Гробница за ћирилицу зацементирана је у Матици српској уникатним правописом српској језика
• Исправну уставну одредбу у Члану 10. Устава Србије погазили су они који су плаћени и стручнонаучно квалификовани да брину о српском језику и писму, али они су наставили и после разбијања Југославије и српскохрватског језика и даље да чувају српскохрватски језик и „богатство двоазбучја“ које је и измишљено у српској сербокроатистичкој лингвистици да се, сада и без формалне забране српске ћирилице као у претходним окупацијама Срба и у НДХ, непрекидном фаворизацијом хрватске латинице међу Србима доведе до садашње превласти 90:10 одсто за хрватску варијанту латиничког писма (и) у Србији.
• Српским лингвистима у стручним институцијама (пре свега у Матици српско(хрватско)ј и Одбору за стандардизацију српског језика) већ 18 година од референдумског усвајања нормалног Члана 10. у Уставу Србије не пада на памет да примене уставну (другим речима, народну) обавезу да се српски језик нормира на српском писму, а не и на српском (ћириличком) писму и на хрватском (латиничком) параписму, противно општој пракси у целој Европи и у престижном свету.
• Српски лингвисти и даље се држе у свом „еснафу“ онога „Бриго (и обавезо) моја, пређи на другога“, ваљда се надајући да ће држава без њих моћи да нормира српски језик на јединственом изговору и писму у службеном језику. Ако би то урадила држава (власт), а не ураде српски лингвисти, то не би било нормално.
• Држава није специјална лингвистичка институција.
• Само су лингвисти плаћени и задужени сто посто да исправно, у складу с Европом и светом, реше питање језика и писма за Србе.
• Мора се коначно отворити гробница српског језика и ћирилице која постоји у Матици српској и језичким институцијама све време после 1954. године.
Знатан део Срба још није успео да схвати (а неки буквално то неће никада да схвате из својих личних заблуда, незнања, идеологија и себичних интереса) да Југославија није била (физички) више пута само геноцидна гробница српског народа него и гробница онога што је неодвојиво од српског суштинског културног идентитета – српског језика и ћириличког, идентитетског националног, писма (ћириличког). Српски језик је први пут у Југославији преименован у „српско-хрватско-словеначки“, а по издвајању посебног језика Словенаца у словеначки, српски језик је преименован у „српскохрватски“. Српско (ћириличко) писмо је у Југославији било писмо свих православних Срба, јер српско православље није ни могло постојати без ћирилице. А када су у Југославији Срби католици сви асимиловани у хрватски национални корпус, били су остали Срби православни којима је верски готово угушено православље као хришћанска вера. Све је ишло к томе да Срби постану или безверници или да се настави њихова верска и национална асимилација као код Срба католика. Посебно у време комунистичке Југославије на удару је одмах била српска ћирилица јер је она „српски и правописни знак или симбол“ чије је уништавање почело интензивно већ на почетку комунистичке Југославије, најпре идеолошки, а онда и лингвистички, стручно, нарочито преко Матице српске која је била задужена да уведе „равноправност писама“, али на штету ћирилице и имена „српски језик“. Српска лингвистика је спровела замисао о прогону и замењивању ћирилице латиницом. А да се Власи (наивни Срби) не сете измишљене су преварантске лепозвучеће само за Србе флоскуле: „равноправност писама“, „богатство двоазбучја“ и, најзад, „повезивање преко латинице“ с другим, западним „цивилизацијским кругом“, као да писмо повезује цивилизације и без учења више језика.
Преко Матице српске су толико ревносно спровођени „равноправност писама“ и богатство двоазбучја“, а то се чини и данас темељно Правописом српскога језика и данас да се ћирилица у Србији и у овом часу једва задржава у животу просечно једва у односу 90:10 за хрватску гајицу. Оно што је створено у Југославији (помор српске азбуке) врло се успешно задржава и унапређује у резултатима погубним за ћирилицу општим и школским Правописом Матице српске (од 1993. до 2010. године и даље).
СИРОТИ У РАЗУМЕВАЊУ И ТУМАЧЕЊУ
Сироти у разумевању и тумачењу проблема ћирилице данашњи председник Матице српске Драган Станић почео је тек у свом другом мандату да схвата да нам ћирилица умире. И сам је бројао 2014. године исписе у главној, централној новосадској (Змај-Јовиној) улици где је избројао једва 1,5 одсто ћириличког писма, али још не успева да схвати зашто је такав растећи резултат на штету српске азбуке. Он још није стигао до „разине“ своје мисли и схватања да је његово опирање и забрана предлога „Ћирилице“ да се на седници Скупштине Матице српске гласа о (не)уставности Правописа српскога језика. Кршећи Статут Матице српске забранио је то гласање, претећи предлагачима својим (Матичиним) обезбеђењем, јер он сматра као и француски краљ Луј: „Држава – Матица, то сам ја“. Успео је да забрани то гласање а главном предлагачу за гласање рекао је касније: „Збиљићу, нама је историја дала два писма, и тако мора да остане!“ Када му је Збиљић одговорио да је „нама историја давала и много окупација, па нису морале да остану“, одбранио се пред сведоцима тако што је рекао: „Немам више времена за разговор с вама. А, у ствари, није имао аргумената, а време се могло и накнадно наћи.
Дакле, Матица српска, тачније њени управници и лингвисти – правописци у њој, и даље држе српску ћирилицу затвореном у гробници која се зове Правопис српскога језика у којем се, противно свим другим правописима и решењима питања писма у свим уставима у Европи и престижном свету, задржава само за језик Срба, осим српског писма, туђе параписмо које је комунистичка идеологија антисрпства довела до данашње предности у 90 процената у целој Србији, као, наравно, и код свих Срба изван Србије.
Све док се српски лингвисти у српским језичким институцијама заједнички, стручно и сложно не сете да треба отворити, коначно, у Матици српској гробницу назива „српски језик“ (из 1954) и ћирилице по југословенском изуму о „богатству (разбијајућег за српски народ) двоазбучја“ за Србе и док се Правопис српскога језика у Одбору за стандардизацију српског језика не реформише у погубном актуелном решењу питања писма језика Срба у складу с општом праксом у Европи и свету, биће џабе њихова вербална „кукања, жалбе на државу што она „не брине за ћирилицу“. Како да држава брине за ћирилицу друкчије и успешније него што брине српска лингвистика која, противно целом свету, држи неуставно решење питања писма у српском правопису по принципу дозвољене војске и паравојске: писма и параписма? И, уз то, председник Матице српске хвали се у „Политици“ 8. августа 2021. у тексту „Ћирилица као идентитетски феномен“ тиме што је у Матици српској објављено више правописа (екавски и ијекавски) с писмом и параписмом за Србе и више граматика (екавске и ијекавске) уз нормирање два писма (писмо и параписмо), не схвативши зашто други лингвисти имају једну јединствену граматику, један јединствен правопис и једно писмо за целину националног корпуса. Не схвативши суштину, он каже да ће „време показати резултат те активности у Матици српској“.
Он не види да је време већ белодано подастрло све погубности такве праксе у Матици српској и српским језичким институцијама.
И српски политичари, али и српски лингвисти траба коначно да схвате да народни устав и његове одредбе нису шала и да све у чему су Срби били у својим решењима озбиљних питања уникатни и неозбиљни – то је увек Србима доносило несрећу и изгибију. А српска лингвистика и данас у САНУ објављује не Речник српског, него Речник српскохрватског књижевног и народног језика а Одбор за стандардизацију нема снаге да, у складу с Уставом и светом, нормира српски језик на српском писму, и то јединствено у учевном језику и у изговору и у писму. Тако како су то урадили сви други лингвисти у свету у њиховим језицима.
СРПСКЕ КЊИГЕ НА ХРВАТСКОМ ПИСМУ ИДУ У ХРВАТСКУ КУЛТУРНУ БАШТИНУ
Нама се српске књиге данас објављене на хрватској латиници „књиже“ у хрватску културну баштину, а наши лингвисти и даље држе на снази Правопис у коме пише на 15. страни да није штетно и даље објављивати српске књиге на хрватском писму и да српска ћирилица „још није егзистенцијално угрожена“ а чак и председник Матице српске почиње да говори да српска азбука јесте угрожена!!! Али ни он још не предлаже правописну реформу чињенице да се у Матичином Правопису одређују два писма за један (српски) језик. То не предлаже ни министарка културе која недавно чак у Скупштини Србије рече да се она „не слаже“ да српске књиге на хрватској абецеди одлазе у хрватску баштину. Проблем је што се она за то не пита јер није чула да је у свету српски језик регистрован, логично, са српском (ћириличким) писмом, а хрватски језик са хрватским (латиничким) писмом и да не одређује она чије је хрватско писмо. Хрватима је признато да је њихова варијанта латинице (гајица) – свакако хрватско писмо, а да је ћирилица била хиљаду година и данас је српско писмо. И немај друго (туђе писмо у свом језику)! Не узимај за свога другог Бога ако већ имаш свог! Али, није министарка много крива. Српски лингвисти то нису објаснили у српском правопису.
Српски лингвисти и даље се држе у свом „еснафу“ онога „Бриго (и обавезо) моја, пређи на другога“ надајући се да ће држава без њих моћи да нормално нормира српски језик на јединственом изговору и писму у учевном – службеном језику. Ако то не ураде српски лингвисти, него уради држава (власт), то не би било нормално. Држава није лингвистичка институција. Само су лингвисти плаћени, квалификовани и задужени сто посто да исправно, у складу са светом, реше питање језика и писма за Србе. Мора се коначно „отворити“ очигледна гробница српског језика и ћирилице која постоји у Матици српској и језичким институцијама све време после 1954. године.
Није оваква оцена погубности у Матици српској и другим језичким институцијама које се баве језиком и писмом Срба само код једног лингвисте изван институција и једног инжењера (Немање Видића) и економисте (Ђорђа Јањатовића) који су такође брзо схватили где је и шта је проблем за будућност српског писма). Тако је о погубностима у српској лингвистици писао и један од највеећих живих српских лингвиста данас. Његова оцена домета српске језичке науке гласила је 2003. године:
„Тек је посљедње десетљеће двадесетог вијека Србима бјелодано подастрло непријатну истину о беспућима, безумљима и заблудама о српским изневјеравањима националних интереса у разним областима, а посебно у области филологије“.
И јесте многим Србима „бјелодано подастрло“ и непријатну истину о упропашћивању српског језика и, посебно, српске ћирилице, али изгледа као да није та истина допрла до већине лингвиста у институцијама које су плаћене да се на најбољи и најкориснији начин баве српским језиком и његовим писмом. Да јесте, тешко би Србија и данас била окупирана српским језиком на 90 одсто хрватског писма! Истина, аутор ове овако тачно изречене истине данас не понавља ту своју оцену. А само он зна зашто на таквој оцени више не инсистира, али је истина да се суштински није ништа ново у српској лингвистици догодило да та оцена не би и данас чврсто стајала и да не би била чешће понављана.
Сада ће, наравно, опет неки чак и језичари и „добронамерни људи“ да кажу: „Збиљић прет(ј)ерује и(ли) нема дипломатије“. Какво „прет(ј)еривање“ и дипломатија после 20 година мог свакодневног и озбиљног убеђивања српских лингвиста у плаћеним од народа институцијама да српски језик није више „српскохрватски језик“, да треба да се оставе заблуда, махинција, сербокроатистике, кла(ј)новистике и ситних трица и кратких кучина у својој лингвистици (сербокроатсистици), па да коначно (у)раде стручно свој посао како су то урадили сви други лингвисти у њиховим учевним службеним језицима!? Ако су то успели да схвате споменути инжењер и економиста, ваљда је време да схвате и српски лингвисти с високим титулама. Чему „висока“ наука и здраво мишљење ако се ни у чему не мењају када пракса показује овако посебно лоше резултате у неговању српског језика, посебно у (не)чувању српске ћирилице у њему?
Аутор: Драгољуб Збиљић, језикословац који је објавио 17 књига о поломима у српском језику и планском затирању српске ћирилице и оснивач првог народног Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001)
