Gogoljeva proročanstva se ostvaruju
Kojim sve imenima čitalačka publika u svoje vreme nije nazivala Gogolja? Najpre „naš Homer“, a onda: fantasta, humorista, majstor groteske, srednjovekovni mistik, uplakani satiričar… A ko bi pomislio da je Gogolj pravi realista! Opisujući unutrašnje tokove maloruskog postojanja, zaronio je veoma duboko u njih i obreo se sa druge strane ogledala. Nosio je u sebi ono što je opisao, i stvarno se uplašio.
*
„Večeri na salašu…“ i druge stvari iz maloruskog ciklusa mi danas ne možemo pripisati mašti Nikolaja Vasiljeviča. U ovom slučaju, on je bukvalista i precizan opisivač, kao i neki biolog koji detaljno opisuje prirodno stanište sa njegovim stanovnicima. Da su Rusi – u širem smislu, ili bar Rusi u politici, „Večeri na salašu…“ shvatali ozbiljno, moglo se mnogo naučiti putem čitanja, a ne uz prolivanje krvi. Jer je Gogolj strašni vodič u ukrajinsku podsvest, a samim tim i u neizbežnu stvarnost. Sami naslovi priča nagoveštavaju zlokobnu prirodu ovog pogubnog mesta. „Majska noć ili utopljenica“, „Badnje veče“, „Strašna osveta“…
*
Pre svega, tu vlada potpuni nokturno. Uvek i svuda je noć. I „majska“ i „uoči Božića“. I „Uoči Ivanjdana“ izabrano je „veče“. Jer je prosečan čovek tokom dana normalan. A noću se s njim nešto dešava. Ponekad, sa čitavim narodom. Pod svetlošću meseca na put izlaze razbojnici, noću na demonima lete u daleke zemlje, a Foma Brut u napuštenoj crkvi psalmima od sebe tera vešticu. Noću se izvode vradžbine i proricanja, a mile devojke koje uz svetlost sveće gledaju u ogledalo u odrazu vide svinjsku njušku. Kao što znamo, „tiha je ukrajinska noć“, ali morate biti na oprezu, ta tišina je veoma zabrinjavajuća.
*
Sve je tako. Snovi, bajanja, potpuna nelogičnost postupaka, bezobzirno masovno samoubistvo… Samo to nije Gogoljeva fantazija, već stvarnost koju je opisao. Suprotna strana Meseca, tj. podsvest Ukrajinca koju Gogolj opisuje dokumentarno i detaljno. I o čemu to govori? Pa o tome da „svetle misli čistog razuma“ u odnosu na Ukrajinu ne funkcionišu. Njihov prirodni svet je rascepljen i oni sami sebe ne razumeju. To je ili ružan san, ili „zemlja iza ogledala“. A s one strane ogledala ne deluje Kantova filozofija, već Ime Božije, znamenje Krsta i nelinearni pristup. A, izvinite, brbljanje o tome kako će „biznis i novac sve izjednačiti“, kako će „univerzalne ljudske vrednosti sve pomiriti“, kako je „humanizam i neizbežan i koristan“ i tako dalje – to su potpune i očigledne besmislice. Bar u odnosu na Ukrajince.
*
Knjige bivaju različite. Na primer, da „ubijete vreme“ ili da se zabavite. A postoje i proročke knjige. One su vodiči iz ćorsokaka. Koliko bi nam bilo – ne lakše, ali jasnije živeti – kad bismo shvatili, na primer, da je Čičikov živ! I da se umnožio! Devedesetih godina je ljubazni gospodin rumenih obraza aktivno kupovao mrtve duše u prostranstvima zemlje koja se urušava. Mističnim kapitalom i drskom krađom, prisvajajući i manipulišući „trgovačkim tvrđavama“, tj. menicama i hartijama od vrednosti, realni Čičikov je čas tu čas tamo prelazio u kategoriju oligarha i gospodara života. Kolaps sovjetskog projekta je nečuveni trijumf realnog Čičikova! Biografija bilo kog većeg prevaranta, tipa Borisa Berezovskog, neće vam dozvoliti da pogrešite.
*
To jest, prihvatajući Gogoljev jezik ne kao šalu, nego kao preciznu topografiju, Ukrajina je Začarano mesto, koje je kupila i već tajno prodala grupa Čičikova. U Ukrajini je popljuvana vera i nijedan hrabri kozak nije uzviknuo Buljbinu reč. U „Tarasu Buljbi“ gnev kozaka kipi u talasima jer Jevreji svuda uzimaju pravoslavne crkve pod arendu i bez njihove zabeleške ne možete da proslavite Vaskrs. A nekršteni Zelenski, kao poglavar pravoslavne države (!), koji nastupa u pozadini preotete Kijevske lavre (!) u noći (!) katoličkog Božića (!) u praznoj crkvi (!) – zar to nije Ukrajina u svom najčistijem vidu, koju je opisao Gogolj?
*
Sve elemente ove slagalice, složene u šablon, niko (!) donedavno ne bi prepoznao kao moguće. Ali došlo je Gogoljevo vreme: „Kome se smejete? Sami sebi se smejete“. Realnost, gospodo, uvek je fantastična! A verovatno ste mislili da je „Kritika čistog razuma“ najvažnija knjiga? Ne. Seoska gatara može biti i pametnija i opasnija.
A dalje? Dalje je „Strašna osveta“, još jedna priča iz „Večeri…“. I Andrija, koji se od Ostapa razlikovao samo po tome što se zaljubio u poljsku gospođicu. I zbog te bludne mašte posekao svoju braću i veru izdao. I zato je otac ubio Andriju. I to je Gogoljevo proročanstvo. Politički hohol, to vam je Andrija-izdajnik. Kolektivni.
*
Naše vreme tera nas da ponovo čitamo i promišljamo Gogolja. Jer je upravo naše vreme otkrilo njegov proročki dar. Puškin je, pročitavši „Večeri“, uzviknuo: „Oh, kako je zabavno!“ Gde je tu zabava? Tamo se ledi krv u žilama.
Sâm Gogolj je, formirajući kompletnu zbirku svojih dela, govorio o „Večerima“ kao o eksperimentima slabim, početničkim. To jest, ni on nije sasvim razumeo šta je napisao. Ali mi, posmatrajući žive Čičikove u petoj koloni, žive Andrije na bojnom polju, i mrtvog Fomu pred jutro u napuštenoj crkvi, i druge noćne more koje su se ostvarile, moramo da preispitamo naše „opštečovečanske“ i „finansijski povoljne pristupe“. Zato što s one strane ogledala takvi pristupi ne funkcionišu. Tamo je neophodna vera, koja čini da duhovi nestaju.
Autor: protojerej Andrej Tkačov
Preveo: Želidrag Nikčević
