Хероина и шљам
„Јер је отаџбина само оно куда
Наш зној падне где је крв очева пала;
И плод благословен рађа само груда
Где су мач захрђан деца ископала“.
Јован Дучић
Стихови Јована Дучића најбоље говоре колико је у српском народу укорењено поштовање и дивљење за владаре, војсковође, официре, војнике… који су крв дали за своју Отаџбину. И у бившој Југославији, и у Србији од Милошевића на овамо у испитивању грађана на првом месту по поверењу грађана је увек била војска, чак пре цркве. Данас имамо трагичну ситуацију, како рече један афоризам: „Од војске нам је остала само војна музика!“
Неко непознат (ајде погодите ко би то могао да буде) је одлучио да се порушене зграде војске у НАТО злочину дају џелатима, оним истим који су те зграде у центру Београда гађали бомбама. На ту, мало је рећи срамну одлуку, баш нико из наше славне српске војске, нико од великих генерала, није реаговао или не дај Боже протествовао. Наследници Цара Лазара, Карађорђа, српских војвода и јунака су остали неми у свом сраму и беди. Сагнули су главе пред шефом, керамичарем из Крушевца (добро, из околине Крушевца) да би заштитили своје плате и привилегије. Бедно да бедније није могло. Још једном смо дотакли дно дна.
А онда у каљузи и мраку у којој смо, на састанку министар Др Синиша мали тражи да директорка Завода за заштиту споменика противуставно подтише да се зграде под заштитом државе предају онима који су их срушили. И изненада, светло у мраку, глас у тишини, директорка Завода за заштиту споменика Др Дубравка Ђукановић одбија да потпише срамни ултиматум и подноси оставку на своје радно место. Браво сестро Дубравка, ти си хероина која је бедницима који носе униформа са грбом Србије показала да ти у жилама тече крв Обилића и Карађорђа, док у крви наших врлих официра ни кап те јуначке крви нема.
Бедници јадни, официри српске војске, због вас се у гробу преврћу српске војводе и јунаци, осрамотиле сте не само себе, него и ваше породице, родбину, пријареље, комшије. Бог вам опростити неће!
Аутор: Предраг Вучинић
