Породица и школа

Грешка родитеља и савремене педагогије у васпитању деце

Модерна педагогија и психологија су склоне да свако негативно искуство дефинишу као „трауму“, и онда концепт васпитавања заснивају на премиси која се у пракси показала као сасвим погрешна – да ако од детета уклониш не само трауму, него и саму могућност трауме, ако га заштитиш од сваког негативног животног искуства, чак и било чије оштре речи и преког погледа, створићеш идеалне услове да процватају његови креативни потенцијали. Тако су модерни родитељи и педагози затворили дете у неку врсту кристалног дворца, оделили га од стварног живота, окружили сваким могућим изобиљем и пажњом, све у жељи да му створе идеалне услове за стасавање у квалитетну личност и развијање његових правих талената и способности.

Али таленти и способности нису нешто што се развија у савршеној безбедности кристалног дворца, далеко од живота и тегобне стварности, већ баш у интеракцији са њима, и најчешће су баш негативна искуства, па и „трауме“ (шта год се под тим подразумевало) окидач који их активира. Бетовен је за оца имао алкохоличара који га је лешио за ситницу, али да је уместо њега имао неког данашњег ћалца који би му тутнуо андроид у шаке чим прогледа и окружио га брдом играчака, слаткиша и других разноврсних угођаја, тешко да би из њега изашле бесмртне композиције попут “Химне радости“ или “Месечеве сонате“, крај свег талента којим је располагао. И кад завирите у биографију било ког значајног писца, сликара, композитора, углавном наилазите на патњу, сиромаштво, страдање, односно све саму трауму и животну негативу.

Комфор и презаштићеност умртвљују дух, убијају иницијативу, напросто их чине излишним. Што би клиња мрднуо дупетом за било шта, кад у својој соби има шта год пожели? Техничко и друго изобиље које његов деда и прадеда нису могли ни да замисле, плус бесплатну послугу у мајци и оцу, који чине све да га поштеде сваког напора, обавезе и одговорности. Из овога не треба извући закључак да је Бетовенов отац узор родитељства, али то сигурно нису ни данашњи очеви и мајке, спремни да се хватају за гушу за учитељима и наставницима за сваку слабу оцену и оштрији прекор или заваде са комшилуком, фамилијом и целим светом ако треба због једне дечије сузице, сатирући се да своме злату задовоље сваки прохтев и каприц, у грдном страху да на њега не падне ни сенка ма какве тегобе, напора, одговорности, камоли неке храпаве и чворновате стварности.

У кристалном дворцу данашње педагогије не цвета ништа сем нарцизма, егоизма, абнормалне размажености и непоштовања према било коме и било чему, док се таленти и способности углавном спарушују, угушени овим првим као коровом.

Завршићу са примером из родитељског завичаја, села Врбова код Пријепоља, када је Вукојица Табашевић (деда писца Владимира Табашевића), пошао да се упише средњу војну школу са намером да после ње упише и Војну академију и постане пилот. На путу кроз село срео га је комшија Јован који је ту његову намеру изругао и исмејао као наивну дечију маштарију („Ти да постанеш пилот!“), јер је звање пилота сматрао за нешто исувише високо да би то постао сеоски клипета попут Вукојице. Али Вукојица је ипак постао пилот, а много касније је причао како је током напорног школовања кризирао много пута и помишљао да одустане, али су му тада у свест увек долазиле баш Јованове поспрдне и презриве речи које су му давале снагу да издржи и достигне циљ. Ето примера негативног искуства које је допринело позитивном исходу. Јованове речи би данашњи родитељи, педагози и психолози окарактерисали као „трауматичне“ за психу дечака на почетку живота, а баш оне су активирале његов стварни потенцијал и инат да се докаже.

Аутор: Светислав Пушоњић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!