Гонио је прађед Јовица Швабу све до Беча
Да није било прађеда Јовице, пола моје фамилије би затупило и одпало од српства, али легенда о прађеду, коју су нам причали, чинила нас је поносним што смо Срби.
Прађеда су ухапсили одмах након Сарајевског атентата, јер био је добар пријатељ са Гавриловим братом, који је радио у Хаџићима. А уз то био је и Србин.
Послије пар дана, са осталим ухапшеним и мобилисаним Србима, стрпали су га у воз и упутили на руски фронт. Баба је говорила да јој је причао, да је са неким својим другом заклео се, да неће опалит метка на браћу Русе и већ у првом окршају, он и тај његов друг су се предали.
А онда је кажу, почело његово ратовање. Прво у склопу Руске војске, а касније како је причао, путовао је возом до Одесе и приступио Српској добровољачкој дивизији. Ратовао је потом по Румунији и био у борбама у Добруџи. Говорио је, да је тамо била страшна борба и права кланица. Онда је бродом кренуо за Солун. Причао је, да је путовао неколико мјесеци и да су се на мору тукли са Швабама и да су заробили читав један њихов брод.
Добио је и наредбу да са још двојицом својих ратних другова све заробљене Швабе, а њих је било 70, због недостатка хране убије и баци у море.
Потом је стигао на Солунски фронт и прошао сву страхоту и све битке. Гонио је Швабе скоро до Беча. Рат се био и завршио, али он кући није стизао.
Дошао је кући на дан, кад су му стављали четрдесет дана, јер неко је рекао да је погинуо. Нису имали никаквог гласа од њега. А кад су на гробљу чули, да су дошли неки добровољци, послали су најмађег прађедовог брата, који није био ни проходао кад је прађед отишао у рат, да види има ли Јовице. Јовица га је срео и питао га, ко је и гдје иде. А он му је рекао, да иде да види јел’ му дошао брат. Кад му је рекао, ко му је брат, Јовица га је загрлио и ставио на рамена и рекао му, да му је он брат. Тад је сазнао, да су сви на гробљу и да њему дају 40 дана. Те умјесто жалости, настала је радост и то на гробљу.
Послије рата је радио на жељезници и имао добар чиновнички посао и фину плату. Био је и један од оснивача Соколског друштва у Хаџићима. Али како кажу, био је стално пијан. Водио је рачуна о дјеци и како баба каже, никад им ништа није фалило и никад никог од њих није ударио. А није се љутио, ни кад прабаба Цвјета по њега у кафану дође, да пијан не би у снијег пао. Само би запјевали и загрљени отишли кући. Баба је говорила, да су му у сан стално долазиле Швабе, које је смако за једну ноћ и да је због тога стално био пијан.
Касније се није мирио, да он и неки му комшија муслиман имају иста права, па су му пиштољ који је доњео из рата, стално крили. А он пијан би увјек ишао кући, кроз муслимански дио Хаџића звани Жуновница, те им ломио ограде и тукао се с њима.
Џепови су му били увјек пуни камења. Баба је говорила, да кад је краљ Александар прогласио Југославију, прађед Јовица је плакао од туге, ударао се у прса и говорио, то није Југославија, то је Стрмоглавија. Краљу то није никад опростио.
Умро је пред почетак Другог свјетског рата и оставио за собом Станишу, Милку, Јоку, Јелку, Јелисавку и Гавру. Упамтио сам их све осим Станише, јер он је погинуо на Игману у четницима и заједно са прађедом Јовицом је заслужан, што никад нико од нас није застранио. Касније, у овом задњем рату, ратовали сви Јовицини унуци, па чак и унуке, али прађеда Јовицу нису јунаштвом надмашили.
Аутор: Бојан Вегара
