ГОДИНА ЛАЖИ – Година «светог циркуса» у Украјини
Поводом годишњице ове духовно мртве институције, њен врховни жрец Епифан Думенко (у ствари, незаконити син Филаретовог „митрополита“ Чокаљука) сазвао је „Архијерски сабор“, на коме је рекао да смо „сви заједно могли да потврдимо чињеницу јединства три гране украјинског православља“.
„Јединство трију грана“, под којим у «Савету цркава Украјине» схватају канонску Украјинску православну цркву Московског патријархата и самозваних Украјинске правосалвне цркве Кијевског патријархата и Украјинске аутокефлане православне цркве, одиграло се у децембру 2018. на тзв. «Сабору уједињења. Па, за публику која се задовољаваи једном мрвицом (и то – са тањира смрзнутог на Мајдану) – можда је и тако. Међутим, када се све боље размотри јасно је да на том тањиру тешко да има довољно замрзнутих мрвица за брисање памћења о неоспорној чињеници да је Архијерејски сабор Украјинске православне цркве (Московског патријархата) месец дана пре описаног „јединства грана“ послао бучну и јавну вест да неће учествовати у „Савезу за уједињење“ које је водио Петро Порошенко. Чак и две канонске Јуде која су учествовале у томе – Драбинко и Семен Виницки (али без виницких заједнице која му је исказала неповерење) – обојица су из предострожности претходно прешла у Васељенску патријаршију.
„ИСТАМБУЛЕСКЕ ЗАНАТЛИЈЕ“ – КАО ЛАЖНИ ПРЕДСТАВНИЦИ РУСКОГ ПРАВОСЛАВЉА
Нити један јерарх јединствене канонске црквене структуре у Украјини (чији број прелази све остале украјинске деноминације и деноминације заједно), дакле, није учествовао у било којем „јединству три гране украјинског православља“. Тамо су се појавила двојица «истанбулских занатлија», који су ништа друго него осушене гране – филаретоваца и аутокефалиста.
Узгред, горе поменути Семен одлично је показао древну истину да ако Бог жели да обележи недостојног, онда га лиши ума. „Митрополит“ који је у Виници остао без парохије није смислио ништа боље од „освећења“ храма и то храма који је упрааво осветио сам Семен пре 12 година! Тада је, међутим, био владика канонске Цркве. Храм је изградио на територији школе, потпуковник у пензији (тада је још радио у полицији), прота Виктор Парандјук. Управо онај који је уочи „ујединујућег сабора“ први у Винцкој епископији устао против тадашњег епископа (због чега га је руководство полицијске школе избацило из храма који је сам, својим рукама, изградио). Руководство и ученици школе тада су били присутни на „освећењу“ храма током радног времена. Ово тек да подсетимо како се у пракси поштује „одвајање цркве од државе“, што предвиђа Устав Украјине.
Да се вратимо нашем „сабору“ поводом годишњице «Савета цркава Украјине», који је прошао у духу малопре поменуте „усклађености са Уставом“ – у држави припадајућој цркви свете Софије. Јер „катедрални храм“ никада није предат од стране бившег епифанчика његовом „куму“ – „патријарху Филарету (Денисенку)“. «Трећа грана» у међувременуи скочила је са овог брода будала – „украјинског православља“.
ИЗА УЈЕДИЊЕЊА УКРАЈИНСКИХ РАСКОЛНИКА СТОЈЕ – УНИЈАТИ!
А у складу с овом оптимистичном позадином, један говор био је посебно примећен. То је био говор једног од оснивача «Савета цркава Украјине», Порошенковог шефа Државног комитета за религије, унијате Јураша, које је рекао: „Да је уједињење цркава било вештачко, насилно и уз државну интервенцију, већ би дошло до распада.“ Морате признати да је све савршено у складу: и „немешање државе“ (посебно у личности председника, кога уопште није виђен на „Сабору уједињења“), као и одуство „насиља“ (на пример, у ликуи Службе безбедности Украјине, која чак није ни покушала да депортује епископе Украјинске православне цркве Московског патријархата на „Сабор уједињења“). И, наравно, врхунац унијатске подвале – да би се Савет „већ распао“, у исто време када је „почасни патријарх Савета црква Украјине“, уобичајеним ударничко-комунистичким темпом, изфабриковао толико“епископа“ у свом „Кијевском патријархату“, да је изазвао паничне једне од три гране «Савета цркава Украјине».
„Велики Господар и Батко“ – унијатски „патријарх“ Шевчук такође је одлучио да учествује у спонтаној новогодишњој забави „Ко је кога преварио“. У ствари, ове године је можда први пут отворено назвао Шевчука патријархом. Иако то Ватикан већ пола века одбија, колико тврдоглаво тражи малени галицијски унијат. С тим у вези, за врме празновања Божића, главни унијат није смислио ништа паметније од замајавања лаковерних Украјинаца, да његова Украјинска гркокатоличка црква – држите се за столице – „није део Римокатоличке цркве“, па чак и „не тражи неку врсту признања са стране Римокатоличке цркве, „јер је помесна црква са својим правима „.
Кажите како је могуће тражити или не тражити признање од онога ко те сам родио?! Све је исто ако је Сирожа Думенко одмах по примању Вартоломејевог Томоса изјавио да није тражио „признање од Константинопољскоге патријархата“.
Што се тиче „чињенице“ да „Украјинска гркокатоличка црква није део Римокатоличке цркве“, подсетићемо унијате да без папиног одобрења исти тај „патријарх“ Шевчук ни под којим условима не би постао архиепископ Галицки (његов прави статус). Као што нико од унијата да добије јерархијско звањее. Папа са једним потезом пера може забранити службу било којем гркокатолику. И то је више пута показао.
Узалуд је све то напомињати, јер„поместна права“ нису није знак „помесне цркве“. Sui juris (лат. „сопствено право“) указује на унутрашње особености обредног (али не догматског) поретка унутар унијатских цркава подређених римском престолу. За украјинске римокатолике ово право значи да могу да опонашају православне хришћане са циљем прозелитизма, чак до «одбацивања» (због околности) римокатоличког веровања. Управо је „Православна црква Кијевског крштења“, односно унијати благословила своју децу у политици (Порошенка, Парубија, Јураша и њима припадајући легион) да би створили «Савет цркава Украјине».
ВАСЕЉЕНСКА ЛАЖ ВАСЕЉЕНСКОГ ПАТРИЈАРХА ВАРТОЛОМЕЈА
Међутим, слика „универзалне“ лажи, која је управо обележена ових дана не би била потпуна без оца овог «Савета цркава Украјине» – „васељенског патријарха“ Вартоломеја. Сам је рекао: «Да институт Васељенског патријархата није био тамо, морао би бити измишљен. Без њега, православље ће клизнути у ток национализма, у бахатости прошлости, у презир према савременом свету.»
А о томе колико недостаје презрења духа овог света, видљиво је по томе да ни једна друга патријаршија прошле године није имала толико не само финансијских скандала, као Васељенска патриајршија, која је поред осталог, у САД благословила сахрањивање паса, други брак свештеницима …
Да, и скромно присвојање назива „васељенски“, наравно, није „бахатост прошлости“, већ жртвени моменат епохе када се Римско царство називало Васељенским. Иако 600 година та империја не постоји и скоро 100 година како не постоји Цариград, преименован у Истанбул (чак није ни главни град Турске), а сама „Васељенска патријаршија“ је смештена унутар некадашње депонија смећа (Фанар), то је дакле «пример васељенског смирења.»
И на крају, образац борбе са „токовима национализма“ за целокупно светско православље је прошлогодишње оправдање за стварање «Савета цркава Украјине» на канонској територији Руске цркве … што значи „примат васељенске патријаршије и грчке нације у православљу“.
Завеса! Као у каквом циркусу – завеса? Туш!
Аутор: Дмитриј Скворцов
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2020/01/02/god-lzhi-49813.html
