ГАЈ- ВУКОВ САБОР И НА ЊЕМУ ЛАЖ МИНИСТРА
Био је још један Вуков сабор , а на њему се по ко зна који пут мудровало о томе шта учинити да се сачува ћирилица, а да и латиница остане наша, како нас уче председник државе и Правопис српскога језика Матице српске.
Наравно, као и увек, није ни поменуто то да ћирилицу треба вратити србском народу по Уставу, да она поново влада, као што је и било кад је Србија била нормална држава ( академик Радомир Лукић). Уместо тога, тема је била како да се сачувају њени остаци.
Дакле, Срби славе Вука због његове ћирилице, које по бројању председника Матице српске проф. др Драгана Станића има на улицама Новог Сада 1,5%, Ту „нашу“ победничку латиницу је саставио похрваћени Немац Људевит Гај за Хрвате, а не за Србе, али се Хрвати не љуте што су је усвојили и Срби, јер Срби тиме добровољно признају да је она за њих боља од Вукове ћирилице. Па ако председник Србије и његови лингвисти већ толико љубе латиницу гајевицу, није поштено да славе само Вука а не и Гаја. И то Гаја треба ставити на прво место, јер је оних његових србских 98,5% поприлично веће од Вукових србских 1,5%!
Није лако рећи да је нешто слагао неки министар, а поготово ако је у питању министар културе, па да одмах видимо у чему је ствар. На интернету читамо да је он рекао на сабору, и ово:
„Селаковић је напоменуо да су управо на данашњи дан, када се обележава Дан српског јединства, слободе и националне заставе, пре три године Народна скупштина Србије и Народна скупштина Републике Српске донеле истоветан текст Закона о јавној употреби српског језика , о заштити и очувању ћириличког писма, те да он није само деклаартивне природе, већ смерница за наше кретање у будућности.
Он је најавио да ће министарство културе, уз подршку председника Републике и Владе Србије , у наредним данима, поступајући у циљу афирмације српског језика и очувања Вукове српске ћирилице, предузети неколико корака.“
Тај закон није смерница за кретање у будућност, него у пропаст ћирилице.
Лаж је у томе да ти закони имају било заједничко, него сведоче о томе да председник и лингвисти немају никаквог здравог плана и система како би ситуација превагнула на страну ћирилице. Док се министар тако куне у те законе , истовремено проф. др Милош Ковачевић на неком „научном“ скупу изјављује да је ситуација много гора после три године њиховог (не)примењивања. А, по њима, и нема се шта применити. По закону у Србији су макар државне телевизије у Београду и Новом Саду обавезне да користе ћирилицу. Нешто се каснило са законом у Републици Српској, како га касније не би оспорили Бошњаци и Хрвати, па је донето „генијално“ решење које поменути сигурно неће оспоравати – усвојен је закон по коме.тамо нико више није обавезан да српски језик пише ћирилицом,па ни сама држава. Тиме је прекршен Устав, јер су њиме проглашени за службене језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа, а службена писма су ћирилица и латиница. Ако има србске памети то треба тумачити овако : ћирилица за србски језик, а латиница за друга два језика. А пошто службеност значи обавезност, ако је она искључена онда је искључена и обавезност.
Исти тај Ковачевић, као и остала лингвистичка „елита“, прво су тај закон били дочекали на нож, да би се одмах потом опаметили, па рекли да је он добар, и да је њиме обухваћено много онога из њиховог предлога закона, који је по налогу председника прво лежао у фијоци четири године, а онда је глатко одбијен.
На истом „научном“ скупу на коме је говорио Ковачевић проф. др Рајна Драгићевић се жалила како струка упорно понавља да је ћирилица примарно писмо, али то нико не слуша. Па професори, опаметите се макар сада кад је ћирилице на улицама 1,5%, и маните се закона. Прво урадите оно што вам већ две деценије говоре људи из удружења за одбрану ћирилице од школованих Срба, а што је у Вашој моћи ако се већ нисте продали председнику– учите правописом свој народ да је његова само ћирилица. Односно, избаците из њега хрватску латиницу, па тако ускладите србски правопис са србским Уставом, по којем је србско писмо само ћирилица.
Тек после тога бавите се законом.
Видели смо да се министар узда у подршку председника, иако он никад није ни поменуо прописаност ћирилице Уставом, а камоли да је рекао да ће тај пропис бити спроведен. Под његовим вођством она је тонула све дубље и дубље, јер он тиме доказује да је Србија на западу, односно да се неповратно удаљила од ћириличке Русије. Зато је помињање подршке председника само још једно замајавање народа.
Сада ћемо показати како министар наговештава одустајање државе од ћирилице, тиме што се први пут појављује у јавности отворено пристајање државе на двоазбучје, и на „макар“ равноправност писама. Ево како је извештач видео план државе, по тумачењу самог министра:
„Наиме, како је рекао, Министарство ће предложити Влади да се почев од 1. јануара следеће године у свим јавнимк набавкама информатичке опреме свих директних и индиректних буџетских корисника , привредених субјеката са државним капиталом, као и јединица локалних самоуправа и органа чији су они оснивачи , императивно, а не факултативно, набављају искључиво двоазбучне тастатуре како бисмо створили услове да ћирилица постане макар равноправна у техничкој употреби са латиничким писмом.
Наведено је очигледно финале издаје ћирилице, у чему је председнику претходно прокрчила пут србска „елита“, На пример, ево како говори др Никола Танасић у тексту „Језик као плен, или о данима несловенске писмености“:
„То су људи који ће се заклињати у то да „српски језик има два писма“ и да су два писма наше богатство“, али ће исто тако сваку иницијативу која покушава да једно од та два писма учини истински равноправним у јавној употреби дочекати на нож.“
А који су то људи Танасић нам не каже, да се не би некоме замерио. Тако припадници „елите“ чувају леђа једни другима.
Погледајмо сада шта је новинарка „Гласа Српске“ Ведрана Кулага видела као главно из разговора са проф. др Милошем Ковачевићем;
„Професор Милош Ковачевић; Не верујем да волимо ћирилицу мање од Бугара, али смо ми ту љубав мало заборавили.“
Ми баш не волимо ћирилицу, као што нисмо волели ни Косово и Метохију. Да смо волели ћирилицу не би је било 1,5% у Новом Саду. А да смо волели Косово и Метохију не би нас било на протесту у Београду мање од 3000 кад је парола била НИКАД ГРАНИЦА. Хрвати су волели своју Хрватску и своје генерале, па кад се Готовина.вратио из Хага дочекало га је 100.000 људи.
Бугари немају потребу да воле своју ћирилицу, па да се неки од њих за њу још и боре, јер бугарски професори нису написали у правопису да бугарски језик осим ћирилице има и своју латиницу, као што су Ковачевић и његови лингвистички другови написали у србском правопису: да Срби имају и своју латиницу.
Проф. др Ковачевић је међу колегама далеко најпродуктивнији у борби за ћирилицу, али у двоазбучју, па се за његову борбу може рећи: смућкај и проспи. У том лингвистичком еснафу само је академик Срето Танасић рекао оно што спашава ћирилицу: латиница није српско писмо. Али га Ковачевић и другови нису подржали, и он је утихнуо.
Огромна је заслуга „елите“ за те две србске пропасти: Косова и Метохије и ћирилице.
Говорио сам кад је удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад обележавало две деценије рада, па сам рекао и то да ниједан од познатих србских интелектуалаца никад није ни тражио да се Србима врати ћирилица, него да је буде до равноправности са латиницом. На то је Ковачевић направио потцењивачку упадицу речима да мало читам. Еви и овом приликом позивамм и њега и остале да ме демантују ако ако су они много читали, па тако нешто негде нашли. При том не морају своје име прљати ћирилицом, него могу ставити измишљено име.
„Елита“ има безброј портала, а писања из удружења за заштиту ћирилице од школованих Срба могу се наћи само на порталима БОРБА ЗА ИСТИНУ и НАУКА И КУЛТУРА ( проф. др Зорана Милошевића). Па ево им поука из мало школованог народа,
Две године после напада западних зликоваца на србске земље, возио сам ауто касно навече од Батајнице према Угриновцима. Фијуче ледени ветар и негде односи прве снежне пахуљице, па на улици нема ни кучета ни мачета, а камоли човека. Али један човек чека аутобус на стајалишту, па понудим да га повезем иако није стопирао. Дуго се захваљивао кад је ушао у ауто, а ја сам ћутао. Тек кад се зауставио у хваљењу упитам га какав је његов став о ћирилици. Веома мало је размислио, па је онда рекао:“Да смо били јаки у ћирилици, не би нас смели бомбардовати.“ Помислих да је тај генијалац неки академик, и да је јадна држава Србија кад он нема новца за такси, па се овако смрзава, Упитах га шта је по струци, а он одговори да је медицински техничар у пензији.
Раније сам се питао има ли ико опаснији по ћирилицу од председника државе и његових лингвиста. Сада знам да је то „елита“, која ћути о њеном страдању.
Аутор: Немања Видић
