Hibridni ratovi: strategija SAD I NATO
Hibridne pretnje obuhvataju niz različitih načina ratovanja, uključujući standardno oružje, neregularne taktike i formacije, akte terorizma, atentata (uključujući nasilje i prinudu) i kriminalne akcije. SAD, NATO i Izrael, s jedne strane, stekli su praksu hibridnog ratovanja, a s druge, proučili su problem hibridnih akcija neprijatelja i razvili odgovarajući plan protivdejstva
Iako je dogovorena definicija „hibridne pretnje“ usvojena na konferenciji o hibridnom ratovanju komande američke vojske 24. februara 2009., „hibridni rat“ nije zvanični termin koji je odobrilo Ministarstvo odbrane SAD. Međutim, reference na koncept hibridnog ratovanja pronađene su u brojnim dokumentima o strateškom planiranju Ministarstva odbrane. Na primer, prema zvaničnicima američkog Ministarstva odbrane, koncept „hibrid“ je korišćen u četvorogodišnjoj prognozi Ministarstva odbrane SAD 2010, da bi se skrenula pažnja na sve veću složenost budućeg sukoba, na potrebu za Oružane snage SAD da se brzo prilagode i obnove u promenljivom okruženju, ali ne i da uvedu novu vrstu rata. Komande američkih službi takođe ponekad koriste termin „hibrid“ u dokumentima strateškog planiranja da definišu kako svaka može da odgovori na trenutne i buduće izazove, kao što je sajber pretnja. Ali tamo gde se koristi ovaj koncept, termin „operacije punog spektra“ se često koristi zajedno sa njim i umesto njega.
Međutim, kada su u pitanju hibridni rat i Alijansa, vidimo sasvim suprotno ponašanje. NATO je, između ostalog, objavio sledeće dokumente: Odbranu od hibridnih pretnji – godišnji izveštaj generalnog sekretara NATO-a za 2019. godinu i Londonsku deklaraciju NATO-a marta 2020. Ovu poslednju su potpisali šefovi država i vlada koji učestvuju na sastanku Severnoatlantskog saveta u Londonu, Deklaracija samita u Velsu, zatim Input za novi NATO utemeljivački koncept za vojni doprinos suprotstavljanju hibridnim pretnjama (New NATO Capstone Concept for The Military Contribution to Countering Hybrid Threats, avgust 2010.), navodi portal wilsoncenter.org, i tu nije kraj. Koncept hibridnih pretnji se, dakle, široko koristi u dokumentima Alijanse i Pentagona.
PIONIRI HIBRIDNOG RATOVANJA
Prvo pominjanje koncepta „hibridnog ratovanja“ jeste od strane dvojice američkih oficira: Džejmsa N. Matisa i Frenka G. Hofmana. Hofman je vojni teoretičar, potpukovnik američkog marinskog korpusa (sada u rezervi). Frenk Hofman, za čije se ime obično vezuje pojam „hibridni rat“, u svom delu „Sukob u 21. veku. Uspon hibridnih ratova“ (Conflict in the 21-st century. The rise of hybrid wars), objavljen u decembru 2007., piše da je koncept „hibridnog ratovanja“ prvi obznanio general Džejms N. Matis u septembru 2005. na Konferenciji o odbrani, čiji su domaćini bili Pomorski institut Sjedinjenih Država i Udruženje marinaca, ali ga je detaljnije razvio Hofman. Njegovo mišljenje i planovi pažljivo se razmatraju u kancelarijama Vašingtona i Brisela.
Autori pišu da nova Strategija nacionalne odbrane SAD identifikuje četiri vrste postojećih i nadolazećih izazova koji predstavljaju značajnu pretnju: prvo, tradicionalni izazovi su pretnje država koje imaju vojni potencijal, snage i sredstva za vojnu konfrontaciju u tradicionalnim (klasičnim) vojnim sukobima. Drugo, nekonvencionalni izazovi dolaze od onih koji koriste „nekonvencionalne“ (neobične) metode da se suprotstave tradicionalnim prednostima jačih rivala. Treće, katastrofični izazovi uključuju nabavku, skladištenje i upotrebu oružja za masovno uništenje ili metoda koje imaju efekat uporediv sa upotrebom oružja za masovno uništenje i, konačno, četvrto, rušilački izazovi mogli bi da dođu od protivnika koji razvijaju i koriste disruptivne tehnologije da potkopaju trenutne prednosti SAD u ključnim oblastima.
Hibridne pretnje obuhvataju niz različitih načina ratovanja, uključujući standardno oružje, neregularne taktike i formacije, akte terorizma, atentata (uključujući nasilje i prinudu) i kriminalne akcije.
Ove multimodalne aktivnosti sprovode ili različita odeljenja ili ista. U takvim sukobima, protivnici (države, transnacionalne korporacije, grupe koje sponzoriše država ili samofinansirajući akteri) će iskoristiti pristup naprednom vojnim potencijalu, uključujući šifrovane komandne sisteme, prenosive rakete zemlja-vazduh i druge napredne smrtonosne sisteme. To će olakšati organizovanje dugotrajnog gerilskog rata koji uključuje zasede, improvizovane eksplozivne naprave i atentate. Ovde je moguća kombinacija visokotehnoloških sposobnosti država, poput antisatelitske odbrane od terorizma i finansijskog sajber ratovanja, samo, po pravilu, operativno i taktički usmerene i koordinisane u okviru glavnih borbenih operacija za postizanje sinergijskog efekta u fizičkoj i psihičkoj dimenziji sukoba. Rezultati se mogu dobiti na svim nivoima rata.
Frenk Hofman, govoreći o hibridnom ratu u jednom svom članku kaže: „lično moja definicija dolazi iz strategije nacionalne odbrane i fokusira se na protivničke načine sukoba. Ovo uključuje i zločin… Mnogi vojni teoretičari izbegavaju ovaj element i ne žele da se bave nečim, što naša kultura snažno odbacuje i ističe ovlašćenja za sprovođenje zakona. Ali veza između kriminalnih i terorističkih organizacija je dobro uspostavljena, a porast narko-terorističkih i transnacionalnih organizacija koje koriste krijumčarenje, drogu, trgovinu ljudima, iznudu, itd. da potkopaju legitimitet lokalne ili nacionalne vlasti je sasvim očigledan. Značaj proizvodnje maka u Avganistanu potvrđuje ovu procenu. Štaviše, rastući problem bandi kao oblika destruktivne sile u Americi i Meksiku nagoveštavaju veće probleme u budućnosti.“ Naravno, cilj je ostvariti svoje političke ciljeve.
Treba napomenuti da ove i druge studije ukazuju na vezu između zapadnog načina ratovanja i relativno novog koncepta hibridnih pretnji. Drugim rečima, SAD, NATO i Izrael, s jedne strane, stekli su praksu hibridnog ratovanja, a s druge, proučili su problem hibridnih akcija neprijatelja i razvili odgovarajući plan protivdejstva, navodi portal www.warandpeace.ru.
HEZBOLAH KAO PROTOTIP HIBRIDNOG NEPRIJATELJA
Hofman piše da za opisivanje primera modernih hibridnih protivnika treba uzeti u obzir niz istorijskih primera. Dakle, prvi koji razmatra su irski pobunjenici, čije jedinice su 1919-1920. imale tradicionalnu organizaciju u vidu policije, čije su akcije takođe kombinovale terorizam i infiltracione obaveštajne operacije. Koristili su taktiku letećih odreda, taktiku urbanog ratovanja koja se koristila i u zemlji i inostranstvu, a koristili su i svoje dijaspore u Engleskoj i Sjedinjenim Državama.
Takođe, Hofman je detaljno proučavao iskustvo avganistanskih mudžahedina i čečenskih militanata, kao i balkansko iskustvo iz doba razbijanja Jugoslavije. Tokom ovog perioda, među evropskim vojnim teoretičarima širile su se ideje o pojavi novih vrsta ratova.
Međutim, dok je u pozadini ratova bila primetna promena – prelazak sa ideologije na želju za nacionalnim identitetom – u ovim sukobima nije bilo ništa zaista novo. U svim slučajevima zabeležena je upotreba tradicionalnih i netradicionalnih taktika borbenih dejstava, terorističkih akata, uz delovanje kriminalnih grupa. Međutim, tvrdi Hofman, nedostajala im je višedimenzionalnost, operativna integracija ili korišćenje informacione sfere na nivou na kojem se koristi danas, ili će se verovatno koristiti sutra. Ovi slučajevi predstavljaju, u najboljem slučaju, prvu generaciju hibridnog protivnika, ili hibridnu pretnju, njegovih najranijih prototipova.
Proučavanje hibridnih protivnika nastavljeno je na Bliskom istoku, krenulo je u novom pravcu tokom rata između Izraela i Hezbolaha u leto 2006. Ovo je, prema Hofmanu, savršen primer modernog hibridnog protivnika. Hezbolah je, pod vođstvom šeika Hasana Nasralaha, pokazao takve borbene kvalitete, snage i sredstva koja su svojstvena državnoj vojnoj strukturi, na primer, koristio je hiljade navođenih i nevođenih raketa kratkog i srednjeg dometa. Ovaj primer pokazuje sposobnost nedržavnih aktera da otkriju i analiziraju slabosti oružanih snaga organizovanih po zapadnim standardima. Da bi postigao svoje odbrambene ciljeve, piše Hofman, Hezbolah je uspešno sprovodio sopstvene operativne i taktičke ideje, čemu je, prvo, doprinelo usvajanje pogrešnih strateških koncepata od strane izraelske vojske i, drugo, nedostaci u obaveštajnoj strukturi.
Taktika i tehnologija, koju je koristio Hezbolah, za mnoge su bile neprijatno iznenađenje, što je doprinelo efikasnosti vojnih operacija Hezbolaha i okrenulo javno mnjenje na njihovu stranu. Istina je, piše Hofman, da je amorfni Hezbolah primer hibridnog neprijatelja u hibridnom ratu.
Ovaj sukob u južnom Libanu otkrio je ozbiljne nedostatke u organizaciji izraelskih odbrambenih snaga, što je poslužilo i kao lekcija američkim vojnim analitičarima. Kombinovanjem organizovanog političkog pokreta i mreže decentralizovanih ćelija, koristeći adaptivnu taktiku u odsustvu centralne kontrole, Hezbolah je pokazao da može ne samo da trpi gubitke, već i da nanese ozbiljne poraze. Njegove visoko disciplinovane, visoko obučene snage zasnovane na ćelijama suočile su se sa modernim vojskama koristeći kombinaciju gerilske taktike i tehnologije u skučenim gradskim četvrtima. Borci Hezbolaha, poput džihadista u Faludži, u Iraku, u aprilu i novembru 2004. godine, vešto su iskorišćavali urbane uslove, postavljajući zasede i izbegavajući otvoren prostor, gradili moćnu odbranu u neposrednoj blizini civilnog stanovništva.
Izraelska vojska, piše Hofman, koja je direktno učestvovala u sukobima, nije bila voljna da prizna da su borci Hezbolaha pokazali upornost i veštinu u borbi. Bili su potpuno neuhvatljivi i ciljano pomešani sa civilnim stanovništvom i koristili su civilnu infrastrukturu. Otpor na koji su izraelske jedinice naišle bio je za nekoliko redova jačine veći nego tokom njihovih protivterorističkih operacija na Zapadnoj obali ili u Pojasu Gaze. Nivo taktičke, fizičke i borbene osposobljenosti boraca Hezbolaha, kao i nivo tehničke opremljenosti, bio je mnogo veći. Jedan izraelski vojnik, kapetan Hanok Daub, koga citira Greg Mair, primetio je da je Hezbolah, kroz stalnu obuku, postao prava gerilska vojska.
Rat za prevlast u informacionom prostoru bio je važan koliko i razmena udaraca i hrabra odbrana naselja u južnom Libanu. Hezbolah je sproveo impresivne informativne operacije na svim nivoima. Pre ovog rata, niko nikada nije prikazao surovu stvarnost borbe u realnom vremenu na internetu: napredovanje i povlačenje izraelskih trupa u južnom Libanu, kuće i sela uništena kao rezultat vazdušnih napada, starce koji besciljno lutaju ruševinama svojih kuća, praćeni redovima dece koja grle polomljene lutke, pa kako izraelski avioni napadaju aerodrom u Bejrutu, a onda – rakete Hezbolaha padaju na sever Izraela i Haife.
Sve ovo je emitovano direktno sa ratišta, kao da je svet zauzeo prvi red u ovom pozorištu – krvavom savremenom ratu. Izrael nije uspeo da pobedi Hezbolah podržan od Irana i izgubio je stratešku bitku za ugled. Hezbolah je uspeo da iskoristi političke prednosti svog ograničenog taktičkog uspeha, naduvanog od strane medija.
Organizacije kao što je Hamas, piše Hofman, već su počele da imitiraju Hezbolah. Prema nedeljniku Jane’s Defence Weekly, Hamas je dobio savremene rakete i druga borbena sredstva. Hamas je već iznenadio mnoge koristeći poboljšanu verziju višecevnog raketnog bacača u oktobru 2007. Čini se, primećuje Hofman, da pobunjeničke grupe evoluiraju i razmenjuju iskustva jedna sa drugom. Dalje Hofman piše da ne žele samo transnacionalne organizacije da usvoje iskustvo Hezbolaha, već i države.
Akcije Hezbolaha potvrđuju nastanak novog trenda i ukazuju na novu potencijalnu opasnost, piše Hofman. Njegove visoko disciplinovane, dobro obučene ćelije mogu da se bore sa savremenim redovnim oružanim snagama koristeći mešavinu gerilske taktike i visoke tehnologije u skučenim gradskim ulicama. Drugi libanski rat pruža budućim protivnicima korisno iskustvo o tome kako je mala organizacija džihadista uspela da se bori protiv jedne od najjačih i najiskusnijih regularnih armija na svetu koristeći inovativnu kombinaciju gerilske taktike i modernog oružja. Zapadni vojni koncepti, kao što su „šok i strahopoštovanje“ i „zamagljeni rat“, pokazuju se neefikasnim protiv takvih hibridnih pretnji, a njihova relevantnost protiv bilo kog protivnika ostaje upitna.
KRIMINAL KAO NEZAOBILAZNI ELEMENT
Ako sumiramo navedena razmišljanja F. Hofmana o hibridnom ratu, dolazimo do očiglednih zaključaka: umesto mnogih pretnji sa fundamentalno različitim metodama ratovanja (tradicionalnim i nekonvencionalnim ili terorističkim), Zapad bi, prema Hofmanu, mogao da se suoči sa neprijateljem koji koristi sve oblike rata i istovremeno razne taktike. Kriminalne aktivnosti su takođe deo ovog problema, prema Hofmanu, jer služe za dalju destabilizaciju lokalne samouprave i pomoć pobunjenicima tako što im daju resurse, vršeći subverzivne aktivnosti koje podrivaju autoritet vlade i vladavinu zakona. Na osnovu ovakvog shvatanja rata sa kojim se Zapad suočio i sa kojim će tek morati da se suoči, Hofman daje svoje shvatanje hibridnih ratova, koje, po njegovom mišljenju, mogu da vode države ili političke grupe, uključujući čitav niz različitih načina ratovanja, konvencionalne snage i sredstva, nekonvencionalne taktike i formacije, terorističke akte, neselektivno nasilje i kriminalne nerede.
Praksa mnogih savremenih sukoba, zahvaljujući određenim naučnim dostignućima, omogućavaju nam da razmotrimo revolucije u boji kao važnu komponentu novog tipa rata, koji se najčešće definišu kao hibridni ratovi. Generalno, pod hibridom (od latinskog hibrida, hybrida – ukrštanje) se podrazumeva organizam ili ćelija dobijena ukrštanjem genetski različitih oblika.
U interesu poboljšanja sposobnosti saveznika da se suprotstave novim hibridnim pretnjama (pretnjama hibridnog ratovanja), dokument poziva na blisku koordinaciju između ministarstva unutrašnjih poslova i uključivanje policijskih i žandarmerijskih snaga u suzbijanju nekonvencionalnih pretnji povezanih sa propagandnim kampanjama, sajber napadima i akcijama lokalnih separatista. Izvođenje vežbi akcija u hibridnom ratu ističe se kao jedan od prioriteta Alijanse. U Letoniji je, posebno, stvoren poseban Centar za izuzetne strateške komunikacije (Strategic Communications Centre of Excellence) za pripremu i koordinaciju ovakvih vežbi.
Koncept „hibridnih pretnji“ objedinjuje širok spektar neprijateljskih okolnosti i namera, kao što su sajber rat, scenariji asimetričnih sukoba niskog intenziteta, globalni terorizam, piraterija, ilegalna migracija, korupcija, etnički i verski sukobi, bezbednost resursa, demografski izazovi, transnacionalni organizovani kriminal, pitanja globalizacije i širenje oružja za masovno uništenje. NATO-vski utemeljivački koncept dvostrateške komande (NATO’s Bi-Strategic Command Capstone Concept – 2010) definiše hibridne pretnje kao one koje predstavlja protivnik sposoban da istovremeno adaptivno koristi konvencionalna i nekonvencionalna sredstva za postizanje sopstvenih ciljeva.
Treba napomenuti da se strategija hibridnih ratova razvija na Zapadu već dugi niz godina (otprilike od ranih 90-ih godina prošlog veka), ali još uvek ne postoji jasna jedinstvena definicija takvog rata. Uz gore predloženu definiciju, generalno, hibridni rat se naziva, na primer, vrstom gerilskog ratovanja koja kombinuje moderne tehnologije i savremene metode mobilizacije. Hibridno ratovanje se, takođe, definiše kao glavni metod delovanja u asimetričnom ratu koji se vodi na tri selektivna tipa ratišta: među stanovništvom zone sukoba, stanovništvom u pozadini i međunarodnom zajednicom.
Hibridni rat se može definisati i kao skup vojnih, diplomatskih i informativnih akcija koje država unapred priprema i ažurno sprovodi u cilju postizanja strateških ciljeva. Važno je napomenuti da za hibridno ratovanje nema potrebe za razvojem novih sistema naoružanja i vojne opreme.
Autor: Zoran Milošević
Izvor: Pečat
