Господ се обратио човеку преко таксисте

Истрчао сам из лифта. У глави су ми још увијек одзвањале ријечи оператерке: „Тренутно немамо слободних возила. Покушајте поново касније…“ Кад касније?! Ионако већ касним. Требало је да у 8.00 будем у Храму на светој архијерејској Литургији коју ће служити Патријарх, те да ме он и причести. А сад, нема глупавог таксија… Како ће и бити кад спавају, умјесто да раде?! Знам да су то све лопови који само размишљају како да ти наплате више, да те возикају около кад примијете да не познајеш град, да таксирају само зато јер не знају ништа друго да раде, да су им возила неуредна, да те униште неком глупавом музиком, причама које те уопште не интересују… А сад још и „немамо слободних возила, покушајте касније…“ Невјероватно!…

Излазим на улицу, и док размишљам шта да радим, прилази ауто, стаје, возач отвара прозор и пита: „Требате такси?“… Сигурно је примијетио да сам очајан и да користи прилику да ми добро наплати… Помислих да кажем да не требам, али умјесто тога отворих врата, уђох и проциједих кроз зубе: „Врачар…“

Кренули смо. Чује се тиха духовна музика у извођењу неког руског хора… Ауто мирише на тамјан… На ретровизору виси православни крст, а иконица Пресвете Богородице испред, у висини његових очију… У руци му бројаница… Помислих „још један од оних фолираната који изигравају велике вјернике, а на сваком семафору и пјешачком прелазу псују и галаме…“

Таксиста прекида тишину и пита: „Одакле си, брате?“… Кажем одакле сам… „Тамо су добри људи…“ каже он и додаје: „И овдје су добри људи… У ствари, сви су људи добри“… „Па, нису баш сви. Има и лоших“, рекох… „Ма, нема брате! Сви су људи добри… Све зависи од тога каквим их очима гледаш“…

Једно нас ауто претиче и убацује се испред. Таксиста успијева да прикочи… „Који дивљак“, коментаришем… „Ко зна шта га мучи и где жури? Сви ми тако понекад…“ каже таксиста и лагано креће…

„Где тачно на Врачар?“ пита ме… „До храма“ кажем… „До храма или у храм? У кафану или на Литургију?“ шаљиво ће он… „У храм“, одговарам „хоћемо ли стићи на вријеме?“… „Могуће… Не знам… Верујем да можда и хоћемо… То зна само Бог…“

„Лепо је што идеш у Храм, брате… Свака част!… И она је, док је могла, стално ишла… Сад више не може, болесна је… У болници је, одох сад да је видим, да видим треба ли јој шта… Кажу доктори да јој није остало пуно. Изгледа да није. Бог зна… Жао ми дјеце… Још су мали, тешко да могу схватити да ће њиховој мами горе са Њим бити боље него овдје са мном… Знаш, брате, она је баш вољела доћи у овај храм… У сваки, али у овај посебно… А ја?! Нисам ти ја баш неки верник… Божић, Васкрс, крсна слава, понека молитва… И то је то… Не стижем… Обавезе… Ал’ ето, док има таквих као она и ти, добро је…“

„Ево нас, брате… Стигосмо…“

„Колико сам дужан?“ упитах…

„Ништа, брате! Вожњу на Литургију не наплаћујем. Долазак у храм не смије да има цену…“

„Али…“ покушах још једном…

„Помоли се и за мене… И за њу… То је цена…“

„Како се зовеш, реци ми бар име?!…

„Само таксиста… Знаће Он…“

Кренуо сам према храму… Плакао сам… У том моменту сам чуо звона и „Благослови, Владико… Благословено Царство Оца и Сина и Духа Светога…“ Стигао сам на вријеме…

Нисам га више видио… Не знам гдје је ни шта се дешава са њим… Само понекад помислим да ме је то јутро на Литургију довезао Христос… Лично…

Аутор непознат

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!