz srpskog pisma pretvorio u njegov progon od strane komunističke vlasti, uz pristanak srpskih lingvista da se samo Srbi dovode u tešku zabludu o nekakvoj “ravnopravnosti pisama” u jednom jeziku, da bi samo srpski lingvisti stvorili čitav kult (nepoznat sve do danas u drugim prestižnim jezicima u svetu) o “bogatstvu dvoaazbučja”. Da je to bilo ikakvo stvarno bogatstvo, kako je isticao od 2004. godine lingvista B. Brborić, to “bogatstvo ne bi zapalo Srbima“. To je bila prostačka politikantska podvala koju su osmislili srpski lingvisti da bi komunisti lakše i brže sprovodili zatiranje ćirilice zamenom hrvatskim latiničkim pismom koje su lično legalizovali u srpskom jeziku Vuk Karadžić i Đura Daničić u njihovom ličnom dogovoru s Hrvatima 1850. godine u Beču u skladu s bečkom politikom u vreme Austrijske, kasnije Austrougarske monarhije.
Tako su srpski lingvisti pomogli komunističkoj vlasti kasnije u Jugoslaviji da se sprovodi polatiničavanje Srba u skladu sa zabranama ćirilice i nametanjem hrvatske latinice, na primer, u više vekova, a posebno zabranama ćirilice uredbama, naredbama i zakonima u vreme okupacija Srba u Prvom svetskom ratu i u dobra NDH u toku Drugog svetskog rata. Komunisti su ponekad umeli i da nasilje pretvore u nametnutu dobrovoljnost kao u vreme uvođenja “ravnopravnosti pisama” i “bogatstva dvoazbučja”, koju su osmišljavali i sprovodili s komunistima srpski lingvisti da bi se nametanje hrvatske latinice Srbima formalno izbeglo kao u okupacijama zabranama ćirilice, nego nametnutom “dobrovoljnošću”, jer su znali da se ponešto bolje sprovodi obmanama, nego nasilno.
“ĆIRILICA” JE 2001. ZAPOČELA TEŠKU BORBU ZA ĆIRILICU
Posle Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom, hrvatskosrpskom jeziku i ravnopravnosti pisama srpski lingvisti serbokroatisti su “naučno” i “stručno” dobro iskorišćeni da se srpska ćirilica zatire (zamenjuje) i zabranjuje bez zakona o zabranama i bez kažnjavanja. Tako su srpski lingvisti serbokroatsiti iskorišćeni da zabranu ćirilice pretvore iz zabrane u “dobrovoljnost” srpskog naroda. Naravno, oni koji bi se tada usudili kritikovati tu “dobrovoljnost” nisu mogli imati normalan život i rad.
Hrvatski lingvisti su prihvatili 1954. godine samo deklarativno “ravnopravnost pisama” iz Novosadskog dogovora jer su odmah znali da je to lažna i nemoguća ravnopravnost pisama u njihovom (tada hrvatskosrpskom) jeziku koji su se već 1969. godine odrekli Novosadskog dogovora, svoju varijantu srpskog jezika već su zvali “hrvatski književni jezik” i napustili su i deklarativnu ravnopravnost pisama, vrativši se svom tradicionalnom poslu – progonu srpske ćirilice u Hrvatskoj.
SRPSKE VLASTI I SRPSKI LINGVISTI VEOMA SU USPEŠNI U BORBI ZA HRVATSKU LATINICU MEĐU SRBIMA
Srpske vlast i srpski lingvisti nisu se ni danas odrekli Novosadskog dogovora i sve do danas ga slede u praksi stopostotno. Jedino su nekako pristali da ipak Srbi vrate 1991. godine naziv “srpski jezik”, pa i tada nisu hteli da u svemu napuste srpskohrvatski jezik, jer su ga sačuvali u najvažnijem nacionalnom jezičkom projektu u SANU Rečniku srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. Hrvatski lingvisti odmah su 1954. godine znali da se “ravnopravnost pisama” kod Hrvata neće odnositi na hrvatski narod i da je to bila obmana zamišljena samo za srpski narod. Oni su odmah znali da se ta obmana odnosila samo na Srbe da bi se, i na taj način, lakše sprovodila favorizacija hrvatskog pisma koje je vrlo brzo u Jugoslaviji iz manjinskog pretvoreno u većinsko pismo, pa je čak to manjinsko pismo za nepunih 15-ak godina favorizacije postalo i u Srbiji većinsko pismo, da bi se procenat ćirilice stalno smanjivao posle 1954. godine. Nastavak favorizacije latinice u jeziku Srba traje (i) u Srbiji sve do danas. Tako je hrvatsko pismo (gajica) preplavilo, tj. zamenilo srpsko pismo u srpskoj javnosti i u Srbiji prosečno preko 90 odsto i tako je čak i u mestima u Srbiji gde nijedan Hrvat nikada nije ni postojao. Tako su Srbi — zahvaljujući komunistima i njihovim izvršiocima u progonu ćirilice srpskim lingvistima — danas poniženi kao stari ćirilički pravoslavni narod tuđim pismom koje je srpsku hiljadugodišnju ćiriličku kulturu obešćiriličilo, promenilo srpski kulturni, civilizacijski i nacionalni identitet.
Da čudo bude još veće (k)od srpskih lingvista, kada je propala lažna (obmanjivačka) lingvistika (serbokroatistika), kada su hrvatski lingvisti uspeli da svoju jezičku varijantu vukovskog srpskog jezika ozvaniče i registruju 2002. godine u svetu pod nazivom “hrvatski jezik” sa svojim latiničkim pismom (gajicom), srpski lingvisti, i pored svih očiglednih svojih promašenih i štetnih poslova i zalaganja u lingvistici da se sačuva srpskohrvatski jezik sa dva pisma, pristali su da se registruje u svetu srpski jezik, ali su hteli da im ostanu dva pisma da bi tako bilo nastavljeno polatiničavanje Srba. Ali im, ipak, nije dozvoljeno da, uz svoje ćiriličko pismo, registruju i hrvatsko pismo, pa su jedva prihvatili nužnost da se u svetu registruje “srpski jezik s ćiriličkim pismom”.
Međutim, umesto da se manu „brige“ za tuđe, hrvatsko pismo u jeziku Srba, srpski lingvisti su krenuli u dva pogubna pravca, ne zna se koji je pogubniji po srpski jezik i, naročito, srpsko ćiriličko pismo. Jedni su lingvisti osnovali (vođa P. Milosavljević) “Pokret za obnovu srbistike” (ispalo je za obmanu) u srpskohrvatskom dvoazbučju prisvajajući hrvatsko pismo (gajiicu) preimenujući ga u “srpsku latinicu”, a drugi (tzv. oficijelna, zvanična srpska lingvistika) krenula je putem i dalje sprovođenja serbokroatistike, uz samo formalno vraćanje naziva “srpski jezik” i formalno u “srbistiku”.
REČNIK SRPSKOHRVATSKOG KNJIŽEVNOG I NARODNOG JEZIKA
I DVOAZBUČJE – ČVRSTO DRŽE SRPSKE LINGVISTE U SERBOKROATISTICI
Najbolji primer neraskršćivanja srpske lingvistike sa serbokroatistikom dokaz je spomenuti malopre Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika i Pravopis srpskoga jezika Matice srpske u izmenjenom i dopunjenom izdanju spremanog u organizaciji Odbora za standardizaciju srpskog jezika punih pet godina i objavljenog 2010. godine, čiji je glavni redaktor Mato Pižurica, uz “sasluženje” još trojice lingvista, članova spomenutog Odbora, od kojih je jedan, nažalost, preminuo pre koju godinu.
Udruženje “Ćirilica” je uspelo 2001. godine i kasnije da učlani nekoliko poznatih lingvista – dvojicu suosnivača “Ćirilice” prof. D. Petrovića i M. Pižuricu, zatim. M. Kovačevića, D. Ćupića, da uspostavi saradnju sa B. Brborićem, V. Brborićem, A. Milanovićem, potom s nekolicinom manje poznatih lingvista, kao i sa više od 200 srednjoškolskih profesora srpskog jezika i književnosti. Nažalost, dobar broj njih se pasivizirao onoga momenta kada je Udruženje “Ćirilica” moralo kritički da se osvrće na pogubno rešenje pitanja pisma u srpskom pravopisu (dvoazbučje) i posle Usvajanja Ustava Srbije s jasnom odredbom u stavu prvom Člana 10. Ustava Srbije u kome je narod većinski izglasao za normalno misleće ljude) jasnu ustavnu obavezu o jednoazbučju (i) srpskoga jezika u ovoj rečenici: “U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.” Tu rečenicu je formulisao lingvista B. Brborić (nažalost danas počivši) u saradnji s “Ćirilicom” kao predlog za Član 10. Ustava koji je i usvojen na referendumu 2006. godine.
“Ćirilica” se tada ponadala (istina ne previše) da je Ustav konačno rešio problem srpskog pisma, njegovo zapostavljanje, njegovo zamenjivanje i zatiranje u jeziku Srba i da će srpsko pismo za kratko vreme biti dovedeno u status kakav imaju sva druga pisma u svim drugim jezicima. Verovali smo u “Ćirilici” da i srpska vlast i srpski lingvisti znaju šta je Ustav države, zašto on postoji, šta je obaveza i vlasti i lingvista i svakog građanina u Srbiji u vezi s Ustavom. Smetnuli smo delimično s uma da komunizam i komunistička vlast, iako formalno ne postoje posle uvođenja višestranačja u Srbiji, nisu nestali u mnogim glavama i u praksi. Pokazalo se da je Brozovo nasleđe ostalo do dandanas veoma jako u izreci da se “ustava i zakona ne treba držati kao pijan plota”, nego da treba i dalje raditi po ličnom ćefu moćnika, vladara i nazovistručnjaka u lingvistici.
Kako, ipak, nismo bili dovoljno uvereni da će srpska vlast i lingvisti sprovoditi ono što u vezi sa srpskim jezikom i ćirilicom jasno (vukovski jasno) piše u Ustavu, “Ćirilica” je nastavila da se obraća i vlastima i lingvistima da treba da sprovedu ustavnu (narodnu) većinsku obavezu iz Ustava i da se srpski jezik, posle usvajanja Ustava, mora pisati srpskim pismom, a ne i dalje većinski tuđim pismom. Na naše primedbe na neustavnost u vezi s tuđim pismom u jeziku Srba posle 2006. godine svaka vlast se oglušivala (više nam nisu ni odgovarali na naše dopise, pogotovo otkada se javila “inflacija” novih udruženja pod istim nazivom “Ćirilica”, koja su se “borila za ćirilicu” na različite, uglavnom jalove i nesvrsishodne načine, radila na svoju ruku, bez ikakve koordinacije tih “Ćirilica” po principu “svaka vaška obaška”, jedino su dva udruženja “Ćirilica” i “Srpska azbuka” znala da je borba za ćirilicu u dvoazbučju skroz jalov posao – niko se iz vlasti više nije ni osvrtao na naše primedbe i zahteve za sprovođenje u praksi iz stava prvog Člana 10. Ustava. Lingvistima više nismo bili “dragi” jer su se ljutili na nas što spominjemo i njih i podsećamo ih da Ustav važi i za lingviste i njihovo rešenje pitanja u Pravopisu. Zbog tog podsećanja Matice srpske u vezi s Pravopisom i lingvista u Odboru za standardizaciju srpskog jezika da im je ustavna obaveza da srpski jezik normiraju u skladu s Ustavom u jednoazbučju i objašnjavanja zašto samo jednoazbučje može spasti ćirilicu iz ovolike današnje zapuštenosti i napuštenosti u Srbiji — predsednik Matice srpske je zabranio dalje korišćenje sale za skupove „Ćirilice“ a Odbor neće godinama ni da odgovori na naš predlog da se (i) srpski jezik normira u srpskom jednoazbučju, što im je i ustavna obaveza.
LINGVISTI SU PET GODINA OBEĆAVALI POŠTOVANJE USTAVA – DA LI ĆE SLAGATI I U NAJAVLJENOM NOVOM PRAVOPISU?
Lingvisti (od kojih se to najmanje trebalo i moglo očekivati) najpre su obećavali da će pitanje pisma u izmenama i dopunama Pravopisa usaglasiti s ustavnom obavezom (jednoazbučje u ćirilici), pet godina su se premišljali da to završe, i onda – otkriće petogodišnje laži i obmanjivanja: objavljivanje novog izdanja Pravopisa ponovo s neustavnim dvoazbučjem i dodatkom ogavnih laži u objašnjenju da “nema štete po srpsku kulturu ako se i dalje srpski jezik (jedini) piše šizofreno na dva pisma u alternativnoj ulozi. To znači da nije štetno bilo dosadašnje zatiranje ćirilice u dvoazbučju i da to može i dalje da se radi, bez obzira na to što je to neustavno i protivno većinskoj ustavnoj odluci građana u Srbiji.
Aktuelna srpska vlast je konačno 2021. pokušala da učini nešto za ćirilicu više od dosadašnjih vlasti. Usvojila je Zakon o srpskoj jeziku i ćirilici 15. septembra 2021. Ali, taj zakon, kao i onaj slični stari iz 1991. koji je ostavljen na snazi s ovim novim zakonom, nije usaglašen s citiranom ustavnom obavezom prema srpskom jeziku i ćirilici i apsurdan je u svetskom okviru po tri osnova: ne spominje ustavnu obavezu niti je podržava, zatim po njemu nemaju svi građani u Srbiji ista prava i obaveze (jedni imaju obavezu da srpski jezik pišu srpskim pismom, jedni ne moraju i nemaju tu obavezu) i treća apsurdnost je u tome što će samo jedan deo građana moći da bude čak i novčano nagrađen (kroz smanjenje poreza) ako se opredele za ćirilicu, a drugi deo građana „moraće“ džabe da pišu ćirilicom.
Zakon je, u stvari, nastojao i uspeo da se uskladi sa Pravopisom Matice srpske, a ne s Ustavom. Budu li se sad lingvisti „revanširali“ dostojno vlastima, pa i oni ponovo usklade svoj novi srpski (najavljen) pravopis s Novosadskim dogovorom iz 1954. godine – Srbi će morati sve češće da idu na svoja groblja da tamo obraduju svoje oči ćirilicom, jer je jedino tamo još najviše žive ćirilice, kako je to prognozirala srpska lingvistkinja Milka Ivić 1986. godine kada je u Srbiji vladao srpskohrvatski jezik i srpsko “bogatstvo dvoazbučja”.
Autor: Dragoljub Zbiljić
