Геноцид над Кучима на Петровдан 1856.
Историчар Драгутин Паповић бранио је подгорички споменик војводи Мирку Петровићу, тврдећи да је Црногорска похара Куча на Петровдан 1856. године била обрачун само са делом Куча који су радили за скадарског пашу.
Мало тако, мал’ овако
Бранећи подгорички споменик великом војводи Мирку Петровићу (1820-1867), понајвећем злочинцу из његушке лозе, Драгутин Паповић (1980), историчар, доцент на црногорском унезверитету на коме је, како нас о томе извештава црногорски портал ИН4С (ради под геслом “Није црногорски, ако није српски”), “за већину наставног кадра апанажа делеко битнија од научне истине”, искористио се (не)приликом да на Антени М (ваљда се овим усамљеним словом представља Монтенегро), у емисији ДРВ (скраћеница за дрвљаник или неку дрвенарију) издрви све што му се о главу разбило распитујући се о историјском збитију познатом као Црногорска похара Куча, на Петровдан 1856. године – Похара коју он, у “научничком” непоштењу и уз тврдњу да то “није била похара ни обрачун са свим Кучима, него с онима који су против Црне Горе радили за скадарског пашу”, назива такозваном.
Како је дрвљење му тешко пратити као целину, његови ставови биће у даљем тексту представљани уз неко од питања откуд црногорска мржња према Кучима. Кажемо црногорска а не Паповићева јер нас је већ поменути ИН4С подсећао пре коју годину да је тај момак “имао својих момената када је ‘витлајући’ аргументима, неспорним научним чињеницама разгонио дукљанске фалсификаторе ‘на буљуке’, убједљиво доказујући српски коријен Црногораца”. На пример, било му је однекуд познато да је владика Данило, онај из “Горског вијенца”, говорио за себе да је “војеводич србској земљи”, да је владика Василије (1709-1750-1766) у својој “Историји о Црној Гори” записао да је “смјерни пастир славеносербскога црногорскога народа”, да је владика Петар Први (1748-1784-1830) “баш као и владика Василије, своју ‘Кратку историју Црне Горе’ поносно почео са Немањићима”, да су се у Црној Гори “и народ и главари осјећали као Срби”, да су неки главари црногорски пишући млетачком провидуру (24. октобра 1756) за себе навели да су “православне вјере христијанске и закона свете цркве васточне, а рода частна и света славено-сербскога од кога су происходили свети цари сербски и герцоги черногорски, равно тако патријархи и архијереји”, а “доказивати српски национални осјећај Његоша и краља Николе било би излишно. То је аксиом”.
Све ће то Паповић прекрилити тврдњом “да је Српством била испуњена свака пора црногорског друштвено-политичког бића, те да се свак ко не вјерује у овакве тврдње у исто може увјерити консултовањем бројних часописа, увидом у званичну преписку владара, те проучавањем културне и образовне политике”.
Посебно због црногорствујућег историчара Новака Аџића (1975) и његових исто(не)мишљеника, он је тада поручивао, у виду упозорења, да је “немогуће мијењати прошлост и да су ти покушаји равни покушајима главног Сервантесовог јунака”, те да ће се “дукљански фалсификати разбити о зидове вјетрењача”.
Поменути Новак тада се оглушио о дата упозорења, али се зато и сам Драгутин, пошто би учлањен у неко МИЛО му и “важно” владарско друштанце – посланик у Скупштини, члан Одбора за политички систем, правосуђе и управу, члан Одбора за просвету, науку, културу и спорт, заменик члана Сталне делегације за учлањивање… није досетио да своје упозорење примени на себе (https://www.in4s.net/milov-
Покушаји кучких војвода, од Ивана Иликова Дрекаловића до Илије Радоњина Петровића (овај последњи, од 1737. до априла 1770. године био је гувернадур брдских племена, “прво Куча, Климента, Васојевића, Братоножића, Пипера, Бјелопавлића, Хота, Кастрата, васего предјела зецкаго особ султанскаго царствија”), да зарад отпора турском поробљивачу обједине србска племена у Брдима, чињени су много пре оних којима је владика Петар И црногорским нахијама припојио Бјелопавлиће и Пипере. Ван сваке сумње, ти се покушаји могу сматрати извором патолошке мржње коју су према Кучима испољавали сви његови владарски наследници у Црној Гори: владика Раде (1813-1851), књаз Данило (1826-186) и књаз/краљ Никола (1841-1921), нарочито овај у средини.
Са гледишта бројних тумача црногорских и брдских односа, књаз Данило је први покушао “да сузбије племенску необузданост и својом крутом влашћу успијева да од племенских подвојености организује државу”. То “сузбијање” изазвало је жестоке отпоре по Брдима, што је укључивало и “појединачно одметање”. Није се радило о одметању појединаца, већ се тим појмом обележава “одметање Куча (1856), када се црногорска војска свирепим сретствима служила да их поврати и приволи на признање државне власти. Застрашена казном Куча и остала племена савијају свој врат и покоравају се у потпуности Цетињу” (Вл. Влаховић, Међуплеменски односи у Брдима, Записи Цетиње, књига XXII свеска 2. и 3 – август и септембар 1939, 123).
У свим оваквим или сличним тумачењима “свирепих” обрачуна с Кучима, најуочљивији је труд свих тумача да се, применом добро познатог правила да циљ оправдава средство, и не помене злочиначки пут до “признања државне власти”, до “савијања врата” и до потпуног покоравања цетињским главарима. У кучком случају, сви се тумачи ослањају на приче које су на Цетињу смишљали књаз Данило и брат му Мирко и које су Куче представљале као издајнике и турске послушнике. Никоме од њих није ни било стало да знају да “ниједно племе црногорско није било изложено толико свакодневним турским нападима као што је било племе Кучи. Али се ни Турци ни Арбанаси никога нису тако бојали као Куча. Јер су њихове чете крстариле свуда, не дајући Турцима мира, прекидајући караване и сваки саобраћај између градова. Турцима је то додијало и сама влада из Цариграда наредила је да се Кучи пошто-пото раселе, а да се њихова села опустоше и униште. Зато је Турска влада у другој половини 18. вијека послала војску и са седам страна напала на Куче, који су се витешки бранили и наносили Турцима ударе, све док су имали муниције и хране; а кад је нестало и једно и друго – били су принуђени да напусте своје домове и да гледају, колико се год може, да спасу од коначног уништења. Народ је бјежао… на све стране, а нарочито преко Мораче и Мале Ријеке, гдје су их Турци сустопице пратили” (Томо П. Ораовац, Знамените Црногорке, Земун 1940, 9).
Ако су чак и знали у којој су мери Турци угрожавали Куче, то им није ни био разлог да се озбиљније позабаве кучким држањем према Црној Гори и према Турцима. Иако ће један од тих тумача “високоучено” и, чини се, злонамерно констатовати да “у Брдима није никада покренута једна заједничка акција и организован један општи напад на Турке”, то му неће бити подстицај да каже како такав “општи напад” није организовала ни Црна Гора (она састављена од четири нахије), мада су, каже, у многобројним сукобима одбрамбене или нападачке природе учествовале све црногорске нахије (оне поменуте у претходној загради) заједно или, барем, “сва племена једне нахије”. Зна ли се које су величине или малобројности биле те нахије и њихово становништво, онда такав његов закључак о “заједности” звучи заиста бесмислено. Ипак, он ће за пример племенске сарадње навести брдска племена Ровца и Куче, која се огледала у заједничким нападима или заједничкој одбрани од Турака. “Пошто су Кучи били много изложени нападу од Турака, више него Ровчани, ови су им били као обавезни хитати у помоћ и помагати им у пушчаном баруту, који су Ровчани сами израђивали”. Као пример такве сарадње узима се турски напад на Куче 1774. године, познат као Прва похара Куча, кад су Кучи од Ровчана затражили помоћ, “јер су сва околна племена била против Куча и на страни Турака. Но како Ровчани нијесу могли прећи преко Братоножића са цијелом војском, пребаци се само војвода с три друга и затеку Куче опкољене у пећини у Малој Ријеци. Видећи да им нема спаса, ријеше се да ноћу крадом пребјегну у Ровца… Кучи су у Ровцима остали седам година и с Ровчанима заједно одбијали нападаје турске… Сјећање на ова стара пријатељства и данас су у живој успомени код свакога и из једног и из другог племена. Без претјеривања се може рећи, да нема дјетета у Кучима и Ровцима, које не би знало за наведене случајеве међусобног помагања… Није остао у успомени народној ниједан не само судар, него ни убиство ни крвна освета између ова два племена” (Вл. Влаховић, Наведени рад, 125-126).
Исти аутор, Вл. Влаховић, није ни поставио питање како се могло десити да Кучима у помоћ не притекну Црногорци који су им били територијално много ближи, а били су и бројчано јачи од Ровчана! И није ли таква и толика црногорска незаинтересованост за кучку судбину била наговештај онога што ће Црногорци учинити Кучима средином наредног века.
Црногорска похара Куча
О ономе што су средином 19. века Црногорци учинили Кучима, заинтересовани читалац може се подробније обавестити из књижице Црногорска похара Куча овог аутора, објављене у Подгорици (два издања, 2010. и 2011) у Књижевној задрузи Србског народног вијећа. У овде датом тексту биће указано тек на неколико појединости везаних за тај колико геноцидан, толико и срамотан чин.
По једноставном објашњењу Марка Миљанова Поповића (1833-1901), Куча, Дрекаловића, црногорског војводе (а не кучког, како то многи пишу!), књаз Данило слао је војску на Куче јер није успео да их приволи на покорност, односно да их натера “да плаћају данак и да им постави суд”.
Будо Симоновић, иако “само” публициста а не и историчар од каријере, уз то неоптерећен наводном “идеолошком обавезом” званичних историч ара да за вечност прочитају, и напишу, шта се то у одређеном временском периоду дешавало и какву је улогу у тим дешавањима имала нека одређена личност, понајбоље је схватио суштину свих збивања везаних за ту похару:
“Незадовољство владавином књаза Данила које је тињало у народу, нарочито у Брдима, подјаривано… големим невољама које су на самом почетку његове владавине донијели двогодишње војевање са Турцима, а потом и незапамћена глад током 1854. и 1855. године, послије Пипера и Бјелопавлића кулминирало је у Кучима.
У ствари, ово ратоборно горштачко племе које је стално било на вјетрометини утицаја и интереса и Турске и Црне Горе, увијек је било помало држава у држави. Непокорни и непослушни, Кучи се нијесу двоумили око своје националне припадности, али ни пристајали да трпе и ћуте пред тиранијом и самовлашћем цетињског господара. Још кад их је притисла двогодишња глад, нијесу више хајали за књажеву изричиту наредбу о укидању хајдучије и строгој забрани упадања на турску територију и територију других сусједних племена гдје су се снабдијевали храном, плијенећи стоку и пљачкајући од оних који су имали.
Историчари то углавном узимају као непосредан повод за оружану акцију црногорске војске, иако је потпуно јасно да је циљ био сасвим друкчије природе: књаз Данило је очигледно желио да Кучима песницом утјера рогове у главу и једном за свагда од њих створи тврду крајину и поуздану брану према скадарском пашалуку, те да и Турцима и цијелој Европи стави до знања да је то Црна Гора” (Будо Симоновић, Зеко Мали, Београд 2000, 117-118).
Бавећи се владарским заслугама књаза Данила, историчар Бранко Павићевић (1922-2012) истиче и да су на црногорској граници према Скадарском пашалуку, годинама, у виду необјављеног рата и без икаквих међусобних обзира, трајали оружани сукоби између Турака и Црногораца. Турске власти, каже он, непрекидно су подстицале све што је могло дестабилизовати црногорску државу, чему је кључни разлог било оспоравање црногорског суверенитета на неке граничне области, међу њима и на Куче. Када је већ успео, са своје главе, да и Куче сврста у црногорске гранич-не области, није му представљало тешкоћу да домисли како је над њима, Кучима, “црногорски суверенитет имао санкцију више од једног стољећа” и око којих се ситуација све више компликовала. Турци су, каже он, “стално налазили начина да подстрекавају Куче да одбију сарадњу са књазом и Сенатом. Средином маја 1855. године књаз Данило је упутио своје трупе, под командом војводе Мирка (својега брата – ИП), са задатком да спријече Турке да подбуњују Куче и подстичу их на упаде на територију Братоножића и Пипера. Забринути развојем догађаја консули великих сила су одмах интервенисали код књаза Данила да хитно повуче своје трупе. Спреман да допринесе рјешавању спорова на миран начин, књаз Данило је издао наредбу о повлачењу црногорске војске. На притисак представника великих сила књаз је прихватио споразум о примирју, по чијим се одредбама у извјесном смислу привремено одрекао својих права над Дрекаловићима (братства у Кучима – ИП), с тим да они остану мирни и да убудуће не врше упаде на територију ван својих племенских граница” (Бр. Павићевић, Књаз Данило И Петровић Његош : Књаз црногорски и брдски 1851-1860, Београд 1990, 232).
Најзабавније у целој Павићевићевој причи јесте то што упад црногорске војске у Куче он оправдава намером књаза Данила “да спријечи Турке да подбуњују Куче и подстичу их на упаде на територију Братоножића и Пипера” не објашњавајући при томе зашто је књаз своју војску послао на Куче а не против Турака, да њих “уразуми” и одврати од “антипиперских и антибратоношких” поступака. Да би оправдао своју уопштену поставку да су већ годинама трајали сукоби између Црногораца и Турака око неких граничних области, Павићевић као најспорнију област помиње Куче над којима је наводни “црногорски суверенитет имао санкцију више од једног стољећа”.
У овоме последњем црногорско-санкционом ставу више је неистине но што једна реченица може да издржи. Најпре, ако је Црна Гора ратовала с Турцима због неких граничних области, то није могло бити због Куча, пошто су се Кучи налазили изван црногорских граница. Потом, необјашњиво је откуд Павићевићу “налаз”да је Црна Гора пре “више од једног стољећа” имала свој суверенитет над Кучима, будући да су се Кучи средином 18. века налазили далеко од Црне Горе, изван било каквог њеног непостојећег суверенитета, и да, тада, ни Бјелопавлићи, ни Пипери, још мање Братоножићи, нису били у саставу црногорске државе. Поред тога, у том непромишљено измишљеном Павићевићевом времену, Кучи су били довољно самостални и врло ујединитељски расположени, тако да се њихови тадашњи предводници, војвода Радоња Петров и син му Илија Радоњин Петровић Дрекаловић, потписују као војводе кучке и гувернадури брдских племена, “прво Куча, Климента, Васојевића, Братоножића, Пипера, Бјелопавлића, Хота, Кастрата, васего предјела зецкаго особ султанскаго царствија”.
Или, како то пише Марко Миљанов, у доба војводе Радоње Петрова Дрекаловића (око 1712-1737) “Кучи су сасвим снажни постали, особито при крају његове владе, и то не само због тога што су освојили турске земље око себе, но и због познанства с Русијом, јер је војвода Радоња више пута ишао у Русију” (Марко Миљанов Поповић, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Сабрана дјела – Критичко издање, Титоград/Подгорица 1989, 118. и 123).
И није за одбацивање породично предање које је потписник ових редова чуо од свога стрица Миљана Милошева (1898-1976), сјајног кучког паметара, и нешто старије тетке Станисаве, у седмом колену директних потомака војводе Радоње Петрова, да је војвода Радоња одржавао дипломатске везе са Русијом и да су те везе “овераване” састављањем двеју половина “државног” печата, једне половине која се налазила код рускога цара и друге која се налазила код војводе Радоње, односно његовог представника. Прича казује да је један Војводин поклисар, путујући једном приликом према Петербургу а преко Котора, Трста и Беча (јер другога правца за путовање није тада било), заноћио у Његушима и тамо, у својој наивности, открио куд иде и са којим циљем. Његови домаћини, казује то предање, убили су свога госта, узели му половину печата и свога представника послали у Русију да за њихов рачун обави “дипломатску мисију”, као наводни представник војводе Радоње Петрова.
Његушки домаћини, који су се до тада презивали Ераковићи, од тада постоје као Петровићи.
Све то Паповићу ништа неће сметати да каже како геноцидни црногорски упад у Куче “није био међунационални обрачун јер књаз Данило пише страним конзулима да Куче третира као и све друге Црногорце”. И додаје томе да “није то био ни идеолошки ни национални сукоб, него одговор државе Црне Горе на покушај дестабилизације који су по налогу скадарског паше делови кучкога племена чинили тероришући остале Куче и Братоножиће лојалне Цетињу”.
Лаж да књаз Данило “Куче третира као и све друге Црногорце”, највидљивија је из податка да је за одбрану од Омер-пашиног напада (1854) мобилисао око 4.000 бораца (прикључило им се десет хиљада ратника из Бјелопавлића, Пипера, Куча, Роваца и Мораче), док је, према писању аустријског листа Иннсбрукер Нахтрихтен од 28. јула 1856. године, преузетог из писма пристиглог из Црне Горе, Данилов брат војвода Мирко “са 10.000 људи кренуо на Куче и тамо побио 80 људи, спалио куће и запленио велику количину стоке која је била расподељена између Црногораца”. Загребачке немачке новине тада ће написати да се “упркос томе Кучи нису покорили; напротив, још више су се окуражили и прогласили независним, иако је тражена турска заштита изостала”, а Паповић ће историјску истину о геноцидној Црногорској похари Куча – са подмуклом намером да избегне “послове” обухваћене појмовима оробити, поробити, олешити, опустошити попалити… –, “ублажити” својим “мишљењем” да је “термин похара неадекватан, јер прије свега означава крађу”, у овом случају заплену (отмицу) “велике количине стоке која је била расподељена између Црногораца”.
И не само стоке – добро, то је могао бити шићар за сиротне црногорске пљачкаше и, узгред, убице бројних стараца, жена, деце у колевкама –, али том је приликом похарана и црква медунска и Кучима отете мошти светог Арсенија Богдановића Сремца ( ? – 1219-1263-1266), архиепископског наследника светога Саве. “Казују да су га калуђери донијели из Пећке патријаршије у Манастир морачки, но игуман морачки Димитрије рекао је калуђерима да га носе у Куче, говорећи: ‘Ту је слободан од Турака, а овдје га не смијемо држати близу Колашина и других Турака’. И донијели су га у цркву медунску, гдје је стајао док је војвода Мирко дошао и понио свеца као и друго”.
Вратимо ли се Павићевићевој причи о црногорском упаду у Куче 1855. године, запазићемо изузетно значајну похвалу Даниловој спремности “да допринесе рјешавању спорова на миран начин”, због чега је “издао наредбу о повлачењу црногорске војске”, али у њој нема објашњава ни за једно ни за друго. С јединим циљем да оправда “мирну државотворност” Данилову, и потпуно занемарујући оно што се понекад зове научничко поштење (по свој прилици, он је тиме и заслужио да буде сахрањен уз државне почасти), због чега он испушта податак, њему можда и неважан, да је то “мирно повлачење” било резултат Данилове наредбе војводи Мирку, свом брату, да Куче умири војно, “по сваку цијену”. А “свака цијена” тог врло предузимљивог војног похода било је осамдесетак побијених Куча, “скоро све стараца и дјеце” (Јагош Јовановић, Марко Миљанов : Историска и књижевна студија, Цетиње 1952, 19-20).
Паповић се овог Јагошевог “жртвеног” податка не дотиче, али ће се зато потрудити да обезвреди запис Марка Миљанова, настао четрдесетак година касније “позивајући се на казивање других људи” да су Црногорци иза себе оставили 243 (двеста четрдесет три) жртве, “већином цивилне” – свега су седамнаесторица били који су “пушке могли носити”. Као потпора томе послужиће му “сазнање” да су “побуњеници који су побегли у Скадар” сведочили о “свега” 130 (сто тридесет) жртава, старих, жена и деце. Будалаштином о наводним побуњеницима избеглим током Похаре, у некој ранијој или каснијој њеној фази тако да им уистину није могао бити познат стварни број страдалих, Паповић настоји да утемељи своје “теоријско” образложење онога што ће изДРВити у Антени. У том циљу, он ће рећи да је Марко Миљанов у време Похаре био на Цетињу, као перјаник књажев, да је “тамо остао још неко вријеме и није познато да је исказао било какав протест због наводне суровости према његовим племеницима… (а) ако је остао тамо, да ли је могао сазнати шта се заиста дешавало”. Дода ли се томе и Паповићево “откриће” да је “симптоматично тако дуго ћутање на један тако стравичан злочин, искрсава питање да ли му је многогодишње школовање успело да га имало образује. Од првога слова у основној школи до уверења о свом докторату, Паповићу је било потребно можда и свих двадесет година, а Марка Миљанова који је научио да пише у педесетој години – он обавезује да оно што је од својих племеника сазнао о црногорском геноцидном походу на Куче, напише чим је научио слово или два. Кад је већ тако, разложним треба сматрати што ће Паповић устврдити да “других извора о другој похари Куча нема”. Разложним, наравно, јер је Паповић једнокњижник, тако да му је недоступна остала латинска изрека која на србском гласи бојим се човека који из једне књиге учи.
Не може се рећи да је Бранку Павићевићу била непозната прича о “пробној” црногорској похари Куча (1855), пошто се том ствари Јагош Јовановић (1912-1999), историчар, бавио четрдесетак година раније. По свој прилици, ти су му подаци, барем у оном “жестоком” делу, морали бити непријатни, па се он радије ослонио на Марка Миљанова који о том мрачном догађају, не зна се због чега, није забележио ни једно једино слово.
Похару из 1855. године Јовановић доводи у везу с плановима књаза Данила и војводе Мирка да Куче вежу за Црну Гору и тако остваре оно што није пошло за руком Петру Другом. У тим њиховим плановима, исто као и у плановима Његошевим, Кучи су били “најосетљивија тачка, једно стратегиски (а и по својој слободарској традицији) врло значајно племе, сусједно сјеверноалбанским племенима, на које се рачунало као на савезнике у борби против Турака, али стално немирно и непослушно, за разлику од других племена у Брдима, која су се већ била милом или силом потпуно сјединила с Црном Гором.
Кучи су се и даље држали одвојено од Црне Горе, иако је још Његош упорно радио да им постави власт каква је била у Црној Гори и да им наметне порез као и другим племенима… Кучи ту власт нису сматрали својом… (а) за порез нико није хтио ни да чује… Али оно што Његош није могао постићи, морао је постићи књаз Данило у сасвим другим условима и приликама, када се одлучније морало радити у интересу једне политике прибирања по сваку цијену свих снага потребних Црној Гори за појачану ослободилачку борбу против Турака. Што није могао постићи на мирни начин, он није презао од силе, јер је знао да ће и таква употреба силе у крајњој линији бити корисна за Црну Гору и државну политику, која је на истом степену државног развитка заиста била најкориснија.
Због тога је он крајем јуна 1855 г. послао с војском у Куче свог брата војводу Мирка с наредбом да по сваку цијену умири Куче и натјера их на поштовање државних одлука. С војском војводе Мирка требало је да сарађују и сва племена у сусједству Куча, једно што је књаз знао да ће Кучи дати жесток отпор, а друго што ни сам књаз није желио да се само Катуњани обрачунавају са једним племеном, које пркоси на вратима Скадра и Подгорице као организованој држави. Због тога је морао што прије скршити њихов отпор, једним муњевитим изненадним нападом присилити их на предају, како Турци не би имали времена да интервенишу… Борба је била врло жестока за три дана, и у њој је погинуло 80 Куча (скоро све старци и дјеца), а од нападача 12 људи. Али, ова војнички успјела акција није, што је најважније, успјела политич-ки, јер је војска убијала мирно становништво, што јој Кучи нијесу могли опростити, него су са још више мржње дочекивали све што им је долазило с Цетиња” (Трифун Ђукић, Марко Миљанов, предговор за Целокупна дела Марка Миљанова, Београд 1930, 18-20).
Има ли се на уму Јовановићева прича о “крајњој линији”, о “корисности за државну политику”, о “истом степену државног развитка”, тешко се могу разумети његови упоредно изложени ставови о Кучима као племену са “слободарском традицијом”, о савезништву с њима у борби против Турака, али и о њиховој “немирности и непослушности”. И мора се поставити питање да ли су ова два обележја негативна само због тога што се ради о кучком односу према Црној Гори, или их треба применити и на вишевековно кучко ратовање против Турака. И немогуће је објаснити чиме Јовановић правда Данилов и Мирков труд да Куче умире и натерају на поштовање државних одлука, иако Кучи тада нису територијално припадали Црној Гори.
И не зна се да ли пркос “на вратима и Скадра и Подгорице” важи само кад се ради о односу Куча према Црној Гори а не и према Турцима. Или се, можда, све то могло односити на Црну Гору која је, уместо да пркосно удари на слична врата с друге стране, своје војнике и војнике осталих брдских племена окренула против Куча. А кад их је већ тамо послала, мора се поставити и питање да ли се они који су у Кучима ратовали против стараца и деце могу назвати људима, као што их је назвао Јовановић.
Напад на Подгорицу
У време док се на србској страни размишљало о нападу на Подгорицу, турски војни планови окренули су се према Малој Азији. Процењујући да би то могао бити прикладан тренутак за остварење замишљеног похода, владика Раде позвао је на Цетиње кучке, пиперске и бјелопавлићке главаре и предложио им да заједно ударе на Подгорицу. Да би му се план могао остварити, највише би морали “залећи” Кучи и Пипери. Војвода Вукић Попов Петровић баш и није био вољан да тек тако зарати против подгоричких Турака бојећи се да би Турци, ако напад не успе, могли Кучима забранити да улазе у подгорички пазар. Због тога, тражио је да се напад припреми тако “да се Подгорица мора заузети по сваку цијену” (Ј. Јовановић, Стварање црногорске државе и развој црногорске националности, Цетиње 1948, 211).
Без обзира на своју мудрост и умереност, или можда баш због тога, Станко Стијепов, отац књаза Данила, није могао одвратити владику Рада од његове намере, и фебруара 1832. године Црногорци ударе на Подгорицу очекујући помоћ од Хота и од Куча. Кад је напад почео, показало се да није све најбоље припремљено, тако да су се Турци лако одбранили: Хоти не дођоше, а Вукић Попов, пошто је са кучке стране, од Дољана, видео да се напад не одвија како се очекивало, предложи црногорском команданту Ивану Ивановићу који је у међувремену напао на Зету, да се повуче. Да ли због Ивановићеве друкчије процене војних прилика, или је уредно повлачење било немогуће, настављено је с окршајима: црногорској страни прикључили су се и Брђани и Затрепчани, али је турска војска била успешнија, те српску “војску сву растјерају од Подгорице” (М. М. Поповић, Исто, 231).
После је, да би се како-тако сачувао образ владици Раду и да би се срамота за пораз пребацила на Брђане, протурена прича да се то десило јер су Турци, наводно, “успјели да потплате неколико главара који су и дотада били у турској служби” (Ј. Јовановић, Стварање црногорске државе…, 212).
О Владичину (и брдском) нападу на Подгорицу, руски конзул у Дубровнику Јеремија Гагић (1783-1859), рођен у околини Крагујевца, обавестио је свог министра спољних послова у Петербургу:
“Концем минулога фебруара (1832) Црногорци су опет покушали да заузму Подгорицу и да присаједине Црној Гори Зету, но покушај будући бесмислен, био је неуспјешан и сасвим несрећан за Христијане зетске и албанске, који су учествовали у овом дјелу. Црногорци су некако успијевали да зетске, хотске, малисорске и миридитске житеље грчког и римскога вјероисповиједања (православце и католике – ИП) подигну против Турака… Изашли су из својих граница, разредили се у стану близу Подгорице, једним дијелом војске окружили су је и принуђавали да се преда, али послије осам дана изненада ноћу оставише Подгорицу и при њој један топ; срамно и стидно, без нужде, повукли су се у своје границе, предавши освети турској побуњене и устале против њих зетске и албанске хришћане, чије свештенике и старешине Турци немилосрдно истребљују” (Душан Д. Вуксан, Поход владике Рада на Подгорицу, Записи, часопис за науку и књижевност, Цетиње, 1930, књига VI свеска 5 – мај 1930, 282).
Ето чега су се Кучи заиста с разлогом прибојавали ако омане “братство по оружју” са Црногорцима; Црногорци се лако могу повући “у своје границе”, а они, Кучи, без икакве и ичије помоћи, тада остају на милост и немилост турској сили.
Подразумева се да у папирима владике Рада нема никаквог трага о овом промашају под Подгорицом јер је Владици, по природи ствари, одговарало да се његова војничка неспособност сасвим прикрије. То се најлакше могло учинити пребацивањем одговорности на друге, у овом случају на Брђане, пре свега на Куче, али и на “генерала” Ивана Ивановића, Подгоричанина, који је као руски опуномоћеник био председник црногорског Сената и који је командовао делом црногорске војске.
Понегде се може прочитати и да су Кучи, Пипери и Бјелопавлићи оманули, али они су били на страни од Дољана, североисточно од Подгорице, и нису могли утицати на дешавања у зетској равници; они су чекали на знак да се ствари у Зети повољно развијају, после чега би борбе отпочеле и с кучке стране. “Да је Станко Стијепов имао разлога што је… одвраћао Вукића и Рада да не ударају на Подгорицу, потврдило се доцније, кад је његов син, књаз Данило, сјединио Куче, јер Турци су му их опет разјединили и узели к себи, иако се говорило да је турској царевини кренуло по злу” (М. М. Поповић, Исто, 231). Што ће рећи да Кучи за време владике Рада нису ни били сједињени, те тако, барем половично “виси” подмукла Паповићева прича да је “дио Куча ушао у састав Црне Горе у Његошево вријеме, а остатак после Берлинског конгреса”.
Паповић све то занемарује ослањајући се мало на своје лично “научничко” (не)поштење, а мало на нагађања да се “јединство” десило 1831. или 1832. године. Једини “извори” таквој претпоставци јесу понуда владике Рада да Вукић Попов “приведе” Куче Црној Гори, одговор Вукићев да се тако нешто може десити тек уколико Црна Гора и Кучи заједно ударе на Подгорицу и узму је и, у мешавини с тим, неуспели напад на Подгорицу. Све то, не само са кучког гледишта већ и логичким и језичким тумачењем наводног међуплеменског споразума, значи да је црногорски пораз под Подгорицом онемогућио кучко-црногорско сједињење, те да, уистину, Кучи тада и нису прикључени Црној Гори.
Ни Ђоко Пејовић није баш најсигурнији да ли је Петар Други постигао некакав неодређени усмени договор о јединству са Кучима, али наводи да је у пролеће 1832. године упозорио Куче да се у случају одступања од договора “више Срби звати нећете него Бранковићи” (Ђ. Д. Пејовић, Исто, 460). На другом месту он изричито каже да су Кучи присаједињени Црној Гори 1832. године (Ђ. Д. Пејовић, Исто, 181), на два места говори о казненим мерама против незадовољних Куча, а једном то наводно присаједињење пребацује на 1831. годину, с тим што за такво “коначно неодлучено” стање на врло примитиван начин окривљује “објективно протурски оријентисане снаге” у Кучима:
“Питање јединства Куча са Црном Гором, проглашено средином 1831. године, због привредно-географског положаја овог племена није могло бити коначно одлучено. Упућеност Куча на подгорички пазар морала је све више слабити њихове везе са Црном Гором. Прижељкивано заузимање Подгорице заједничким снагама и остваривање територијалног и економског јединства са другим крајевима земље тада није могло бити реализовано… Тада онемогућени отпор стварању тјешњих веза Куча (међу којима је требало и суд поново успостављати) са Црном Гором појавиће се у почетку 1846. године на истим основама, у вријеме организованијег и енергичнијег супротстављања централизму Петра Другог, под непосредним руководством војводе Ђорђија–Џуџа Радоњина Дрекаловића (Прелевића – ИП). Непостојање територијалне заједнице са Кучима, политички и други разлози свакако су и даље утицали на степен јединства и начин односа највећег дијела овога племена са Црном Гором” (Ђ. Д. Пејовић, Исто, 112).
Наводно протурског расположења србских Куча држи се, као пијан плота, и Паповић помало у јуначком страху додајући да се “не ради о свим Кучима, него само онима који су подмићени или су туркофилски опредељени и ангажовани за борбу против Црне Горе – ради се о елиминацији туркофилских снага у тим племенима”.
На страну “откриће” да Кучи нису једно племе већ више племена (“у тим племенима”), али неписменом какав је и ослањајући се на смицалице књаза Данила и брата му Мирка, које су Куче представљале као наводне издајнике и турске послушнике, није се дало да прочита да “ниједно племе црногорско није било изложено толико свакодневним турским нападима као што је било племе Кучи. Али се ни Турци ни Арбанаси никога нису тако бојали као Куча. Јер су њихове чете крстариле свуда, не дајући Турцима мира, прекидајући караване и сваки саобраћај између градова. Турцима је то додијало и сама влада из Цариграда наредила је да се Кучи пошто-пото раселе, а да се њихова насеља опустоше и униште”.
Према писању Марка Миљанова, војвода Мирко, тај Паповићев угледник “овјенчан војничком славом”, из цркава на Косору и Медуну, руским парама грађеним и украшаваним, “све из њих понесе (а) ни гробове пред црквом није оставио, но све поломише, што није огањ могао изорети”. Своје “грозно безакоње”, иако је у Куче ушао под паролом да тамо није кренуо да се коље са хришћанским народом, “оправдао” је речима да “није ово црква но џамија”.
Помиње ли се књаз Данило, Мирков мало брат а мало наредбодавац, што је време више пролазило, тумачи његовог лика и (не)дела све су се више утркивали у налажењу што лепших и похвалнијих речи о њему, а чини се да је Бранко Павићевић у томе предњачио прећуткујући да “пријеки поступак” у Кучима није био ни од државног ни од владарског интереса, пошто су Кучи и после похаре остали под турском влашћу, али и да је баш за њега, Данила, његов цетињски претходник написао онај добро познати двостих: “Коме закон лежи у топузу / Трагови му смрде нечовјештвом”;
И, за сам крај
Уз Паповићеву “науку”, ево неколико кратких напомена:
– Кад каже да је смрт војводе Мирка “остала неразјашњења, сумња се да је отрован јер није дозвољавао да се са стране утиче на владавину његовога сина Николе” – не досећа се да га је за злочине у Кучима стигла Божја казна… Могао је код Марка Миљанова наћи бројне примере за то јер “у сваком племену и селу броји се ко је што у Кучима тога пута чинио. Ко је добро чинио, добро му народ и збори; ко је зло чинио – прије га проклињаху а сад га жале, јер им се зло догодило, па народ набраја каква је којега злочинца Божја казна стигла”;
– Доказани србски непријатељи са стране – од књаза Данила “позајмили” су рецепт да Србе оружано, увек геноцидно, нападају на празничне дане. Ако Паповићу то није познато, онда се са сигурношћу може рећи да не зна ни ђе се теле веже;
– Кад каже да “иницијатива за уклањање споменика (војводи Мирку, из Подгорице – ИП) долази од Српског националног савјета”, томе иницијатору приписује намеру да црногорски упад у Куче представи као “идеолошки и национални сукоб”, као “међунационални обрачун”, али занемарујући чињеницу да је војвода Мирко своје светогрђе “оправдавао” тврдњом да србске цркве у Кучима нису србске богомоље већ џамије (што се не може друкчије тумачити него као црногорствујуће антисрбство) и не схватајући да употреба појмова “Црногорац”, “црногорски”… указује на завичајност, из свега извлачи закључак да “та идеолошка страна негира постојање Црногораца као нације”; баш као да је црногорска нација настала пре Потопа а није измишљена комуноусташким декретом од маја 1945. године;
– Своје питање зашто би споменик војводи Мирку, пошто се измести из Подгорице, “био прихватљив на Цетињу”, као и сопствено запажање да “ако је то радио онда му нема места ни тамо”, подмеће не би ли се црногорствујуће идеје укорениле на што ширем црногорском и брдском подручју;
– Кад већ каже да “није наишао на податак да је после 1919. године говорено о похари”, није сувишно указати му да су подгоричке Српске новине (број 5, од 6. априла 2010), под насловом “Црногорске похаре Срба”, објавиле да је “ових дана из штампе, у издању Књижевне задруге Српског народног вијећа Црне Горе, изашла књига историчара Илије Петровића под насловом ‘Црногорска похара Куча’, не прва, не друга или која већ по реду похара, већ ЦРНОГОРСКА похара. Хвала ти, Боже! Коначно да неко ствари назове правим именом! Ево само једног отрежњујућег цитата из ње: ‘Територијално проширење Црне Горе на рачун српских племена из Брда, уколико Црногорци нису Срби, већ – према дукљанској фнауциЉ – нешто што је сасвим различито од Срба, морало би бити црногорска окупација српских крајева а све жртве црногорског отимања тих подручја, чак и појединачне, биле би последица црногорског злочина заснованог на расизму’… И заиста, уколико Црногорци нијесу Срби (а више нијесу, јер сами кажу да нијесу), онда је територијално ширење црногорске државе изван данашње цетињске општине на околна српска племена у Данилово и Николино вријеме било процес у којем је нови окупатор смијенио старога. Тако је испало након ‘обнове црногорске државности’, свиђало се то нама или не. Гдје је српска интелектуална елита да то данас јасно саопшти своме народу? Зашто о томе, част ријетким изузецима, ћуте толико српски пјесници и писци, толико самоувјерени историчари и академици? Зашто својим ћутањем бране неодбрањиво, а својим јавним дјеловањем утврђују баш оно против чега се наводно боре”?
– Уз подсећање да извесни хрватски повјесничар Стјепан Лозо, у тексту под насловом “Идеологија и пропаганда великосрпскога геноцида над Хрватима – пројект ‘Хомогена Србија’ 1941”, објављен у Спљету 2017. године, на 736 страна укориченог тоалетног папира, пише да су Срби током Другог светског рата “проводили геноцид над Хрватима и тко жели више о томе знати нека узме моју књигу у руке”, да је “и постојећа парадигма о ‘страшним’ усташама на неки начин творевина великосрпске пропаганде”, да је “права истина да усташе до љета 1941. и српске побуне нису чинили никакве посебне злочине према Србима, то сватко може провјерити у мојој књизи, те да су функционирали као нека врста народне самообране од великосрпскога геноцида”, постаје јасно да се својом мрзилачком причом тој врсти придружује Драгутин Паповић, можда старином из Куча, покушавајући да за рачун ововремених црногорствујућих отпадника од Србства, оправда црногорски геноцид над србским Кучима, на Петровдан 1856. године.
Аутор: Илија Петровић, историчар