Годишњица присаједињења Срема, Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији 1918. године
На великом народном сабору у Руми сви срезови Срема изгласали су уједињење ове панонске области са Србијом.
Област Срем се тада простирала све до Даља и Осека (данас Осијека) односно обухватала је и срезове који, према садашњој географској подели која је прекројила историју, границе и главе, спадају под Источну Славонију.
Дан касније, велика народна скупштина Срба и Буњеваца у Новом Саду доноси одлуку о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.
Овде је, да будемо прецизни, улазио читав Банат (дакле и данашњи темишварски односно карпатско-ђердапски део), читава Бачка (укључујући и њен тадашњи крајњи север тј. потез Сегедин – Баја) и читава Барања са планином Мечком (како се по-српски звала пре него су је Мађари прекрстили у Мечек) и градовима Нова Пећ (данашњи Печуј) и Мохач.
Прво и основно, није постојала никаква „Војводина“, чак ни као географски појам.
Друго – легитимитет уједињења је био у складу са ненаплаћеном територијалном ратном одштетом за незапамћени геноцид који је спровела Аустроугарска на територији тадашње Краљевине Србије.
Нажалост, убрзо по уједињењу, дошло је и до круњења територије. Најпре је Источни Банат предат Румунији због утицаја француског лобија и њиховог пројекта Велике Румуније. То је довело до постепеног расрбљавања тамошњих Срба а за време комунистичког уређења Румуније и до правог геноцида над Србима, те су Срби тамо данас сведени на статистичку грешку. Српска администрација је већ средином 1919. године напустила Темишвар и остале источнобанатске срезове.
Убрзо је дошло до још једног губитка – властодршци у Београду су одлучили да Мађарској уступе Северну Бачку и скоро целу Барању у замену за области Међумурје и Прекомурје (другим речима одрекли су се српског у корист хрватског и словеначког). Добродушно наивни, лаковерни и лакомислени, као и обично кроз историју…
Српски народ у Барањи и Северној Бачкој није прихватио ове одлуке и не желећи да се врати под мађарску управу проглашава Бајско-барањску републику. За главни град се одређује Нова Пећ (Печуј) а за председника републике барањски сликар Петар Добровић.
За овај српски ентитет сам сигурна да данас не зна цца 99,9% Срба, јер је ова српска република била кратког даха. Мађарска војска се брзо сјурила у ове крајеве и спровела потпуни погром над Србима. Многи су се дали у збегове ка Славонији и Доњој Бачкој, читава села су била паљена а Срби убијани. Београд није поднео чак ни протестну ноту, а камоли да је предузео било шта друго да заштити свој народ и све је гурнуто под тепих.
Звучи неописиво познато и, нажалост, вишеструко поновљено, а актуелно и дан данашњи, на КиМ и у РС. Ништа научено из историје, вечити ђаци понављачи.
Све остало што се Војводине тиче, део је савремене историје, која је, надам се бар, већини Срба позната.
Срећа је једина у чињеници да је у Војводини више од 90% српског националног корпуса, те Чанак и остали аутономаши из плејаде „Војводина република“ могу само да ударају о празне лимене чанкове, ољусканих поклопаца и шупљег дна.
Живела Србија, што је српско – то се српски зове!
Аутор: Сашка Љубичић
