Годишњица када су екуменисти протерали братство манастира Црна Река
“Господе…ево дрски јеретици, вековни одступници од истине Твоје, подмукло саставише план и грозно ударише на народ Твој и на светињу Православну. Још једном пролише крв деце Твоје; још једном отворише потоке суза верних Твојих; још једном обукоше Цркву Твоју у црнину туге и жалости и исплетоше јој трнов венац од лажи и насиља и неправди својих…“ Св.Николај Жички
Историја наше Православне Цркве нас учи да се вера није никада чувала дијалогом и компромисом са безбожницима и јеретицима, већ живим сведочењем истине и борбом против сваке лажи и заблуде. Када је у фебруару 2010. године неканонски и безаконо часном владици Артемију отета епархија, тог момента је почео отворени прогон Христовог стада у СПЦ. Почела је чистка “неподобних и непослушних“ у СПЦ, оних који неће папу за намесника, већ хоће да служе Христу.
3.6.2010. године, када је Црноречко братство са игуманом Николајем било принуђено да напусти свој манастир, екуменисти су сами признали зашто врше прогон верног Христовог стада. На првом програму њихове телевизије (РТС) рекоше да је папа добродошао у Србију и да ће они све учинити да се то и догоди. Погазише завет Светог Саве, који је на Косову запечаћен крвљу Светог мученика кнеза Лазара и србске војске, а чији један од израза гласи: “Срби, народ мој, је Христов, а не папин“!
Црноречко братство је непосредно пре напуштања манастира у госте примило митрополотита Амфилохија, који их је принудио да бирају између воље Божије и воље екумениста у СПЦ, између воље наших светих отаца и воље новотариста, између истине и лажи, између служења Богу или мамону. Како и доликује верном Христовом стаду, изабрали су да служе Богу живоме, изабрали су пут ИСТИНЕ, која се налази у Господу Исусу Христу и Православној вери. После одслужене Свете литургије посвећене Св.цару Константину и царици Јелени, напустили су манастир у миру, не осуђујући никога и са надом да ће се неразумни уразумити. Поступили су мудро и са расуђивањем као и њихов духовни отац владика Артемије. И Господ, уместо манастира-храмова које су узурпирали екуменисти, даде им храмове онакве какви су били на почетку, катакомбне цркве. А то су још Свети оци епохе васељенских сабора поучавали оновремено и завештавали будућим нараштајима: “Дакле они поседују храмове. Ви, с друге стране, традицију апостолске Вере. Они, утврђени на овим местима, су заправо ван праве Вере, а ви који сте искључени из храмова, остајете у њој. Ако суочимо које је важније од то двоје, храм или Вера, резултат ће бити, наравно, очигледан – важнија је истинита Вера. Дакле, ко је изгубио више? Или ко поседује више? – Онај ко задржава место, или онај ко задржава веру? Место је свакако добро, и, уколико се ту проповеда вера апостола, свето – ако у њему пребивају свети. Ви сте они који су срећни, јер због Вере ви остајете у Цркви, одмарате на темељима Вере, и уживате потпуност Вере, која остаје непомућена. Јер апостолска традиција дошла је до вас, и веома често огромна мржња желела је да је помери, али није могла. Напротив, та иста питања вере која су они хтели да помере, уништила су њих. Ово уствари потврђује значење речи: “ТИ СИ СИН БОГА ЖИВОГА“. Зато, нико никада неће надвладати вашу веру, драга моја браћо, и ако вам у једном моменту Господ врати храмове, биће неопходно исто уверење: да је Вера важнија од храмова.“[1]
Ова тужна годишњица када је манастир Црна Река остала без својих добрих монаха, представља почетак одвајања Христовог стада у СПЦ од оних који су одбацили Православну веру и кренули путем безакоња, а то су екуменисти. Мудри владика Артемије је стрпљиво чекао да се у потпуности испуни време отпадништва и безакоња, да наступи њихово време таме. Трпео је смирено своју браћу архијереје које су кренули путем отпадништва, молећи их да се уразуме, све до момента када је морао да изабере, или ће ући у коло са екуменистима или ће им се отворено супроставити. Као веран Христу и Његовој Цркви, учинио је једино исправно, по вољи Божијој, отворено се супроставио екуменистичком безакоњу у СПЦ и верни народ повео у храмове за последња времена, катакомбе. Он се са својим монаштвом и верним народом који их следи налази на путу исповедништва и мучеништва за Христа и Његову Свету Цркву, свесни да се само тако може сачувати ИСТИНА и остати на путу спасења онако како нам Свети Апостол Павле саветује у својој посланици Корићанима(6, 14-18):“Не вуците у туђем јарму невјерника; јер шта има правда са безакоњем? или какву заједницу има видјело са тамом? Како ли се слаже Христос са Велијаром? Или какав дијел има вјерни са невјерником? Или како се удара црква Божија са идолима? Јер сте ви цркве Бога живога, као што рече Бог: уселићу се у њих и живљећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ. Зато изиђите између њих и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се до нечистоте, и ја ћу вас примити. И бићу вам отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ сведржитељ“.
Учинимо што до нас стоји, остало ће Господ дати!
Раб Божији Горан Живковић
[1] Свети Атанасије Велики-Патрологија Грека, том 26, 118/90
