Хелена ГраниЋ: Почиње скенирање свих купаца

Одем данас са дететом у Фриментл, (Перт) део града поред мора где има нешто мало живота, ресторана и пијаца, да јој купим сладолед и да се прошетамо.

Сећам се да има једна мала сластичарна у којој сам пре неколико месеци успела да нађем добар посан сладолед, вегански како га ту зову. Одемо да проверимо да ли још увек ради радњица, кад оно ради. Одлично. 

Улазимо унутра, има само чоколада са пеперминтом веганска, али дају велику куглу, издашно. 

Плаћам ја, хоћу да седнемо мало да поједе дете у миру сладолед, али ми девојка рече да ако хоћемо да седнемо морамо да се скенирамо на QR код на улазу да смо ушли у објекат.

Читала сам синоћ да ће данас почети ово скенирање по радњама, али сам се надала да ће макар ову минијатурну радњу са сладоледом поштедети.

Не. Не штеде никог. Комуналци шетају градом и контролишу радње редом. Сви морају да ставе на радње обавештење да је скенирање мобилним на QR код владину апликацију обавезно.

– Значи, почело је! Сачувај Боже… – коментаришем изнервирано.

Девојка збуњено гледа да ме заобиђе, не види у чему је проблем. Долази газдарица. Извињава ми се и каже да нису они криви што је то уведено, једноставно, таква су правила.

– Знам да су таква правила, кажем, знам… Свет је све луђи и луђи из дана у дан.

Она оћута на овај мој коментар. Ма ни А да каже.

Кажем ја њој, ако мора да се скенира, онда нећемо седети, јешће напољу. А мора и напољу да се скенира ако ће седети. Неће ни седети рекох, идемо да шетамо.

Чантрам док идем улицама и набрајам изнервирано.

Гледам ресторане.

Сви једу у ресторанима без икаквих проблема.

Скенирали се и ушли.

Нико се не буни.

Дођемо до пијаце. Чула сам да из неког бизарног разлога за сада неће тражити да се скенирамо у продавницама хране.

Не знам зашто, али знам да и то ускоро долази.

Њихов изговор је да се ту не задржавамо довољно дуго да вирус пређе на нас. Мислим, глупости. Свака недељна куповина траје бар 45 минута до сат времена док прођеш кроз све оне рафове са храном. Али ето, за сада нема још увек у продавницама хране скенирања. Само чувари на улазу као назнака да ће и та куповина ускоро бити само за изабране.

Али зато од данас кажу да ће морати да се скенира у верским објектима. Ако се не скенира, мора да се записује ко је ушао и када. Није ми се ни ишло јутрос у ту авантуру. Возим пола сата па да ме скенирају на улазу. Нека хвала.

Мислим се, идемо на пијацу, ту нема скенирања.

Кад оно, шипак. QR код НА УЛАЗУ У УСРАНУ ПИЈАЦУ.

Значи, не можеш ни на пијаЦ да одеш да се не скенираш великом брату. Тако невакцинисани ускоро неће моћи ни да присмрде ни у једну радњу, ни у једну институцију, ни у једно превозно средство. Бићемо остављени да цркавамо полако.

Овде у унутрашњости земље ван града, црвеном и жутом песку могу само да загрлим коалу и да жваћемо еукалиптус евентуално, тешко шта расте у јаловој и песковитој земљи.

А температуре кад ожежу, 45 је ништа. Воде ретко где има.

Ма милина.

Сретох познаника који се вратио из цркве. Показах му људе који чекају у реду и рекох да је данас почело скенирање на пијаци. Он ми весело рече како то уопште није проблем, он неће апликацију, али ће ручно написати своје детаље где год уђе. Забезекнула сам се са којом лакоћом прихвата условљавање уласка у објекте. 

Поред нас стајала је млада новинарка Канала 7 и покушавала неколико десетина пута да изговори реченицу:

– “Влада се брине о сигурности и здрављу грађана Западне Аустралије и донела је уредбу да сваки бизнис од данас мора да има QR код апликацију на вратима своје радње, а уколико се власници не буду сложили са тим, казна коју ће платити износиће 250 000$.“

Нервирала сам се док сам је гледала и слушала како покушава да застраши и ону мрву нормалног народа који би можда помислио и да пусти невакцинисане у радњу.

Грешила је нон-стоп, Бог јој завезао језик и не може жена једну једину реченицу да изговори. Побркали језике дабогда тровачи народа помислих у себи. Камерман се изнервира и угаси камеру. Оде у ресторан а девојка остаде да вежба ту једну реченицу која јој никако није ишла.

Народ формирао велики ред и стоји и чека да се скенира на улазу у пијацу.

Гледам их како су безбрижни док телефоном скенирају код и језа ме подилази од лакоће са којом су прихватили ову меру. Управо је уведена мера да је улазак у трговине и јавне институције условљен вашим здравственим и вакциналним статусом. Подобношћу мерама државног бирократског апарата.

Управо је уведена мера да више без жига не можете слободно купити ни продати.

Али народ бауља около мртав, тотално духовно мртав, смеје се, ждере, купује, ландра около као да се ништа битно не дешава.

Сетих се Светог Писма кад каже: И једоше и пише и женише се и удаваше се кад дође дан погибли на њих…

Потпуно неосетни за зло које се надвило над њих, душе њихове, земљу њихову и децу њихову.

Опијени осећајем сопствене надмоћи и ароганције над животом и патњом других. Изгубљене, мртве душе које ходају градом и испуњавају основне физиолошке потребе мислећи да је то живот. Добро оседлани. Узјахани. Спремни за следећу фазу дехуманизације и спајања са машином.

Тотална трагедија. Богу плакати.

Чини ми се да ме од пламена сатанистичке тираније која се спроводи над људима и уништавања човечности и света каквог смо до сада познавали више ужасава ово тотално духовно мртвило и послушност масе која је без проблема легла на руду и пристала на све: губитак слободе кретања, губитак слободе мишљења, губитак слободе говора, губитак родитељских права, губитак одлучивања о свом телу и духу, условљеност уласка у објекте, куповину и рад само оних који се повинују властодршцима који окултистички кундак над главом и конопац око врата држе.

Жигом који добијају за који месец након вакцинације.

Мера којом су међу аутсајдере ставили људе који се не буду сложили са оним што долази, наводно необавезном вакцинацијом.

Одакле ово мртвило које се осећа по улицама? По трговима?

По безличним терасама? Одакле мртвило које бије из упалих, беживотних, празних очију?

Одакле језиви лажни осмеси?

Одакле мртвило које ношено ветром провејава кроз крошње  еукалиптуса, дивљи, пусти океан који бесно крши таласе о пусту разуђену обалу?

Одакле ова празнина која човеку црпи батерије и отежава корак са сваким даном који овде проведе?

Данас сам схватила да је та празнина која се метафизички осећа свуда празнина духа који је поражен материјализмом који је настао као последица губитка вере и здраве духовне вертикале која би људе везала за небо и земљу.

Без Бога, све је мртво.

Без Бога свет пада и урушава се у сопственом безнађу.

Гледајући крхотине тог света кога ветар разноси у пустош ових дана схватам да за тим светом не треба превише жалити, него треба погледати у вечност чији нам је дах сада, више него икада, толико близу, да га за вратом осећамо.

Аутор: Хелена Гранић

Извор: https://www.facebook.com/profile.php?id=100010599403616

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!