Гаје 11 деце и обрађују 170 хектара и задовољни су оним што имају: Сања и Драган највећим богатством сматрају своје потомке
Брачни пар Нешић из Раче Крагујевачке има две ћерке и деветорицу синова. Под житом 85 хектара, а под кукурузом 20…
ЧУДЕ ми се људи. У неверици пребројавају моје наследнике. Кажу да сам могао да будем богат да сам их имао мање. Не схватају да јесам богат. Пребогат! Деца су моје највеће благо.
Овако говори Драган Нешић (36), из Раче Крагујевачке, отац једанаесторо деце! До пре неколико дана имао је две ћерке и осморицу синова, али се пре десетак дана супруга Сања (39) породила 11. пут. Родио се и „девети Југовић“, Јован, и овој породици донео неизмерну срећу.
– Већина младих чекају прво да се скуће, да им посао крене, да зараде, да све буде потаман, па тек после да се жене и шире породицу – наставља Драган. – А, до тада живот прође!
Најстарије дете Нешића, ћерка Невена има 17 година. После ње, родили су се Немања (16), Ивана (14), Лазар (12), Марко (11), Милош (10), Урош (8), Илија (6), Никола (4), Петар (3) и беба Јован.
Сви они с поносом могу рећи да су деца из домаћинске куће. За вредне ратаре посла је преко главе, али Драган и Сања имају за кога да се боре и стварају. Глава породице, отац Драган, зато обрађује 170 хектара! Петину те земље је наследио, а остало је закупио у околним селима и проширио посао. Осим нове троспратнице, топлог дома ове тринаесточлане породице, у хангарима сва могућа пољопривредна механизација – пет трактора и три комбајна, вршалице, сејалице, тањираче, берачи…
Нешићи имају краве, овце, кокошке, свиње и повртњак само за своје потребе, али не и за продају намирница. Домаћин Драган гаји жито на 85 хектара, кукуруз на 20, а остало су сунцокрет и детелина. Помажу бака и дека својим пензијама које су стекли вишедеценијским радом у Аустрији.
Испред врата породичне куће поређане чизмице, патике, лопте, бицикли… Најстарија ћерка Невена похађа средњу Туристичко-хотелијерску школу у Великој Плани, а кући у Рачу долази тек сваког другог викенда. Немања је на првој години Пољопривредно-техничке школе у Свилајнцу. Сви школарци су врло добри ђаци.
– Старији помажу млађима око школских обавеза, а у кући хоће да усисају, поспреме своје ствари, да почисте за собом – каже мама Сања. – Нису избирљиви. Ручају оно што је скувано, не жале се. Иако их је толико, ни у чему не оскудевају. Имају све што им је потребно, али нема ни расипања. Телефони су им свима најдражи поклон и ови млађи се само томе надају. Али, ограничавам им време које тако проводе. Више волим да су напољу. Дечаци углавном воле фудбал и сви навијају за Црвену звезду, изузев Милоша који је једини партизановац у кући.
У кући поред њиховог домаћинства живе Драганови бака и дека по мајци, Миланка и Исаило.
– Најсрећнија сам бака и прабака – говори нам Миланка. – Поносна сам на све њих, а верујте, то су посебна деца, препаметна, вредна и предобра. Каква се само пожелети могу. Да их Србија има више оваквих, где би нам крај био. Сад је све на снаји Сањи. Док сам била здрава, помагала сам у кухињи, али више ми болна леђа и ноге не дају. Зато јој дечица све помогну.
Шеснаестогодишњи Немања већ увелико управља трактором и
велика је помоћ оцу када су радови у пољу и када нема обавеза у
Свилајнцу. Ускоро ће и Лазар и Марко да се придруже. Може се само
замислити каква ће Нешовићи моћна пољопривредна сила бити, када сви
момци стасају.
ПРОСЛАВЕ И ЧОКОЛАДЕ
И
КАДА нема никаквог славља, у дому Нешића је увек журка – дечја граја,
смех и игра. Повода за прославе, кажу, увек има. Осим оних поводом
рођења деце, сваке године се славе рођендани, крсна слава, а сваки пут
се обележи и куповина нове механизације… У оближњој сеоској продавници
нам кажу да када купац тражи 10 чоколада, одмах знају коме иде у госте.
НЕМА ДЕЧЈЕГ ДОДАТКА ЗА СВЕ
КАО власници земље немамо право на дечји додатак, а и да полажемо право, Закон предвиђа помоћ само за прво четворо, јер свако дете преко тог броја, наша држава сматра луксузом, а жали се на белу кугу – прича Драган. – Једино што деци не плаћамо књиге за основну шклу. За средњу најстаријима купујемо. Очекујем да ће ово двоје најстаријих да упишу факултете и све ћу то да финансирам, само ако буду хтели да уче.
Аутор: Б. Царановић
Извор: novosti.rs