Хоће ли нови правопис вратити српску ћирилицу с гробља у живот?
Већ од свог оснивања Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица”, основаног 15. фебруара 2001. године у Новом Саду за целину српског језичког подручја, кренули смо са сазнањем како је и зашто српско ћириличко писмо, посебно, у Југославији, доживело не само пораз него се тај пораз српског писма претворио у његов прогон од стране комунистичке власти, уз пристанак српских лингвиста да се само Срби доводе у тешку заблуду о некаквој “равноправности писама” у једном језику, да би само српски лингвисти створили читав култ (непознат све до данас у другим престижним језицима у свету) о “богатству двоаазбучја”. Да је то било икакво стварно богатство, како је истицао од 2004. године лингвиста Б. Брборић, то “богатство не би запало Србима“. То је била простачка политикантска подвала коју су осмислили српски лингвисти да би комунисти лакше и брже спроводили затирање ћирилице заменом хрватским латиничким писмом које су лично легализовали у српском језику Вук Караџић и Ђура Даничић у њиховом личном договору с Хрватима 1850. године у Бечу у складу с бечком политиком у време Аустријске, касније Аустроугарске монархије.
Тако су српски лингвисти помогли комунистичкој власти касније у Југославији да се спроводи полатиничавање Срба у складу са забранама ћирилице и наметањем хрватске латинице, на пример, у више векова, а посебно забранама ћирилице уредбама, наредбама и законима у време окупација Срба у Првом светском рату и у добра НДХ у току Другог светског рата. Комунисти су понекад умели и да насиље претворе у наметнуту добровољност као у време увођења “равноправности писама” и “богатства двоазбучја”, коју су осмишљавали и спроводили с комунистима српски лингвисти да би се наметање хрватске латинице Србима формално избегло као у окупацијама забранама ћирилице, него наметнутом “добровољношћу”, јер су знали да се понешто боље спроводи обманама, него насилно.
“ЋИРИЛИЦА” ЈЕ 2001. ЗАПОЧЕЛА ТЕШКУ БОРБУ ЗА ЋИРИЛИЦУ
После Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику и равноправности писама српски лингвисти сербокроатисти су “научно” и “стручно” добро искоришћени да се српска ћирилица затире (замењује) и забрањује без закона о забранама и без кажњавања. Тако су српски лингвисти сербокроатсити искоришћени да забрану ћирилице претворе из забране у “добровољност” српског народа. Наравно, они који би се тада усудили критиковати ту “добровољност” нису могли имати нормалан живот и рад.
Хрватски лингвисти су прихватили 1954. године само декларативно “равноправност писама” из Новосадског договора јер су одмах знали да је то лажна и немогућа равноправност писама у њиховом (тада хрватскосрпском) језику који су се већ 1969. године одрекли Новосадског договора, своју варијанту српског језика већ су звали “хрватски књижевни језик” и напустили су и декларативну равноправност писама, вративши се свом традиционалном послу – прогону српске ћирилице у Хрватској.
СРПСКЕ ВЛАСТИ И СРПСКИ ЛИНГВИСТИ ВЕОМА СУ УСПЕШНИ У БОРБИ ЗА ХРВАТСКУ ЛАТИНИЦУ МЕЂУ СРБИМА
Српске власт и српски лингвисти нису се ни данас одрекли Новосадског договора и све до данас га следе у пракси стопостотно. Једино су некако пристали да ипак Срби врате 1991. године назив “српски језик”, па и тада нису хтели да у свему напусте српскохрватски језик, јер су га сачували у најважнијем националном језичком пројекту у САНУ Речнику српскохрватског књижевног и народног језика. Хрватски лингвисти одмах су 1954. године знали да се “равноправност писама” код Хрвата неће односити на хрватски народ и да је то била обмана замишљена само за српски народ. Они су одмах знали да се та обмана односила само на Србе да би се, и на тај начин, лакше спроводила фаворизација хрватског писма које је врло брзо у Југославији из мањинског претворено у већинско писмо, па је чак то мањинско писмо за непуних 15-ак година фаворизације постало и у Србији већинско писмо, да би се проценат ћирилице стално смањивао после 1954. године. Наставак фаворизације латинице у језику Срба траје (и) у Србији све до данас. Тако је хрватско писмо (гајица) преплавило, тј. заменило српско писмо у српској јавности и у Србији просечно преко 90 одсто и тако је чак и у местима у Србији где ниједан Хрват никада није ни постојао. Тако су Срби — захваљујући комунистима и њиховим извршиоцима у прогону ћирилице српским лингвистима — данас понижени као стари ћирилички православни народ туђим писмом које је српску хиљадугодишњу ћириличку културу обешћириличило, променило српски културни, цивилизацијски и национални идентитет.
Да чудо буде још веће (к)од српских лингвиста, када је пропала лажна (обмањивачка) лингвистика (сербокроатистика), када су хрватски лингвисти успели да своју језичку варијанту вуковског српског језика озваниче и региструју 2002. године у свету под називом “хрватски језик” са својим латиничким писмом (гајицом), српски лингвисти, и поред свих очигледних својих промашених и штетних послова и залагања у лингвистици да се сачува српскохрватски језик са два писма, пристали су да се региструје у свету српски језик, али су хтели да им остану два писма да би тако било настављено полатиничавање Срба. Али им, ипак, није дозвољено да, уз своје ћириличко писмо, региструју и хрватско писмо, па су једва прихватили нужност да се у свету региструје “српски језик с ћириличким писмом”.
Међутим, уместо да се ману „бриге“ за туђе, хрватско писмо у језику Срба, српски лингвисти су кренули у два погубна правца, не зна се који је погубнији по српски језик и, нарочито, српско ћириличко писмо. Једни су лингвисти основали (вођа П. Милосављевић) “Покрет за обнову србистике” (испало је за обману) у српскохрватском двоазбучју присвајајући хрватско писмо (гајиицу) преименујући га у “српску латиницу”, а други (тзв. официјелна, званична српска лингвистика) кренула је путем и даље спровођења сербокроатистике, уз само формално враћање назива “српски језик” и формално у “србистику”.
РЕЧНИК СРПСКОХРВАТСКОГ КЊИЖЕВНОГ И НАРОДНОГ ЈЕЗИКА
И ДВОАЗБУЧЈЕ – ЧВРСТО ДРЖЕ СРПСКЕ ЛИНГВИСТЕ У СЕРБОКРОАТИСТИЦИ
Најбољи пример нераскршћивања српске лингвистике са сербокроатистиком доказ је споменути малопре Речник српскохрватског књижевног и народног језика и Правопис српскога језика Матице српске у измењеном и допуњеном издању спреманог у организацији Одбора за стандардизацију српског језика пуних пет година и објављеног 2010. године, чији је главни редактор Мато Пижурица, уз “саслужење” још тројице лингвиста, чланова споменутог Одбора, од којих је један, нажалост, преминуо пре коју годину.
Удружење “Ћирилица” је успело 2001. године и касније да учлани неколико познатих лингвиста – двојицу суоснивача “Ћирилице” проф. Д. Петровића и М. Пижурицу, затим. М. Ковачевића, Д. Ћупића, да успостави сарадњу са Б. Брборићем, В. Брборићем, А. Милановићем, потом с неколицином мање познатих лингвиста, као и са више од 200 средњошколских професора српског језика и књижевности. Нажалост, добар број њих се пасивизирао онога момента када је Удружење “Ћирилица” морало критички да се осврће на погубно решење питања писма у српском правопису (двоазбучје) и после Усвајања Устава Србије с јасном одредбом у ставу првом Члана 10. Устава Србије у коме је народ већински изгласао за нормално мислеће људе) јасну уставну обавезу о једноазбучју (и) српскога језика у овој реченици: “У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.” Ту реченицу је формулисао лингвиста Б. Брборић (нажалост данас почивши) у сарадњи с “Ћирилицом” као предлог за Члан 10. Устава који је и усвојен на референдуму 2006. године.
“Ћирилица” се тада понадала (истина не превише) да је Устав коначно решио проблем српског писма, његово запостављање, његово замењивање и затирање у језику Срба и да ће српско писмо за кратко време бити доведено у статус какав имају сва друга писма у свим другим језицима. Веровали смо у “Ћирилици” да и српска власт и српски лингвисти знају шта је Устав државе, зашто он постоји, шта је обавеза и власти и лингвиста и сваког грађанина у Србији у вези с Уставом. Сметнули смо делимично с ума да комунизам и комунистичка власт, иако формално не постоје после увођења вишестраначја у Србији, нису нестали у многим главама и у пракси. Показало се да је Брозово наслеђе остало до данданас веома јако у изреци да се “устава и закона не треба држати као пијан плота”, него да треба и даље радити по личном ћефу моћника, владара и назовистручњака у лингвистици.
Како, ипак, нисмо били довољно уверени да ће српска власт и лингвисти спроводити оно што у вези са српским језиком и ћирилицом јасно (вуковски јасно) пише у Уставу, “Ћирилица” је наставила да се обраћа и властима и лингвистима да треба да спроведу уставну (народну) већинску обавезу из Устава и да се српски језик, после усвајања Устава, мора писати српским писмом, а не и даље већински туђим писмом. На наше примедбе на неуставност у вези с туђим писмом у језику Срба после 2006. године свака власт се оглушивала (више нам нису ни одговарали на наше дописе, поготово откада се јавила “инфлација” нових удружења под истим називом “Ћирилица”, која су се “борила за ћирилицу” на различите, углавном јалове и несврсисходне начине, радила на своју руку, без икакве координације тих “Ћирилица” по принципу “свака вашка обашка”, једино су два удружења “Ћирилица” и “Српска азбука” знала да је борба за ћирилицу у двоазбучју скроз јалов посао – нико се из власти више није ни освртао на наше примедбе и захтеве за спровођење у пракси из става првог Члана 10. Устава. Лингвистима више нисмо били “драги” јер су се љутили на нас што спомињемо и њих и подсећамо их да Устав важи и за лингвисте и њихово решење питања у Правопису. Због тог подсећања Матице српске у вези с Правописом и лингвиста у Одбору за стандардизацију српског језика да им је уставна обавеза да српски језик нормирају у складу с Уставом у једноазбучју и објашњавања зашто само једноазбучје може спасти ћирилицу из оволике данашње запуштености и напуштености у Србији — председник Матице српске је забранио даље коришћење сале за скупове „Ћирилице“ а Одбор неће годинама ни да одговори на наш предлог да се (и) српски језик нормира у српском једноазбучју, што им је и уставна обавеза.
ЛИНГВИСТИ СУ ПЕТ ГОДИНА ОБЕЋАВАЛИ ПОШТОВАЊЕ УСТАВА – ДА ЛИ ЋЕ СЛАГАТИ И У НАЈАВЉЕНОМ НОВОМ ПРАВОПИСУ?
Лингвисти (од којих се то најмање требало и могло очекивати) најпре су обећавали да ће питање писма у изменама и допунама Правописа усагласити с уставном обавезом (једноазбучје у ћирилици), пет година су се премишљали да то заврше, и онда – откриће петогодишње лажи и обмањивања: објављивање новог издања Правописа поново с неуставним двоазбучјем и додатком огавних лажи у објашњењу да “нема штете по српску културу ако се и даље српски језик (једини) пише шизофрено на два писма у алтернативној улози. То значи да није штетно било досадашње затирање ћирилице у двоазбучју и да то може и даље да се ради, без обзира на то што је то неуставно и противно већинској уставној одлуци грађана у Србији.
Актуелна српска власт је коначно 2021. покушала да учини нешто за ћирилицу више од досадашњих власти. Усвојила је Закон о српској језику и ћирилици 15. септембра 2021. Али, тај закон, као и онај слични стари из 1991. који је остављен на снази с овим новим законом, није усаглашен с цитираном уставном обавезом према српском језику и ћирилици и апсурдан је у светском оквиру по три основа: не спомиње уставну обавезу нити је подржава, затим по њему немају сви грађани у Србији иста права и обавезе (једни имају обавезу да српски језик пишу српским писмом, једни не морају и немају ту обавезу) и трећа апсурдност је у томе што ће само један део грађана моћи да буде чак и новчано награђен (кроз смањење пореза) ако се определе за ћирилицу, а други део грађана „мораће“ џабе да пишу ћирилицом.
Закон је, у ствари, настојао и успео да се усклади са Правописом Матице српске, а не с Уставом. Буду ли се сад лингвисти „реванширали“ достојно властима, па и они поново ускладе свој нови српски (најављен) правопис с Новосадским договором из 1954. године – Срби ће морати све чешће да иду на своја гробља да тамо обрадују своје очи ћирилицом, јер је једино тамо још највише живе ћирилице, како је то прогнозирала српска лингвисткиња Милка Ивић 1986. године када је у Србији владао српскохрватски језик и српско “богатство двоазбучја”.
Аутор: Драгољуб Збиљић
