Хероји фудбалери брзо заборављени: Цели фудбалски тим положио живот за Републику Српску

Чак дванаест играча Полета из Подновља код Добоја погинуло током рата 1992-1995; Најстарији од њих имао 31, а најмлађи само 22 године

ШИРОЈ јавности је непозната чињеница да је цео један фудбалски тим из Подновља код Добоја, положио живот за Републику Српску и српски народ. Реч је о Фудбалском клубу Полет. Погинуло је чак дванаест играча током рата 1992-1995. За њихову жртву данас готово да нико и не зна.

– Почетак рата је био и нека врста мобилизације за фудбалере. Када је српски народ био угрожен, они су лопту заменили пушком. Чекао их је најважнији меч, у којем је улог био много већи од три бода. Сви су се укључили у борбу, и велики број их је изгинуо бранећи веру и отаџбину – каже, за „Новости“, Јово Вукељић, тренер ФК Полета.

НАЖАЛОСТ, с почетком ратних дејстава дошло је до првих жртава, и тај крвави низ није стао до краја рата. Један по један, дванаесторица фудбалера положила су живот на бранику отаџбине.

– Први је страдао, 1992. године, Небојша Грабовац (28), играч средине терена, неожењен. Исте године погинули су и Драган Босић (24), играч одбране, неожењен, па Славко Вукмировић (25), леви бек, отац једног детета, Драган Радуловић (27), играч одбране, Милош Нарић (29), играч одбране, отац двоје деце која данас играју у истом клубу… Шести играч који је изгубио живот 1992. је Драган Максимовић (23), нападач, отац једног детета, потом Слободан Нарић (23), играч одбране, и Ђоко Нарић (31), такође одбрамбени играч, отац двоје деце – испричао је Вукељић.

Фудбалери Полета гинули су у рату и 1994. године.

– Свој живот за Републику Српску дали су и Славко Грабовац (22), десни бек, отац једног детета, па Синиша Шапорац (25), играч средине терена, чије дете се родило месец дана после његове погибије. Здравко Нарић, у тиму одбрамбени играч, неожењен, нестао је у бици на Возући 1994. године, и његове кости још нису пронађене. Дванаести играч Полета који је дао живот за родну груду је Зоран Томушиловић (27), отац двоје деце. Као командир интервентне јединице „Вучијачки орлови“, погинуо је од муслиманске руке – по завршетку рата. Убијен је у Модричи 1996. године – завршава тужни „именик“ Јово Вукељић.

ОСИМ спомен-плоче на просторијама клуба, нажалост, ништа друго не подсећа на херојство ових младића, од којих је најстарији имао 31, а најмлађи само 22 године. Ова прича о јунаштву Полетових фудбалера остала би непозната широј јавности да се за њу није заинтересовало Удружење гардиста Прве гардијске моторизоване бригаде Главног штаба Војске Републике Српске.

– Из овог примера јасно нам се осликава целокупан однос према онима који поднеше највећу жртву за народ. Пример ФК Полет говори о позицији и односу државе према борцима и њиховој жртви. Ми ћемо урадити све што је у нашој моћи да се то промени – каже, за „Новости“, Мијодраг Иванић, члан Председништва Удружења гардиста Прве гардијске моторизоване бригада ГШ ВРС.

ПРЕМА Иванићевим речима, борачка популација никада није добила статус који заслужује у РС, па је управо због тога пре нешто више од шест месеци основано Удружење гардиста Прве гардијске моторизоване бригаде ГШ ВРС. За то кратко време његови чланови обавили су многобројне активности у циљу побољшања услова живота некадашњих чланова Гарде, али и одржавања пламена сећања на хероје из других јединица ВРС који су своје животе уградили у темеље Републике Српске.

– Формирањем Удружења гардиста и преузимањем активности на прикупљању информација о броју припадника бригаде, броју погинулих и рањених, њиховом послератном животу, за ово пола године постојања дошли смо до шокантних података. Само у оквиру бригаде, животе за Републику Српску дало је више од 250 њених припадника. После рата, услед разних узрока, а највише посттрауматског синдрома, настрадало је 50 припадника Гарде. Скоро половина рањених је на ивици егзистенције, а иза двадесетак погинулих остало је пусто огњиште. Њихове куће данас су зарасле и пусте, као неми споменици наше срамоте – каже Иванић.

Спомен-плоча погинулим фудбалерима испред просторија ФК Полет у Подновљу код Добоја / Фото ФК Полет

ПОДСЕТИМО, Прва гардијска моторизована бригада Главног штаба Војске Републике Српске је војна формација о којој јавност мало зна. Њен основни задатак је био да штити Главни штаб и високе официре ВРС. По завршетку рата ова елитна јединица полако пада у заборав.

– Пoсле смене генерала Младића са места начелника Главног штаба ВРС, гардијска бригада је дошла у немилост. Током 1997. године је расформирана и, свесно или несвесно, све њене тековине, сећања на битке и страдања су полако падали у заборав. Нико није имао снаге да се посвети изради монографије или адекватног документа који би сведочио о ратном и поратном путу ове војне формације. Остаје утисак као да се неко у Републици Српској стиди гардиста који безрезервно дадоше животе за РС – рекао је Иванић.

НАЈДЕЛИКАТНИЈИ ЗАДАЦИ – НАЈМЛАЂИМА

Једна од специфичности Гарде био је просек година старости њених припадника. Без обзира на то што су овој јединици били поверени најделикатнији задаци, војници који су је чинили били су једва пунолетни.

– Прва гардијска бригада ГШ ВРС и 65. заштитни моторизовани пук биле су једине војне формације ВРС чија попуна је вршена претежно од регрута, односно војника на редовном служењу војне обавезе. Јасно је да можемо само наслутити колико су ове јединице, као најмлађе по свом саставу, задужиле Републику Српску и српски народ – каже Иванић.

ГЕНЕРАЛ „НАРЕДИО“ ИЗГРАДЊУ ЦРКВЕ

План Удружења Прве гардијске моторизоване вригаде ГШ ВРС је да оствари сарадњу са другим сличним патриотским организацијама, у циљу промовисања сећања на ратну историју српског народа са обе стране Дрине.

– Генерал Младић је „издао наредбу“ Удружењу гардиста, да се на Гвозном пољу, од камена са Трескавице, сагради црквица са спомеником безименом гардисти и да се на то место постави чесма. Позивамо све војнике и официре, чланове њихових породица, да се учлане у Удружење и тако допринесу очувању сећања на ову војну формацију, али и целокупну борбу српског народа – каже Мијодраг Иванић.

Извор: novosti.rs